Увлачење Црне Горе у НАТО није „завршена ствар“

Сага поводом увлачења Црне Горе у НАТО још увијек траје. И поред невиђеног притиска и инсистирања НАТО бирократије са обе стране Атлантика да се протокол о приступању Црне Горе Алијанси на брзину ратификује још за мандата Обамине администрације, на сједници америчког Сената одржаној у суботу то се ипак није догодило.

Да је нервоза заиста присутна код НАТО елита најбоље свједоче изјаве Бена Кардина, водећег сенатора демократа у спољнополитичком одбору САД и иницијатора ратификације у Сенату, који је био веома заинтересован да се споразум потпише прије доласка нове администрације.

„Био сам у прилици да се сретнем са многима представницима чланица НАТО-а, а да будем искрен, акција САД биће најважнија, и битно је да то јасно саопштимо. Ако то сада не учинимо, то неће бити могуће до наредне седнице Конгреса, када ћемо имати нову администрацију. Зато сматрам да је важно да тај процес окончамо сада“, инсистирао је Кардин, обраћајући се Сенату у суботу, у покушају да убиједи колеге да парафирају споразум. Док данас, након првог неуспјелог покушаја, исти Кардин позива водеће чланове Сената да у јануару ратификују Протокол о приступању Црне Горе Алијанси и тиме, како каже, „црногорски пут у НАТО учине загарантованим“, што ипак говори да црногорски пут за НАТО у овом тренутку није завршена и „загарантована“ ствар.

А атмосфера ургентности ратификације споразума са Црном Гором огледала се и у чињеници да у америчком Сенату није била предвиђена расправа, већ се гласању приступило одмах. Управо ова околност би иронијом судбине могла бити пресудна ако којим случајем Црна Гора на концу избјегне НАТО судбину. Наиме, амерички закони налажу да се за парафирање свих међународних уговора у Сенату мора обезбиједити двотрећинска већина, сем у случајевима када услед недостатка времена расправа није могућа, па се споразуми по закону усвајају акламацијом, односно — једногласно.

Све околности јасно упућују на то да би Сенат у случају обављене расправе о приступању Црне Горе НАТО-у у актуелном сазиву комотно двотрећинском већином затворио то питање. Али како се услед толике „хитности“ расправа заобишла, чак и само један глас против био је довољан да блокира једногласну одлуку. И шта се онда десило? Па оно што се десило најбоље описује ожалошћена објава на Твитеру извршног потпредсједника Атлантског савјета САД Дејмона Вилсона, који је саопштио да су два сенатора, Ренд Пол и Мајк Ли, обојица случајно Трампови републиканци, засад блокирала ратификацију са Црном Гором.

Тачно је, огромна већина сенатора је у суботу гласала за улазак Црне Горе у НАТО, тако да постоји, благо речено, реална могућност да то буде учињено већ у јануару. Међутим, оно што је такође тачно је да ће нови сазив, који ће одлучивати о овом питању, бити битно другачији у односу на претходни. Наиме, лондонски „Гардијан“ је већ писао да лидер републиканске већине у Сенату Мич Маконел није био посвећен стављању на дневни ред протокола о приступању Црне Горе НАТО-у, нагласивши тада да се у Вашингтону одиграва права драма иза затворених врата у вези са одлуком да се подржи чланство Црне Горе.

Разлог је, како је истакао „Гардијан“, тај што републиканска већина, посебно након избора републиканца Доналда Трампа за предсједника САД, не жели даље да провоцира односе са Русијом, дајући подршку чланству Црне Горе у Алијанси, упркос позивима са бројних адреса да Америка обави ратификацију прије него што Трамп ступи на предсједничку функцију. А зебња НАТО бирократије око понашања будуће америчке администрације засигурно није умањена ни након објаве да ће нови амерички државни секретар бити Рекс Тилертсон, директор „Ексон мобајла“, којег медији држе за врло блиског пријатеља руског председника Владимира Путина. Да ли је такав избор Доналда Трампа за практично другог човјека САД већ озбиљан сигнал Москви о будућем понашању Вашингтона?

Да ли ће тако и бити сазнаће се врло ускоро. Можда одмах након новогодишњих празника. Познато је да Црногорци понекад имају ту мегаломанску представу о себи и сопственој важности. Е па, у овом случају, ова представа постаје реалност. Управо ће однос нове америчке администрације према пријему Црне Горе у НАТО бити први озбиљан тест будућих америчко-руских односа и први конкретан сигнал Москви шта уистину може да очекује од Трампа.

Но, једно је сасвим сигурно. Ако којим случајем Трампова администрација на било који начин заустави улазак Црне Горе у Алијансу, то ће бити и дефинитивни крај Ђукановићеве политичке каријере. За разлику од лажног државног удара који је наводно „режирала“ Москва, то би већ за црногорски режим био истински државни удар. И то право из Вашингтона.