С Александром Зец, цурицом у розе пиџами, сахрањена је и наша савест

Те хладне вечери у једном децембру, прије точно двадесет и пет година, дванаестогодишња ученица загребачке Основне школе „Аугуст Шеноа” Александра Зец вратила се из школе и у својој соби радила вјеројатно што дјеца њене доби и иначе раде, слушала музику, писала домаћу задаћу за сутра или преслагивала ормар с гардеробом. 

Њен брат Душан и сестра Гордана спавали су у другом дијелу куће. Њен отац, имућни загребачки месар, у кухињи је збрајао рачуне које треба платити, а мајка, власница кафића на Трешњевки, кухала је ручак за сутра. Једна посве нормална и обична вечер у децембру. Једне посве нормалне и обичне обитељи какве живе својим мирним животима свуда око нас.
Око двадесет и три сата у Пољаничкој улици на загребачкој Трешњевци зауставио се теренац специјалне јединице МУП-а (тзв. мерчеповаца) из којег су изашли Синиша Римац, Муниб Суљић, Небојша Ходак и Сузана Живановић, припадници помоћне јединице Министарства унутарњих послова РХ. За неколико минута њих четверо ће упасти у кућу обитељи Зец и према, личним признањима даним истражном суцу, уз све материјалне доказе и форензичке прикупљене на мјесту догађаја који потврђују да се све тако и одиграло, извести оца обитељи Михајла и хладнокрвно га устријелити пред кућом у потиљак, мајку Марију завезати, а малену Александру извући запрепаштену из собе и убацити, заједно с мајком, у црвени комби марке „цитроен”, у власништву њихове јединице.

Већ двадесет и пет година срамотно се ломе копља

Двадесет и пет година срамотно се ломе копља у нашем друштву између оних који ламентирају над правосудном фарсом која је познате убојице, без обзира на дате исказе, потписана признања и материјалне доказе, оставила на слободи и оних који упорно траже разлике између „наших” и „њихових” жртава, покушавајући ублажити страхоту те вечери у децембру оправдањима како је Михајло Зец подржавао и финанцијски потпомагао Војску Републике Српске Крајине. Сам Иво Санадер, тадашњи премијер, правдао је недјело почињено те вечери као злочин за који треба устврдити да ли је почињен по налогу и у служби државе или су га извели неодговорни појединци у своје слободно вријеме, без државног налога, вођени искључиво својим домољубним нагнућима и вјером да надлежне институције њихов злочин над припадницима непоћудне националне мањине неће санкционирати, као што и никада нису.

О тој кобној вечери у децембру свједочио је и малодобни син Душан, брат покојне Александре Зец. Те вечери спавао је у својој соби у другом крилу куће, када је на врата његове собе покуцала његова сестра Александра.

– Пробудила ме и рекла ми да је дошла полиција. Устао сам и са секом отишао до ходника гдје сам видио гардиста у униформи и црним чизмама. Имао је браду, јако густе обрве и држао је маму за руку. Сека Гордана је изашла исто у ходник и почела плакати и викати да нам пусте маму. Војник је био добар и рекао је да ће мама брзо доћи и да се не бринемо. Мама је викала да одемо брзо сусједи Цилики. Из вана се зачуо пуцањ и крик. Александра је истрчала пред кућу, а војници су је покупили у ауто заједно с мајком.

Муниб Суљић, војник који је био добар и рекао да ће мама брзо доћи, посвједочио је о тој кобној ноћи у децембру како је дан прије добио налог да приведе месара Михајла Зеца, члана четничке организације Равна Гора, те да га испита и убије. На тржници Долац, близу месарнице у којој је Михајло радио, распитали су се за адресу коју су касније лако пронашли.

– Око 22 сата нашли смо се на договореном мјесту, ја и Небојша Ходак, Игор Микола, Синиша Римац, сви припадници помоћне јединице Министарства унутарњих послова, познатије и као Мерчепова јединица, а на путу према Трешњевци придружила нам се двадесетогодишња колегица Сњежана Живановић, која је у том периоду била трудна, управо с Миколом који је загрлио и увео у теренац.

– У два возила, комби и тамноплави „ситроен”, ушли смо и запутили се према обитељској кући Михајла Зеца. Суљић је позвонио, а женски глас је питао тко звони. Марија Зец Игору Миколи показала је документе и потврде из МУП-а у којима јасно стоји да су полицији већ предали оружје из куће које је било у обитељском наслијеђу, но Муниб Суљић је наредио Михајлу да се обуче и пође с њима. Синиша Римац испратио је Михајла у двориште и репетирао аутоматску пушку „хеклер”. Михајло је потрчао низ улицу када је Римац испалио метак из пушке у његова леђа. Михајло још није био мртав. Ваљао се у агонији у дворишту. Видио сам да му крв излази на уста, па сам сматрао да ће умријети врло брзо и нисам га хтио вући са собом.
У том моменту дјевојчица у розој пиџами је истрчала из куће вриштећи према мртвом тијелу Михајла Зеца, свог оца који више није давао знакове живота. Римац и Микола утрпали су Александру и Марију Зец у комби и одвезли их до Адолфовца, планинарског дома на Сљемену. Римац је држао уперен „хеклер” у мајку и дијете и викао да престану плакати.

Најгори злочин у модерној хрватској повијести 

У дому на Сљемену за столице су завезали мајку и кћер, прљавим крпама им запушили уста да не вриште. Убојицама је било јасно да су мајка и кћер свједоци убојства њихова оца које се непуних сат раније одвијало пред њиховом кућом на Трешњевци. Да су и остала дјеца изашла пред кућу, као што је то урадила Александра, вјеројатно би им судбина била иста. Небојша и Муниб су узели крамп и лопату и почели копати јаму на сметлишту близу планинарског дома. Игор је извео мајку према сметлишту, био је мрак, па је пут освјетљивао батеријском лампом. Микола је потом извео Марију Зец, која је имала повез преко главе и запушена уста и уперио јој цијев „хеклера” у главу. Када је испалио метак видио је да је жена пала точно пред јаму. Игор је Миколи узео пушку из руку, јер се жена копрцала у агонији, испалио још неколико метака у Марију и чизмом је гурнуо, њено сада већ беживотно тијело у ископану јаму.

И тада се догађа можда најстрашнији призор и свакако један од најгорих злочина у модерној хрватској повијести. Дјевојчица у розој пиџами је изашла кроз врата завезаних руку. Почео је падати први снијег. Дјевојчица је дрхтала од студени и од страха. Дјевојчица од дванаест година, дјевојчица која се до прије сат времена у својој соби дописивала с пријатељицама и слушала најновију музику као и свака друга вршњакиња њене доби. Како је почео падати снијег несретна Александра се посклизнула. Није изустила нити ријечи када је пала. Римац је подигао у наручје. Дрхтала је као прут. Нетко је од окупљених викнуо да јој завеже очи. Римац је истргнуо комад пиџаме који јој се смотао око врата и покушао јој завезати очи.

Александри је тада први пут погледао у очи. Биле су то очи срне коју ловци воде на стратиште. Невине очи дјевојчице од дванаест година. Римац се окренуо и није могао гледати. Хоће ли га те очи прогањати цијели његов живот, то зна само он. Муниб Суљић дјевојчици од дванаест година, дјевојчици у розој пиџами, у потиљак је испалио шест хитаца. Беживотно тијело су бацили у јаму из које се зачуо хропац. Микола је узео своју пушку и у јаму рафално запуцао још једном.
Дјевојчица је у јаму пала без вриска.
Хладнокрвно су опрали трагове крви, очистили комби и подијелили међу собом 30.000 динара које су на брзину украли из обитељске куће Зец.
С том дјевојчицом у розој пиџами ту је вечер закопана и наша савјест. Савјест свију нас. Како другачије објаснити у двадесет и пет година које су услиједиле правосудну фарсу, ослобађајуће пресуде и изјаве челних људи РХ како то није био злочин, већ сплет несретних околности? Како објаснити службени став свих политичких гарнитура у ових двадесет и пет година о убојству једне дјевојчице које никада није било процесуирано, јавности приказано како се заиста догодило и на концу разјашњено, како по мотивима, разлозима и заповједном ланцу који је спомињао Синиша Римац?
Но најстрашније јест у ових двадесет и пет година понашање хрватске јавности према том стравичном и хладнокрвном убојству. Стравично је што се још око тог злочина ломе копља и појединци непроцесуирано, некажњено износе своја стајалишта, подржавају злочин и правдају га, како по друштвеним мрежама, тако и у институцијама.
Александру Зец, дјевојчицу у розој пиџами, нитко више вратити на овај свијет неће. Стравичну агонију и страх које је то дијете прошло можемо само и замислити. Ако у себи имате ити мало људскости ова ће вас прича, истинита прича која се збила на данашњи дан, потрести и као људско биће и као грађана РХ, државе која се никада није побринула да се тај срамотан чин почињен у њено име једном и коначно процесуира.
До тада сви остајемо таоци Синише Римца и Муниба Суљића. Сви ми, поштени  људи које је ова прича ужаснула везаних смо руку и очију дијеловима њене розе пиџаме и корачамо према стратишту, према својим јамама. Они који нас воде с упереним цијевима још увијек су дио нас, онај дио који подржава убојство дјетета и онај дио који у том стравичном злочину не види ништа лоше. Једног дана, а тај дан нажалост мора доћи, везаних руку ће нас и такви људи одвести пред наше стратиште, пред неке нове јаме.
Над њима, под првим пахуљама снијега, стајат ће дјевојчица у розој пиџами. Ни тада, као ни прије двадесет и пет година она неће изустити ни ријечи. Све ријечи овога свијета за њу сте требали изустити управо ви.
Ви које су монструми који живе поред вас довели пред исту ту јаму.

Аутор: Иво Анић

Извор: ПОЛИТИКА