Годишњица страдања Срба у Паулин Двору

Ноћу 11/12. децембра 1991. године више припадника 130. бригаде Хрватске војске (ХВ) упало је у кућу Андрије Буквића у селу Паулин Двор код Осијека, у којој су били у некој врсти кућног притвора мјештани углавном српске националности и због одмазде за смрт саборца, из аутоматског оружја и ручним гранатама, убили 18 цивила, 17 Срба и 1 Мађара, просјечне старости 64 године.

Међу убијенима је било осам жена и четири брачна пара, а из породице Катић убијени су Дмитар (82), његови синовиМилан(59) и Петар (54), снаха Босиљка (47) и рођака Драгиња (69).

Након мучног убиства недужних цивила, 17 посмртних остатака је одвежено са мјеста злочина и скривено  на простору војног складишта Луг код Чепина, тако што је “гробница” прекривена са старим расходованим возилима, док је на мјесту злочина остављен скалпирани леш Вујновић Даре (57), која је зетечена и убијена ван “куће смрти”. Сутрадан ујутро злочинци су кућу Андрије Буквића, у циљу уништавања трагова злочина, експлозивом сравнили са земљом. Истога дана из своје куће, која је била под стражом, нестала је болесна и непокретна старица Лапчевић Милка (81), чије је тијело почетком марта 1992. године пронађено смрзнуто у јарку у близини села Храстин, око2,5 километраудаљено од њене куће.

О овом злочину убрзо је дознао и комадант оперативне зоне, пук. Карл Гориншек, и одмах о свему обавијестио Главни штаб ХВ-а и “про форме” наредио истрагу, која се претворила у строго чувану тајну.

О овом злочину се поново почело говорити тек крајем новембра 1996. године када је тадашњи комадант Другог зборног подручја, генерал Ђуро Дечак, од тадашњег шефа Хрватске извјештајне службе (ХИС) Мирослава Туђмана тражио мишљење о прелокацији посмртних остатака, а убрзо послије тога, 12. децембра, почиње њихова ексхумација и “паковање” у бијелу пластичну бурад. Средином јануара 1997. године, на састанку који је у строгој тајности одржан у Осијеку, за нову “гробницу” паулиндворских жртава одабрана је око 500  километара удаљена локација Ризвануша на Велебиту, недалеко од Госпића. Под надзором Сигуроносно – информативне службе (СИС), на чијем је челу тада био пуковник Анте Гугић, и уз пратњу и знање Криминалистичког сектора Војне полиције, којем је на челу био бојник (мајор) Анте Главан, транспорт “опасног терета” обавила је Карловачка инжењеријска бригада ХВ-а.

Посмртне остатке паулиндворских жртава на локацији Ризвануша пронашли су и ексхумирали истражиоци Хашког трибунала у мају 2002. године. Годину дана касније, породице су их идентификовале на Заводу за судску медицину у Загребу и већину од њих сахраниле у заједничку спомен гробницу у њиховом селу, коју су сами изградили и финансирали. Посмртни остаци Лапчевић Милке ексхумирани су у јуну 2006. године са Централног гробља у Осијеку, идентификована је у октобру исте године и сахрањена на истом гробљу. На ову гробницу су 4. новембра 2010. године, тадашњи предсједници Србије и Хрватске, Борис Тадић и Иво Јосиповић, положили вијенце.

Због ратног злочина против цивилног становништва извршеног у Паулин Двору, у марту 2003., оптужена су, само двојица припадника 130. бригаде ХВ као непосредни извршиоци, иако их је било много више. На суђењу, које је потрајало све до 2013. године, правоснажно су осуђена обојица оптуженика: Никола Иванковић на15, а Енес Витешкић на 11 година затвора.

Иако су протекле двадестчетири године од злочина у Паулин Двору, хрватско правосуђе за овај злочин још никога није процесуирало по командној одговорности, као ни оне који су прикривали, односно наредили, организовали и реализовали премјештање посмртних остатака жртава.

Попопису становништва у РХ из 1991. у Паулин Двору је живјело укупно 168 становника: 147 (87,50%) Срба; 9 Југославена; 4 Хрвата и 8 осталих. Попопису становништва у РХ из 2011. године у том селу је живјело укупно 76 житеља, без навођења националне припадности.

Београд, 10.12.2015.

П Р Е Д С Ј Е Д Н И К

Саво Штрбац

Извор: Јадовно