„Чоколинда“ и српска привреда

„Штеф, кај је то шовинизам“? „Как да ти велим, то ти је кад мрзиш Србе више него је уобичајено“, била је то пошалица у Југославији, за коју се мора рећи  – ни краће форме ни боље дефиниције.

Загракташе данас многи политичари, аналитичари, леви, десни, прави, криви, …  пумпају се патриотски мишићи, изненађују се и запрепашћују „шојићи“ свих боја. Зашто? Па забога председница Хрватске је задала озбиљан задатак хрватским деда-мразовима, може да им брада поцрни од Плазма кекса . Тамо негде око Дубровника је делила „благданске“ поклоне, међу којима су промакле и чоколадице из Србије. У ствари док ја ово пишем, гомила хрватских колега такође пишу како би „опеглали“ случај, да се не ради о производима из Србије него из Војводине (Sic!), тако да мали Дубровчани то лакше сваре.

Свима нама који се (још увек) не „закопчавамо на леђима“ понашање хрватског „врховништва“ је нормално. Ненормално је понашање оних који се у Србији згражавају над нечиме што је опште место. Хрватски национални програм је базиран на србомржњи. Да ли ико зна икакав други елемент тог програма? Ја таквог нисам срео.

Елем, Колинда Грабар Китаровић је деци дала чоколаду, након тога се извињавала јер није знала да је произвођач из Србије, и то је то. Али, да мало прокоментаришемо.

Лично сам пре десетак година, био у супермаркету КОНЗУМ у Загребу (то се у Београду зове ИДЕА), где је дечко пао испред мене као да га је мазга ритнула и  звао продавце:“Ма јел ово ћирилица?“, питао је пружајући неку чоколаду. „Не, не то је руски“, освестили су га продавци. „Е па онда ниш`“, придигао се момак и наставио куповину.

Наравно да је реакција хрватске председнице примитивна, безобразна, једном речју – глупа, али где смо ту ми?

Кaда бисмо ту једну чоколадицу поставили поред: стотина ИДЕА, поред џакова НЕКСЕ цемента из Овчара, поред гомила ГРАНД кафе, поред чувених СОКО ШТАРК слаткиша и „сланиша“, поред ДИЈАМАНТ уља, поред ДУКАТ млека, поред ПИК ВРБОВЕЦ салама, поред ПОДРАВКЕ, поред много тога, и напослетку поред РОВИЊСКИХ ЦИГАРЕТА, та се чоколаица не би видела. Сигурно.

Ах да, код овог последњег (цигарета) лично је лобирао судетски Немац Штефан Филе, да за цигарете из Хрватске не важе правила ЕУ, кад је у питању Србија. Дакле и ту Србија пуни хрватску буџет, пардон „прорачун“.

И зато сам захвалан госпођи Китаровић, јер је једну чоколадицу издигла изнад хиљада тона робе произведених у Србији, а чији су власници управо хрватски тајкуни: Тодорић, Тедески, Гуцић, Туђман и други.

Да не заборавимо, чоколадица је призведена у граду из кога барем једном годишње хрватски медији преносе недељну мису, док погађате, православни верници из тог града немају ту прилику да на ТВ прате дешавања у својој цркви, на пример из Книна. Кабловски оператери у Србији, али баш сви, имају у понуди неколико канала хрватских телевизија. Колико хрватских оператера има у понуди српску телевизију? Да погађамо, или да кажем?

Е сад да загазим у део где ће ме многи, поготово југоносталгичари критиковати. Ми у ствари живимо у кроатократији. Да се не лажемо. И то не од јуче, него барем једно 70 година. Погубни резултат такве оријентације видимо свакога дана, а бојим се да ће се та оријентација још силовитије осветити генерацијама наше деце.

То што се наши политичари, и то не само из овога режима, него и из претходних, понашају снисходљиво не значи да су паметни, прагматични и мудри, него да су кроатократе. Чик да Вучић припрети Тодорићу! Овај би га  пљуснуо онако „цигански“, и подсетио да је ту негде скоро изјавио да расте извоз из  Србије у Хрватску, не наводећи да се ради управо о: Дијаманту, Дукату, Гранд кафи, Нексеу, Штарку… дакле из Србије ДА, али хрватских фирми.

И коначно да наљутим многе, за мене је мерило кроатократије стање ћирилице у Србији. Погледајмо око себе и све ће нам бити јасно. Ми се утркујемо да газимо члан 10. Устава, како би он био депласиран и избрисан у предстојећем разарању Устава, као passé.

На недавно одржаном Сајму књиге у Београду, разговарао сам са једним веома угледним српским инетектуалцем, који се обрушио на кроатократични карактер наше стварности, и то илустровао упливом музике из Хрватске, филмова, серија, чак и привреде.  Пришао сам му и питао га: „Професоре, осврнимо се. Око нас нема ни филмова ни серија. Око нас, под куполама Сајма је 90% латиничних наслова. Зар то није илустрација оног о чему Ви причате“?

Он је одговорио: „Не“!

Ја сам одговорио: „До виђења“!

Александар Б. Ђикић