Милан Ћулибрк: Без звоцања, молим

На једно од Вучићевих претеривања насмејао се само његов саветник, Немац. Други нису смели да се смеју, или верују да ће Србија заиста ускоро стићи Италију и Француску. И коме је сад до смеха

Ни две недеље нису прошле откако је јавност обавештена о најбољим резултатима у новијој српској историји, које је у првих 100 дана постигла друга влада премијера Александра Вучића, а грађанима је из Куће великог брата поручено да зашиље оловке и наоштре се за 9. април, за нове председничке, а богами и ванредне парламентарне изборе. Како је кренуло, Србија би ускоро могла да бира парламент и владу за свако годишње доба.

И да се зна, не мислим да су ванредни парламентарни избори потпуно бесмислени, да нема ниједног разлога да грађани за само пет година чак четири пута излазе на биралишта. Па, људи, ако је друга Вучићева влада била неупоредиво боља од прве, мора бити да ће трећа бити још боља. А тек четврта, пета… Има, бре, да нам се заврти у глави од изборног рингишпила. А када им се много заврти у глави, људи губе оријентацију и више нису сигурни да ли су скренули на погрешан пут, или иду у добром правцу, само не могу баш потпуно да се контролишу.

Додатни разлог за треће ванредне изборе за само 36 месеци је што ће нова влада још неко време за све проблеме, а није да их нема, моћи да оптужи бившу власт. А и већина више воли да мери реп мртвом вуку -мање их боли глава ако за проблеме оптужују бившу власт, а не актуелну.

Узалудни су и покушаји да ми се објасни да се у свим нормалним државама парламент бира на четири године. То би, као, требало да буде некакав крунски доказ против избора. У реду, повероваћу у то, али тек кад ми неко докаже да живимо у нормалној држави. До тада, тај аргумент не пије воду, већ ракију, а од ње уме да се побрљави.

Највећи разлог за истовремене изборе је, ипак, душевни мир будућег премијера. Тим пре што је Вучић недавно поручио да не долази у обзир да остане премијер ако победи кандидат опозиције за председника. Противљење кохабитацији објаснио је врло сликовито: „Док Влада ради, тај неко би седео и сваког дана нешто звоцао. Имао би сва права, никакве обавезе. Нећу председника који звоца!“

Ствар је, дакле, врло једноставна – премијер неће председника који звоца. Али, шта ако у априлу председнички кандидат СНС-а буде баш Вучић и ако победи? Верује ли ико да нови председник не би стално звоцао премијеру? И шта би онда премијер требало да уради? Ако ни он не буде могао да издржи да му председник звоца, ето ванредних избора сваког месеца, па ћемо бар по нечему бити светски рекордери.

И неки локални политичари мисле да ће бити општих избора, па користе сваку прилику за промоцију. „Шампион“ је градоначелник Краљева Предраг Терзић, свечано је пустио у рад – обични семафор. Овом инвестицијом засенио је и министра рада Александра Вулина, који је прошле године у Апатину пустио у рад нови лифт.

Вулина по нечем другом нико, нажалост, неће моћи никада да претекне. Коментаришући нељудски однос руководства Јуре, које је Виолети Петровић одбило да продужи уговор о раду на одређено време, иако је тешко болесна, рекао је да је Јура „поступила у складу са законом“.

Кључни проблем је што Вулин не схвата да у овом случају није ни битно да ли је неко нешто урадио у складу са законом или противно њему, већ што ресорни министар није ни помислио да можда „његов“ закон није добар, чим омогућава и овакве нељудске поступке. На срећу, после великог притиска у јавности, Јура је вратила Виолету на посао. И Вулину је било „драго“ што је корејска компанија тако поступила, иако је закон на то не обавезује.

И онда се неко пита што и Вулина и Јуру бије лош глас. Како и не би када је Вулину од судбине болесне раднице важније да се случај не политизује. Ма каква црна политика? А где су у овој причи људскост и друштвена одговорност? Или ни тога нема ако тако законом није строго прописано?

За крај, питање: ко је, по вашем мишљењу, најхрабрији у Србији? Иако многи за њега вероватно нису ни чули, то је Јерг Хескенс, јер је једини сарадник (саветник) премијера, који се усудио да се гласно насмеје на нека од његових претеривања. „Дижем лествицу за стопу раста бруто домаћег производа у 2017. на четири одсто и уз ту стопу Србија ће стићи Италију и Француску“, изјавио је Вучић у Вршцу.

Хескенс се само насмејао. Или, само се Хескенс насмејао. Други очито нису смели да се смеју или, можда, безрезервно верују да ће Србија заиста ускоро стићи Италију и Француску. Е баш зато ни мени више није до смеха.

поставио: Зека Поповић