- Систем без кога је немогуће држати један народ у апсолутној покорности, у брлогу поодмаклог дефетизма, свеопштег безнађа, ропског сиромаштва и, посебно, контролисаног хаоса. Амбијент, у којем је само на први поглед нејасно: ко, шта, како, где и за кога ради. И због чега се, например, мало, мало, па расписују такозвани демократски и слободни избори
- Да се подсетимо, све до краја 2004. године Војска Југославије је располагала са: 1.025 тенкова, преко 850 оклопних борбених возила, са више од 3.750 артиљеријских оруђа великог калибра, 155 авиона, 53 хеликоптера. Мирнодопско бројно стање људства на дан петог октобра 2000. било је 107 хиљада људи, а ратна војска је бројала више од 458 хиљада обучених и у агресији проверених бораца
- Громогласни русофил Ђука нас врло детаљно информише о чему се све зборило на скупу НАТО умова, па чак одлази и корак даље преносећи запажања из кулоара, затим тамошњих кафеџиница, фоајеа и других кутака по којима су учесници шапутали, оговарали једни друге, шта ли, размењивали обавештајне и друге податке, и питај Бога шта све не
За Принцип пише: Горан Јевтовић, пуковник у пензији и стручњак за безбједност
У овом, наметнутом нам лудилу, које садржи елементе озбиљне шизофреније, наравно да постоји систем. И то какав. За просечно око невидљив, али за оне који су утренирани за такву проблематику, систем је сасвим прозиран. Саткан од проверених матрица субверзивног деловања резервисаног за окупиране територије, или државне провизоријуме, баш као што је остатак земље Србије.
Систем без кога је немогуће држати један народ у апсолутној покорности, у брлогу поодмаклог дефетизма, свеопштег безнађа, ропског сиромаштва и, посебно, контролисаног хаоса. Амбијент, у којем је само на први поглед нејасно: ко, шта, како, где и за кога ради. И због чега се, например, мало, мало, па расписују такозвани демократски и слободни избори.
А да би окупација имала смисла и доносила резултате, е за то је задужена Северноатлантска алијанса – NATO и њен главни огранак с ове стране Атлантика, Европска унија – EU. Извршиоци радова су домаће плаћеничке снаге. И нема ту, како се најчешће мисли, незнања (због купљених диплома), несналажења, беспотребног брљања (и прљања) и примарно партијских интереса. Све је, на нашу жалост, у функцији окупационих снага.
Како то изгледа у пракси на једном од најважнијих државних питања?
Рецимо, колико дуго напредњаци предвођени двојцем Николић-Вучић „јачају“ систем одбране и „наоружавају“ Војску Србије из арсенала Руске федерације, који нам се нуди као на тацни? Тај процес траје, ево још неколико месеци, пуних пет година. Да поновимо – пет година „самоће и туге“, лажи и преваре.
Шта смо добили у том периоду осим што су професионални војници потпуно оправдано изашли први пут на улицу, на бруку и срамоту не само властодржаца, већ и целокупне нације, симболично отказујући послушност ономе коме не би смели (наравно, да смо нормална и слободна земља) – Генералштабу и Министарству одбране?
Добили смо за ових пет година једно велико ништа. Купљена су два транспортна хеликоптера, одржано је неколико вежби из маркетиншких разлога (како се Срби не би досетили, или још прецизније, како би се и даље надали) и непрестано се воде преговори и потписују протоколи о намерама. Главна „битка“ је – хоћемо ли или не доделити посебан дипломатски статус руским хуманитарцима у Нишу. Тек толико да макар провизорно парирамо оној СОФА-НАТО срамоти и подјармљивању.
Бучне су и непрестане најаве режимских гласила о набавци борбених авиона и ПВО система, а у последње време и тенкова и оклопних транспортера. Лепо звучи и свакако да ће користити у већ захукталој изборној кампањи. Видећемо шта ће нас снаћи када дочекамо и испратимо Сергеја Лаврова, након што је громогласно најављивана а онда „неочекивано“ отказана посета Димитрија Медведева.
Аутор овог текста сме да се клади, да се од планиране трансакције неће догодити ама баш ништа, или скоро па ништа. И то из више разлога. Појаснићу у наставку и који су.
Да будем јасан – итекако бих волео да грешим и да заиста добијемо тих шест најављених авиона МИГ-29, без обзира што су за генерацију старији од оних којима располажемо. Као и да са њима у пакету стигне тридесет модификованих тенкова Т-72 и бар још толико транспортера. Онако како недавно најављују чак и пословично обазриве „Вечерње новости“.
Шест авиона је, за оне који то незнају, тек половина једне ескадриле, а од тридесетак тенкова и још толико танспортера може да се формира (наравно, натегнуто) мање од два оклопна батаљона. Мало. Незнатно. Скоро па симбилично у односу на оно што смо имали.
Да се подсетимо, све до краја 2004. године Војска Југославије је располагала са: 1.025 тенкова, преко 850 оклопних борбених возила, са више од 3.750 артиљеријских оруђа великог калибра, 155 авиона, 53 хеликоптера. Мирнодопско бројно стање људства на дан петог октобра 2000. било је 107 хиљада људи, а ратна војска је бројала више од 458 хиљада обучених и у агресији проверених бораца.
И, кога су то напредњаци за ових пет година привели познанију права, како то Вучић често збори, због подухвата који су извели њихови петооктобарски претходници брутално уништавајући систем одбране, војску и посебно борбену технику? Рецимо, дезангажовано је тачно 800 тенкова – део њих продат, део претопљен у Смедереву, остатак препуштен зубу времена, тачније самоуништењу.
Разнизано је право мало благо и то мимо било какве логике, валидних државних одлука, затим мимо тада важећих прописа, геостратешких процена, без државних стратегија националне безбедености и одбране, без осталих доктринарних докумената. Тачно према плановима и налозима експерата Алијансе.
Наравно да никог нису процесуирали нити приупитали за „јуначко здравље“.
Штавише, наставили су тамо где су претходници стали, подижићу ниво „сарадње“ са НАТО камарилом толико, да даље од ИПАП-а у овом тренутку не може. Све док се Србија не сведе на некадашње преткумановске габарите. Тек тада ће започети процес учлањења кроз највиши стадијум, такозвани „Акциони план за чланство“ (Membership Action Plan, MAP). Истовремено када у тај процес ваљда крену нека будућа „Војвођанска регија“ и наравно „Косово“.
А до тада ће нас држати у својим евроатлантским чељустима кроз НАТО програм „Партнерство за мир“ путем кога су нас и разбили. Да поновимо зарад оне силне родољубиве опозиције која се залаже да се ту зауставимо и да не улазимо у чланство Алијансе (иако нас никада нису званично позвали) – наведени програм је НАТО програм. Још једном није згорег поновити, програм „Партенерство за мир“ је НАТО програм!
То је пројекат који представља НАТО предворје према њиховим стандардима и обавезујућим процедурама. Користе један сјајан израз – интероперабилност. Чак су том питању на последњем Самиту у Варшави, на којем је присуствовао испред војно неутрал(иса)не Србије тада в.д. министар одбране З.Ђорђевић, посветили озбиљну сесију и заузели чврсте ставове, који, када се преведу на српски језик, дословно значе – НАТО пешадија за поход на Исток скупљаће се и од оних који нису у чланству. Познато, зар не?
Прво су нас годинама замајавали мировним операцијама, затим је у употребу ушао израз мултинационалне и хуманитарне, а ево, однедавно, од када је генерал Диковић ставио свој потопис на званичну Ноту, прешли смо и на борбене операције и то без ваљане скупштинске одлуке. Постали смо у складу са евроатлантском политиком и на бази одлука сакривених од јавности, чланица борбене групе „HELBROC“. Лепо НАТО друштванце – поред Грчке која је задужена за борбену групу, ту су Румунија, Бугарска, Кипар и, обратимо пажњу – Украјина.
Таквих борбених група ЕУ има укупно петнаест. Формиране су према закључцима више заједнички самита НАТО и ЕУ а заокружене такозваним аранжманом „Берлин плус“ из 2002. године. Замишљене су као оперативна снага којом се бране границе Европе и особито постулати и достигнути ниво заједничке спољне, безбедносне и одбрамбене политике. А каква је та политика према нашим пријатељима, браћи и вечним савезнцима – Русима, уосталом и према нама самима, познато је и врапцима на грани.
Шта је битно нагласити у вези са борбеним групама ЕУ? Према важећим процедурама на њиховом челу су увек команданти из чланица и састава НАТО. Логистичка, оперативна, информатичка, обавештајно-извиђачка и свака друга подршка је такође у надлежности НАТО-а. Тачније водећих чланица, као што су, рецимо, Сједињене америчке државе и њихове познате (и паралелне) „европске и средоземене команде“.
Да поновимо – Србија није члан НАТО савеза, она је војно неутрална, и она само тежи Европској унији. Или је ово безскрупулозна лаж, по оној немачкој „мало морген“? Биће да је тако. Аргументи за то су необориви.
Да банализујемо јер другачије, једноставно, не може. Каква је разлика између спољне, безбедносне и одбрамбене политике једне Немачке, или, рецимо, Италије, Француске и Португалије, када их посматрамо као чланице ЕУ, у односу на политику коју спроводе као чланице НАТО? Има ли неког ко може у овој земљи да објасни ту врсту политичке шизофреније?
Примера ради, ево шта између осталог пише у званичним заједничким документима ове две најјаче регионалне и истовремено (и формално) савезничке организације: „Састанак министара одбране држава НАТО у Берлину 1996. године, потврдио је потребу изградње Европског безбедносног и одбрамбеног иднетитета унутар Алијансе, као начина прерасподеле улога и одговорности између Европе и Северне Америке“.
Дакле, недвосмислено и прецизно – „прерасподела улога“, обратимо пажњу: „унутар Алијансе“.
И зато не сме да чуди наступ министра Ђорђевића приликом недавног сусрета са Ангелином Ејкхорст, директорком за Западну Европу, Западни Балкан и Турску Европске службе спољног деловања, којом приликом је истакао: „Укључењем Војске Србије у активности везане за борбене групе ЕУ исказано је опредељење Србије да у будућности у потпуности преузме обавезе пуноправног члана и поузданог партнера у изградњи безбедности и одбране ЕУ.“
Шта се још у складу са тим дешава у земљи Србији и то само 15-так дана уназад? И наравно, потврђује све напред наведено, а то је евроатлантски курс земље или прецизније евроатлантско модерно ропство.
Формирана је под председавањем министра одбране Радна група за израду нацрта Стратегије националне безбедности и Стратегије одбране, као и такозване Беле књиге одбране. Интерресорну групу чине представници Министарства одбране, Генералног секретаријата председника Републике, представници надлежних министарстава, БИА и (ови последњи су битни) Канцеларије за европске интеграције.
Између осталог, водећи одбрамбени и безбедносни „умови“ ове земље саопштавају да наведена Радна група има комплексан задатак да, са ставновишта стратегијског окружења Републике Србије, изврши процену изазова, ризика и претњи безбедности, формулише националне интересе, као и да дефинише политике и системе националне безбедности и одбране.
И онда следи најважнија ставка саопштења, где се наглашава како су кључна опредељења у изради нових докумената „свеобухватни интегрални приступ безбедности, војна неутралност и опредељење за приступање Европској унији“.
Дакле, с једне стране млаћење празне сламе по ко зна који пут, а са друге управо потврда свега напред наведеног – европски пут који је, уствари, прикривено НАТО путешествије.
Реч је о представи за лаковерну интелектуалну јавност како се, ето, нешто чини и помера на боље. Ваља их питати – чему формирање Радне групе, чему силна енергија, нацрти, затим обавезна јавна расправа (наравно дозирана и према позиву), када се суштински ништа неће мењати у односу на важеће стратегије, које су базиране на потпуно истим постулатима – Европска унија и НАТО програм „Партнерство за мир“?
Једина новина је што апострофирају израз „војна неутралност“, нешто што по дефиницији у међународном праву не постоји. Нити за тако нечим – увођење нечега чега нема – постоје било какве логичке и формалне потребе. Неприпадање или неучлањивање у један од војних савеза, једноставно се не наглашава у било ком званичном документу. По тој логици Србија би морала да се ограђује, рецимо, и од чланства у Афричкој унији. За сваки случај, јер теоретски и следствено наглашавању „војне неутралности“, некоме тако нешто у вези Африке, сутра може пасти на памет.
Скоро у исто време у Топчидеру је одржан седамнаести састанак „Групе Србија-НАТО за реформу система одбране“ који се остварује кроз механизме програма „Партнерство за мир“. На састанку су, поред представника Директората за планирање снага НАТО, учествовали представници Канцеларије НАТО за везу у Београду, страни војни представници акредитовани у Р. Србији из 13 држава чланица НАТО-а и програма „Партнерство за мир“ и представници организацијских јединица Министарства одбране и Војске Србије.
У саопштењу се између осталога каже, да су приказани резултати рада радних столова у оквиру Групе и истакнуте активности сарадње из области које обухватају: политику одбране и планирање, људске ресурсе, логистику, развој способности Војске Србије, војно здравство и јавну дипломатију.
Има ли даље, има ли боље, има ли више? Тешко да може. И, где је овде „војна неутралност“?!
Да поновимо још једном ради „неверних Тома“: Група Србија-НАТО за реформу одбране (а не Група Србија- Русија), функционише према НАТО стандардима и процедурама и у складу са евроатлантским циљевима и интересима, као што видимо несметано и у пуном капацитету, много, много година.
Треба ли још доказа?
Ево их. Док смо се ми овде бавили НАТО и ЕУропским перспективама земље Србије, некако у исто време званична скупштинска делегација у саставу: Драган Шормаз, Владимир Ђукановић, Зоран Драгишић, Наташа Јовановић и Јасмина Николић, путовала је у Истамбул, где је учестовала у раду редовног јесењег заседања Парламентарне скупштине НАТО.
О томе се може прочитати детаљан извештај на званичномн порталу НАТО савеза и погледати више стотина симпатичних фотографија. Но, за сваки случај предлажем да читаоци простудирају штиво Владимира Ђукановића, напредњачке перјанице, који је детаљан извештај о боравку у главном граду Турске објавио 22.11. ове године на порталу „Нови стандард“, на чијем је челу познати „новинар у цивилу“ и најјачи режимски аналитичар и „бранитељ“, господин Жељко Цвијановић.
Громогласни русофил Ђука нас врло детаљно информише о чему се све зборило на скупу НАТО умова, па чак одлази и корак даље преносећи запажања из кулоара, затим тамошњих кафеџиница, фоајеа и других кутака по којима су учесници шапутали, оговарали једни друге, шта ли, размењивали обавештајне и друге податке, и питај Бога шта све не.
Обратимо пажњу само на једну реченицу из наведеног текста: „Генерално гледано, најмање задовољне овим скупом могу да буду земље бившег СССР. Колико год да им се вербално даје подршка и да су се представници тих земаља трудили да, заједно са колегама из ЕУ, пљуну по Путину и Русију означе као најгорег агресора после Хитлера – осим великих речи, конкретна дела су изостављена“.
Значи, на скупу се, као што нам непосредно сведочи познати парламентарац Ђука, отворено пљувало по Русији (уосталом, као и на претходним сесијама те скупине, рецимо на оној у Тирани током пролећног заседања ове године), та велесила је таргетирана као главни и то агресивни противник НАТО заједнице, противу ње се најављују и предузимају конкретне, оперативне мере и тако даље и томе слично.
Наша делегација, у којој доминирају бивши и актуелни радикали, те познати НАТО лобисти Шормаз и Драгишић, подразумева се ћути и трпи, савија главе (или не?) и групно се праве, што би се народски рекло, блесави. Ни „џа“ ни „бу“. Срамота!
Да смо оно што нисмо, морао би народ коначно да пита актуелне властодржце – па шта радите и у име кога радите на таквим скуповима? И када сте се већ затекли тамо, зашто нисте демонстративно, у знак подршке братској Русији, изашли из сале оног тренутка када је кренуло пљување по њој, како нас педантно извештава наречени Ђукановић?
Шта рећи а не заплакати?
Још када се свему томе дода да званична Србија полуострво Крим и даље види у Украјини, а то значи да признаје руску „агресију“ како НАТО и ЕУ „партнери“ тврде… онда је евроатлантско лудило из наслова овог текста, комплетирано.
