Никодиновић: Одшкринута врата истине НАТО геноцида над СРЈ

Невеликом, али важном књигом, уз велики труд и у пркос отпору несавесних оддговорних појединаца, доцент др Алек Рачић јавности је открио истину НАТО злочина осиромашеним уранијумом.

Приказом књиге „ЗДРАВСТВЕНЕ ПОСЛЕДИЦЕ НАТО АГРЕСИЈЕ 1999“ примаријуса Алека Рачића јасно се види злочин који је почињен у Србији и Црној Гори НАТО агресијом.

Др Рачић је резултате својих истраживања изнео у овој књизи као тему своје друге дисертације коју му је научно наставно веће Медицинског факултета у Београду одобрило а етички комитет оспорио. Циљ му је био да допринесе биолошком очувању нације. Своја истраживања је усмерио на Србију и Републику Српску. Одмах је уочио да су се необична малигна обољења јављала код пацијената Репубилике Српске 10 година после бомбардовања.

Веома драгоцени сарадници и ментори су му били доц. др Светлана Стошић – Дивјак, проф. др Гојко Стоијчић, проф др. Сандра Шипетић. Посебна тешкоћа је био недостатак потребне литературе, недостатак података о саставу садржаја експлодираних бомби да би се утврдили етиолошки чиниоци разних обољења као последица НАТО бомбардовања, лоших база података ових обољења, недостатка националног канцер регистра да би се могла утврдити инциденца малигних обољења, начин бомбардовања. Веома корисно је било искуство стечено хирушким интервенцијама напредовалих малигних обољења поглавине и врата. Аутор је закључио да су ти пацијенти жртве НАТО бомбардовања од 24. марта до 10. јуна 1999.

Одлуку и план циљева о бомбардовању СРЈ донео је савет НАТО коју је прихватило 19 чланица Нато алијансе. Наређење је спровео у дело амерички генерал Весли Кларк са 464 авиона, 450 крстарећих ракета са флоте из Средоземног мора уз сателитско вођење. План циљева бомбардовања временом се проширивао, увећавала су се средства за разарање. Бомбардовање је било свакодневно 78 дана, са 36.219 налета за 10.484 војних и цивилних циљева. Лансирано је 420.000 пројектила, са 1.300 крстарећих ракета укупне масе 22.000 тона.

Са војних циљева у почетку, прешло се на цивилне циљеве, објекте привреде, електроенергетике, лука, мостова, путева, школа, обданишта, стамбених зграда, возова, цркава, цивилног становништва на мостовима и аутобуским стајалиштима, покренут је безобзирни пропагандни рат. Укупна војна машинерија је временом интезивирана и проширена.

Муниција са осиромашеним уранијумом је први пут коришћена у Заливском рату 1991. а сада 1999. на СРЈ топовском муницијом од 20 и 120 мм са 70 и 85 грама ОУ и авио муницијом и ракетама Томахавк од 25 кг ОУ, произвођача из Масачусетса, Тенесија, Калифорније, Минеаполиса из САД. У свом наоружању ОУ поседују Русија, В. Британија, Француска, Саудијска Арабија, Израел, Украјина, Турска, Пакистан, Иран и Тајланд.

У Србији, Македонији, посебно на КиМ је коришћена је радиоактивна муниција од 30 мм за уништавање оклопних и утврђених циљева у наоружању 7-цевним топом пуњења 1174 метка јуришних авиона А-10 Тандерболт. 20% муниције пуњена са високо разорним експлозивом и 80 % пројектила пуњена пенетраторима ОУ. Топ испаљује 35-70 метака у секунди, уништи циљ за 2- 4 секунде. У СРЈ је испаљено 31.000 до 40.000 комада пројектила ове врсте. Противоклопна зрна садрже 282,18 грама ОУ, сачињен од легуре са ОУ (У 238), челика, цирконијума, титана, никла, цинка, бакра.

Активност једног метка је 3,4 Mbq алфа зрака У 238 и 6 Mbq бета зрака што је 4–5 пута већа од природног зрачења. ОУ гађано је 113 локација у СРЈ. Непознат је број локација на КиМ. Нису познати подаци о броју испаљених пројектила, процене се крећу од 9 до 45 тона. Војска Србије процењују да је на СРЈ бачено 15 тона ОУ, а руска 45 тона канцерогеног материјала. Гађане су и локације у Македонији и Албанији. Џорџ Роберстон каже да су 112 пута гађане локација на КиМ и 89 ван КиМ са 15 до 396 килограма ОУ по једној локацији, или 3 до 80 тона ОУ укупно у СРЈ, а почели су већ 30. марта 1999. противоклопним гранатама са уранијумским језгром калибра 30 мм и крстарећим ракетама Томахавк којима су масовно гађани цивилниобјекти у СРЈ што је утврђено још у току рата јонизујућим коморама под притиском, контаминационим коморама сондама осетљивости Bq/cm2 за бета зрачење. Узимани су узорци терена и гелера за гамаспектрометријску анализу: ,,НИС Рафинерија Панчево“, ,,Петрохемија“, ,,Југопетрол“, Прахово, Лучани, ,,Слобода“ Чачак, ,,Застава“ Крагујевац, у Дољевцу, Бадњевцу, објекти ВЈ, МУП-а, РТС-а, ,,Ушћа“, Кинеске амбасаде. Али нису пронађени трагови ОУ, само природни радионуклеиди у природном износу. У узорцима је утврђен Cs137 као последица Чернобилске незгоде. Контролисани су узорци воћа, поврћа, воде, али нису утврђени остаци ОУ, само трагови Cs137 Чернобила.

Стручна комисија је потврдила да је агресор користио радиоактивна убојна средства калибра 30 мм око Призрена и Бујановца. Употребом антитенковске муниције калибра 30 мм на бази ОУ дошло је до контаминације тла која ће имати дугорочне последице по живот и здравље људи. ,,Завод за превентивну медицинску заштиту“ је потврдио ниски ниво јонизујућег зрачења употребом противоклопних пројектила калибра 30 мм са ОУ. У пројектилима са ОУ је утврђено присуство знатне количине радионуклеида веома канцерогеног плутонијума PU чији је период полураспада 24360 година и 236U поректила из рециклираног нуклеарног отпада.

Осиромашени уранијум је веома опасан по људско здравље, па је суд у Њујорку забранио рад фабрике за производњу пројектила са ОУ јер је емитована радиоактивност била већа од 150 микро кирија.

У СРЈ 1999. године НАТО је водио специјални хемијски рат. НАТО је посредним начином и средствима водио овај рат тако што је бомбардовањем рушио индустријска постројења, складишта хемијских сировина, запалио бројне нафтне резервоаре и нафтна постројења (30 рафинерија), угља, како војних тако и цивилних постројења и тиме изазивао ефекте правог хемијског рата у СРЈ, као што су локације Панчево, Крагујевац, Нови Сад, Лучани, Прахово, Бор, Барич.

Погођено је укупно 78 оваквих објеката и 45 електропостројења. Тако је дошло до цурења опасних хемијских супстанци, принудило 70.000 људи на евакуацију. Опасно је загађена и загрејана атмосфера, водени токови, земљиште, подземне воде врло отровним хемијским материјама као што су хлор и његови деривати, мономери винилхлорида, етилендихлорид, жива, више врста киселина, фенол, пирален, амонијак и други отрови у окружењу; уништено је све од 50 до 200 км од објекта. Петрохемијки објекти су складиштили по 500000 тона угљоводоничког горива, еквивалента енергије 3-4 мегатона тротила. Опасни пожари су формирали облаке до помрачења Сунца због чађи, тешких метала, сумпордиоксида, азотних оксида, оксида угљеника, доксина, ароматичних угљоводоника, бензопирена са канцерогеним својствима.

У Панчеву је 9 пута нападана и запаљена ,,Азотара, ,,НИС“, просуто је и сагорело 80.000 тона нафтних производа, 3.000 тона алкалних материја, 1400 тоне винил хлорида, 21.000 тона етилен дихлорида и 800 тона хидрохлорне киселине. У ваздух је испуштено 20 тона винил хлорида, изливено је 8 тона живе. У ,,Петрохемији“ у Панчеву гађан је резервоар са винил хлоридом за израду пластичних маса, сагоревањем је отрован и канцероген, са оксидом угљеника, чађи, настаје хлороводонична киселина и бојни отров фозген. У средини хипоксије под дејством светлости настаје бојни отров фозген оксид, отровнији од фозгена. После три дана ове облаке густог дима са чађи ветар је однео на северозапад до краја Европе, Шведске и Норвешке.

У Крагујевцу је разрушена фабрика ,,Застава“, излило се у Лепеницу неколико тона трансформаторског уља са ПХБ – полихлорид бифенилом и тешким металима, загађене су подземне воде и речни токови, резервоари воде.

У Новом Саду разрушена је Рафинерија нафте, поред реке и филтрационих бунара пијаће воде. Уништено је 100 резервоара Рафинерије нафте, са великим пожарима, облацима чађи и сумпор диоксида, излило се у сабирни канал и реку Дунав 130 тона сирове нафте и нафтиних деривата.

У руднику бакра у Бору бомбардовањем су уништена 3 велика трансформатора са по 25 тона уља, око 100 кондензатора са уљем у коме се налази ПХБ – полихлорид бифенил, оштећена је електромрежа и прекинута производња сумпорне киселне, испуштене су велике количине сумпор диоксида.

У селу Богутовац поред обале Ибра уништено је складиште нафте и исцурело 565 м3 дизел горива и загадило подземне воде и ток реке Ибар.

У Новом Београду је уништена топлана и електроцентрала непосредно уз реку Саву, уништено 8 резервоара тешког уља и 1 резервоар бензина, део уља је изгорео а део се излио у околно земљиште и загадио подземне воде и ток реке Саве.

У Прахову је оштећено складиште нафте поред реке Дунава, нафта се излила у Дунав и данима се видела нафтна мрља како путује за Црно Море. У земљи су остале и неексплодиране бомбе.

У Приштини су бомбардоване стамбене зграде, војни објекти, фабрика пластике и складиште нафте ,,Југопетрола“. Због заосталих минско експлозивних средстава није могло да се утврди загађење окружења.

Ово је само део НАТО разарања СРЈ који је уништио еко систем СРЈ са опасним последицама по здравље њених грађана, смртоносним повредама, тровања опасним хемијским и канцерогеним материјама, масовним пострауматским стресним пормећајима и сакаћењем, социопатолошке деструкције и јасним изменама психичког статуса бројног грађанства, мутација флоре и фауне, смањење имуног статуса грађанства (мутације гена, учесталост алергија, смањења отпорности на средства контаминације).

У овом рату, НАТО је користио и касетне бомбе на 1.072 локације из 2.300 контејера са 37.000 пројектила. По своме дејству касетне бомбе су запаљиве, противпешадијске, за уништавање писта, за полагање као мине, хемијске, пропагандене, уништење електро мреже. На Копаонику је бачен огроман број касетних бомби, посејане су као жито, изгинуло је 200 особа а рањено више од 450 особа, 33.000 касетних бомби није експолодирало при паду, остале су као мине на тлу, минирано је 290 области Србије, у 16 општинских атара ван КиМ.

Коришћене су и тзв. графитне бомбе за уништавање електро мреже, које паучинастом мрежом ситних каблова изазивају кратке спојеве, развијају високу температуру електролукова од 40000 С0 са пожаром. Из атмосфере пада киша праћена електричним пражњењем, и град чворавог облика који се тешко топи; верује се да тиме се утиче на промену климе, постојање радиоактивности и токсичности контејнера и влакана, за шпијунско извиђање беспилотних летилица, изазивања психолошких ефеката код грађана. У СРЈ је на овај начин уништено 70% електо мреже.

Бомбардовањем СРЈ 1999. године извршено је 2.300 ваздушних удара на 995 објеката широм земље, са 1.150 борбених авиона лансирано је близу 420.000 пројектила укупне масе 22.000 тона, уништено 78 индустријских и 45 енергетских постројења, испуштено је на хиљаде тона канцерогених, мутагених и токсичних хемикалија, десетак отровних материја са листе забрањених хемикалија „Стокхолмском декларацијом“, запаљено око 150.000 тона нафте и нафтних деривата око 367.000 тона, уништено је више од 20.000 цивилних зграда и испаљено је најмање 31.000 пројектила са ОУ.

Дакле, припремљена је и буквално изведена геноцидна акција над становништвом СРЈ.

НАТО је 1995. у близини Хан Пијеска и Хаџића у Босни испалио 5.800 пројектила са ОУ по извешају НАТО, а по Миодрагу Пантелићу 10.800 пројектила ОУ.

Због тога је против починиоца кривичног дела покренут кривични поступак, али је обустављен. Кривичном пријавом није обухваћено штетно дејство отровних материја по здравље грађана, нису постојали озбиљни подаци о томе, непознат је прецизан податак о саставу бачених бомби, а постојало је више штетних састојака поред осиромашеног уранијума, плутонијума. Истраживање је отежало недостатак прецизног регистра канцер обољења, ваљане литературе, познавање касних последица продуженог дејства ОУ, плутонијума и других штетних материја на здравље људи.

Код лечених пацијената од малигних болести као последица НАТО бомбардовања разликовала се клиничка слика од пацијената лечених до 1999. године. Тумори врата и главе на отвореним деловима су брзо напредовали: планоцелуларни карцином образа је брзо напредовао и метастазирао у паротидну ложу, што је захтевало радикалан поступак, карцином носне преграде је брзо напредовао захватајући хрскавичава ткива, пенетрирајући у коштани део, тумор образа се јавио на нетипичној анатомској локацији, малигни тумор доњег очног капка за кратко време је захватио ткива ока, малигни тумори образа код старијих становника као последица дејства ОУ су нетипично, некарактеристично напредовали.

Сви ови тумори су захтевали радикални захват и отежану реконструкцију оштећених анатомских структура. Малигни тумори поглавине пенетрирали су у коштана ткива, малигни тумор горње вилице пенетрирао је у све кости вилице, доспео до средње лобањске јаме, што је захтевало обиман радикални хиушки захват са жртвовањем анатомских органа.

Према личној статистици аутора види се да је број малигних тумора у Србији од 2002. до 2010. повећао до 168%. Запажено је да се анатомски положај малигних тумора ових пацијента разликовао од пацијената оперисаних од истих тумора до 1999. године. Време преживљавања оболелих разликовало се код пацијената оболелих до 1999: од базоцелуарног карцинома после хируршке интервенције сви оболели пре 1999. су преживљавали, јер не метастзирају, док само 85% преживљава оболелих од 2002. до 2010. године. Преживљавање оболелих од планоцелураног карцинома код пацијената оболелих пре 1999. је 80%, а код пацијената после НАТО бомбардовања само 60%. Повећање малигнитета је дошло због промене патохистолошке структуре самих карцинома, агресивинији су, брже напредују и раније метастазирају.

А шта је са малигним болестима дисајних, дигестивних, уринарних, хематопоетских и других система и менталним здрављем људи? И они су страдали и страдаће.

Инциденца малигних болести код становника СРЈ и Р. Српске је евидентно повећана. Државни органи и институције са мандатом да истражују и верификују малигна обољења због НАТО бомбардовања СРЈ, безочно избегавају да се изјасне да су ова обољења последица контаминације ОУ, плутонијумом и другим канцерогеним материјама као последица НАТО бомбардовања СРЈ. То је неморално. Једино Скупштина АП Војводине преко посланика Зорана Вранешевића се обратила ЕП са чињеницама о последицама НАТО агресије на СРЈ са захтевом за међународну помоћ у санацији. Ова књига аутора др. А. Рачића је први, пионирски, рад једног медицинског стручњака Србије који је скренуо пажњу на огроман проблем последица по здравље НАТО агресије на СРЈ са очигледним геноцидним намерама агресора са далекосежним последицама које угрожавају биолошки опстанак становника СРЈ и Р. Српске.

Апсолутно је оправдана иницијатива др. Рачића да се оснује НАЦИОНАЛНИ ИНСТИТУТ ЗА ПОСЛЕДИЦЕ НАТО АГРЕСИЈЕ. Аутор ове важне књиге је урадио што је могао и са ентузијастима је основао Развојну академије Србије – РАС, за биолошки опстанак нације.

Канцерогене материје којима је НАТО агресор загадио наше тло, воде, биолошки свет имају огромно дуго време полураспада, природним процесима круже од ваздуха, тла, воде, биљног и животињског света, преко хране и воде допирући до сваке живе ћелије нашег организма, утичући на генетску структуру доводећи до масовних ко зна каквих нових болести и телесних поремећаја геноцидних размера и до биолошког нестанка нације. Зар може постојати већи проблем и важнији задатак једне нације и државе?

Не! А ми сви жмуримо пред катастрофом која тек долази.

др Добросав Никодиновић