Тајанствена српска Јованка Орлеанка (ВИДЕО)

Српској историографији и штампи, биографија младе ратнице остала је потпуно непозната, а њен ратни пут је могуће реконструисати само посредно, на основу информација које су о њој 1916. године објавили страни медији

Жене су се у првим борбеним линијима током Првог светског рата налазиле само у српској и руској војсци. Појава српске нареднице, комите Славке Томић 1916. године у Солуну, изазвала је велику пажњу ратних извештача, фото-репортера, сниматеља и сликара. Сто година касније то су једини трагови о животу српске ратнице.

Хероина Великог рата, маскота Балканске армије, српска Јованка Орлеанка – Славка Томић. Тако су савезнички медији у Европи, Америци и Аустралији називали српску ратницу почетком 1916. године, извештавајући из Солуна.

У књигама које су се бавиле улогом и значајем жена у Првом светском рату, енглески и француски аутори су наводили баш српску наредницу Томић као симбол жене ратнице.

Славка Томић у Кавадарцима 1915. године. Слику Лобела Риша лично је потписала (горњи леви угао)

Њена појава опчинила је и француског сликара Алмери Лобел Риша, који је њен лик овековечио још у Кавадарцима 1915. године.

О Славки Томић сведочи и кратак филмски запис у британском филмском журналу.

Српској историографији и штампи, биографија младе ратнице остала је потпуно непозната, а њен ратни пут је могуће реконструисати само посредно, на основу информација које су о њој 1916. године објавили страни медији. Домаћи медији је помињу тек у новије време.

Славка Томић у британском филмском журналу из 1916. године

Први текстови, уз које је штампана и фотографија осамнаестогодишње Славке у униформи, објављени су 4. фебруара 1916. године у британским новинама Дејли скеч и Дејли мирор. Извештавајући из Солуна, британски репортери су наредницу Томић назвали маскотом Балканске армије, наводећи једино да је две године у борбеним редовима српске војске.

Неколико дана касније, 9. и 25. фебруара, привлачи и пажњу француских медија. Њена фотографија се нашла на насловној страни Екселсиора, који јој одаје почаст називајући је српским војником и српском хероином. Француски ратни извештач из Солуна Жил Рато је у листу Гал 11. фебруара објавио и разговор са комитом Славком Томић.

„У рат је ушла као обичан војник. Повређена је у бици у Сарајеву и отад има метак у колену.“

Француски часопис „Екселсиор“ посветио јој је две насловне стране

„Нежног лица, готово дечјег и са ситним светлосмеђим очима, Славка се смеши кад се поведе разговор о њеним саборцима, а мршти кад јој неко помене Аустријанце и Бугаре.“

„Разговарали смо посредством преводиоца. Прво ми је испричала да је унапређена у наредника, захваљујући заслугама у борби против Немаца. Затим је изјавила да јој је једина жеља да, пошто јој у француској болници помоћу рендгена изваде метак који је спречава да савија десну ногу, ступи у новооформљене батаљоне српске војске у Солуну.“

Мемоари Шкотланђанина, генерал-мајора Роберта Нила Стјуарта који је током боравка у Солуну 1917. године упознао једну од српских ратница

У домаћој историографији и публицистици нема података о томе одакле је, када се, где и ком четничком одреду придружила. Жене нису биле у саставу редовних јединица Војске Краљевине Србије, а оне које су желеле у борбу прикључивале су се добровољачким јединицама.

Почетком рата 1914. године, српска влада је формирала четири добровољачке јединице: Златиборски четнички одред под командом мајора Косте Тодоровића, Јадарски одред са командантом мајором Војином Поповићем, Руднички четнички одред мајора Воје Танкосића и Горњачки одред под командом Велимира Вемића.

Славка Томић је највероватније до Сарајева, где је рањена, стигла са Горњачким одредом, који је са јединицама Ужичке и Санџачке војске 1914. године прешао у источну Босну и крајем септембра стигао до Пала. (Горњачки одред је ратовао у саставу Лимског одреда.)

Операције Ужичке војске 1914. године (Велики рат Србије, књига 2)

Историчар Милан Мицић у књизи „Српско добровољачко питање у Великом рату“ пише: „Горњачки одред мајора Велимира Вемића формиран је у Свилајнцу и у њему је било доста Војвођана. Овај одред, септембра 1914. године, стигао је до Пала и Сарајевског поља, односно продро у најдубљу позадину. Тројке одреда спуштале су се и у само Сарајево.“

Њујорк тајмс 5. марта 1916. године, међутим, пише да је Славка ратовала са комитама мајора Воје Танкосића. Ту је јединицу иначе у првим ратним данима формирао Јован Бабунски, јер је Танкосић био оптужен за учешће у атентату на Франца Фердинанда и притворен по налогу Аустроугара. Верзију амерчког листа о Славкином припадништву Танкосићевим комитама оспоравају ратни извештаји српске Врховне команде, у којима није забележено да су припадници те јединице долазили до Сарајева 1914. године.

„Њујорк тајмс“, 3. март 1916. године

Танкосићеви четници су се, међутим, на почетку рата борили заједно са људима Јована Стојковића Бабунског, бранећи српску престоницу, и из тог времена можда потиче и познанство Славке са старим комитским војводом, који је после борби у одбрани Београда прекомандован у Македонију, где ће Томићева годину дана касније војевати.

У време када су настали текстови о српској ратници, већином фебруара 1916. године, српска војска се са албанске обале евакуише на Крф, a део јединица наставља операције у садејству са француским трупама у Новим областима (данашња Македонија). Међу тим борцима је и Славка, о чему сведочи портрет који је француски сликар Алмери Лобел Риш насликао новембра 1915. године у Кавадарцима.

Тај цртеж је Славка лично потписала ћирилицом, а данас се и он и акварел целе фигуре могу наћи и купити на сајтовима који продају репродукције Лобел Ришових слика и графика.

Славка Томић, часопис „Илустрасион“, 28. октобар 1916. године

Девојка наредник се на планини Бабуни борила као лавица. Није хтела да пође са војском у Албанију и вратила се у Солун у нади да ће ускоро на страни Француза ратовати против Бугара“, написао је француски извештач Жил Рато у француском Галу.

Српска влада је, уочи напада Аустроугарске, Бугарске и Немачке, 1915. године од чета у Македонији формирала „Летећи жандармеријски одред“, који је био директно потчињен Врховној команди, а јединицу је предводио Јован Стојковић, нашавши се тако поново на планини по којој је, још из времена војевања против Турака, добио надимак Бабунски.

До почетка бугарског напада на Србију, октобра 1915. године, та јединица је служила за одржавање реда у Новим областима и за борбу против бугарске комитске акције.

„Летећи жандармеријски одред“ је почетком бугарског напада 1915. године постао део Трупа Нове области и учествовао у борбама против бугарских јединица. Од средине октобра 1915. године, делови одреда су се борили и у Качаничком кланцу против делова 3. бугарске дивизије.

Дописник париског Журнала писао је да су добровољци жандармеријског одреда „правили чуда од јунаштва“.

„Двеста жандарма, крвећи се месец дана, до 14. новембра бранило је Качанички кланац.“ За жандарме у Качаничком кланцу се говорило да се „боре са бугарским оперативним јединицама као рисови“, пише Журнал.

После месец дана борби, због касног реаговања и оклевања сила Антанте, француске трупе генерала Мориса Сараја принуђене су на повлачење ка Солуну, а са њима се повлачи и одред Бабунског, који се нашао у саставу 8. пука афричких ловаца.

Појава жене ратнице је изазивала велико интересовање савезничких војника и новинара у Грчкој. Једино је још међу руским борцима било жена на првој линији фронта. У књизи „Хероине Великог рата“ Е. В. Волтерса (Лондон, октобар 1916), као примери ратница помињу се једна „руска амазонка“, чије име није наведено, и српска наредница Славка Томић.

Српске ратнице

Током Првог светског рата, прилике су захтевале да жене буду ангажоване и на пословима који су до тада били прихваћени искључиво као „мушки“. У савезничким армијама ипак није било жена на првим линијама фронта, па је појава српских ратница била сензација. Скраћивале су косу и трудиле се да изгледом не одударају од својих сабораца, а ни по борбености нису изостајале.

Најодликованија жена Великог рата је Милунка Савић, а висока одликовања понеле су и Софија Јовановић, Наталија Бјелајац, Љубица Чакаревић и Флора Сендс, која се борила у редовима српске војске

„Била је висока и стамена девојка, стаса који подсећа на каквог младића који се активно бави спортом. И њено лице више наликује изразу неког веселог и доброћудног младића. Међутим, у том изразу се примећују и благост и нежност, које откривају женска осећања.“

„Носи припијену шајкачу српске војске и препознатљив војнички шињел са збијеном дугмади дуж груди и еполетама на нараменицама. На њеном шињелу видимо ордење и одликовања. То значи да та млада Српкиња није била само активна жена војник већ је била и борац кога су красиле позамашна храброст и разборитост. Њено ордење нам говори да је у служби провела најмање две године, чиме је стекла нареднички чин, а за једну осамнаестогодишњакињу то је свакако јединствено искуство!“, записао је Волтерс.

Анегдота коју је забележио француски извештач Жил Рато можда је описује још боље:

„У српској војсци сви знају ову жену наредника. Кад је сународници сретну на неком солунском кеју, одмах јој прилазе и братски је загрле.“

„Недавно су јој у забаченој улици пришла два грчка војника. Један од њих ју је узео за руке, тобоже да јој честита, а други јој је отео новчаник у ком је чувала сав новац који је имала – триста франака. Приметивши шта су јој урадили, девојка војник се заклела да ће се осветити.“

„Обишла је град уздуж и попреко и два дана касније се нашла лицем у лице са двојицом грчких војника који су је опљачкали. Скочила им је за врат, ухватила их за крагну тунике и тако одвукла до полицијске станице на Тргу слободе. У џепу једног од лопова пронашли су новчаник те госпођице, у ком је остало мало више од двеста франака.“

Амерички дневник „Базби“ из Аризоне, 29. март 1916. године – Српска Јованка Орлеанка

Новинари су писали и да је Славка Томић рођака доктора Сплавског. Болеслав Сплавски, Пољак, стигао је у Србију 1913. године из Калиша и радио је као лекар у војној болници у Београду. Током Првог светског рата је био управник привремене војне болнице у Велесу, а касније лекар болнице у Солуну. У доступној документацији о доктору Сплавском, која се налази у архиви Војномедицинске академије у Београду, нема података који би могли да помогну у разоткривању рођачких веза са Славком, ни података из којих би се бар могло сазнати из ког је места родом.

Насловна страна „Дејли скеча“, 4. фебруар 1916. године

У британском Краљевском музеју (Imperial war museum) сачуван је и видео-снимак Аријела Варгаса, у чијем је опису наведено да „српска хероина позира сниматељу током разговора са британским и српским официром. Прихвата цигарету коју јој нуде и осмехује се, окружена својим саборцима.“

У Србији се о Славки није писало за време Великог рата. Не зна се да ли је, после формирања Солунског фронта, наставила војевање у комитској чети Јована Бабунског око Преспанског језера, или је била међу борцима на Кајмакчалану.

Остало је непознато да ли је доживела тренутке победе о којој је сањала, и ако јесте – где је после нестала.

Весна Илић, РТС