Јединство православног народа

Народи богоносци!

Словени сада прикупљају свој ресурс како би избили на најнапредније положаје људске цивилизације, управо зато што поседују велику снагу, огроман духовни потенцијал оличен у православној вери – каже др Валериј Алексејев.

Професор Валериј Аркадјевич Алексеев је доктор филозофских наука, предавач на Ломоносову. Оснивач је Међународног фонда јединства православних народа, створен 90-тих с циљем да се православни народи у посткомунистичким државама, који су се суочавали са суровим либералним капитализмом, врате традиционалним вредностима словенске културе. Говори о времену транзиције, које је харало и по свим словеснким држвама, па и Русијом. Последице транзиционе стихије су створиле економско сиромаштво и беду, расуло и друштвени колапс, пад морала. Такве околности су га мотивисале да започне мисију духовног, културног, историјског збижавања православних народа посредством Међународног фонда јединства православних народа.

Време стварања Фонда било је драматично и врло сложено не само за историју Русије, него и за читав православни свет. Дубоке промене у политичком, друштвеном, државном животу Источне Европе непосредно су дотакле и положај православних цркава. У таквим околностима коренитог слома устаљеног државно-политичког система и промене економског модела живота земаља и народа Источне Европе настале су тешке друштвено-политичке и културне прилике. Друштвена свест налазила се у збрканом, хаотичном стању. Био је то драматичан прелаз из једног стања друштвено-политичког уређења у друго. И Помесне Православне Цркве стицале су у поменутим околностима нову улогу и нов положај.

Није тајна да отприлике половину православног света чине народи и земље Источне Европе. А управо су те земље и народи Источне Европе били у такозваном комунистичком (или социјалистичком) блоку, где је Црква заузимала прилично скроман положај у друштвено-политичком и социјалном животу, услед владајућих идеолошких смерница и доктрина у тим земљама комунистичког система. После рушења тог политичког система, почела је да се мења и улога Помесних Православних Цркава. Враћају се цркве на онај положај који су некада заузимале.

Транзициони процес пратио је коренити преокрет социјално-политичког и економског устројства, те су земље и народи знатно назадовали по економским, социјалним показатељима у односу на оно што су имали пре тих ломова. И управо у то тешко време православна јавност Русије и других земаља суочила се са озбиљним избором; друштва су лишена пређашњих идеолошких и јасних светоназорних смерница. Владало је безнађе. Сећам се свог разговора са познатим америчким верским послеником, који се у то време налазио у Русији. Он је реално оценио наше прилике. Затим је ту оцену сасвим самостално, без увида у наш разговор, изванредно тачно поновио и Његова Светост Патријарх Алексиј II, коме је тада управо предстојало узвођење на Патријаршијску катедру Руске Православне Цркве. Било је то на самом почетку 1990-их.

У то време у демократски настројеној штампи било је много речи о доласку некакве слободе, некаквог „царства” слободе.

Мислећи људи схватали су да је та ситуација далеко од истинске слободе. Био је то потпуни хаос у друштвеној свести. Запамтио сам тада срочену мисао Његове Светости Патријарха Алексија о томе да у хаосу нема слободе!

Многи одговорни и мислећи људи, и код нас у Русији и у свету, схватали су да је друштву потребно довођење у неки јасан светоназорни ред. Штавише, с обзиром на то да су социјално-економске прилике биле веома тешке за главнину становништва, било је неопходно некако постићи смирење, пошто су озбиљна искушења салетала наше народе. И ето, у то збркано, сложено и бременито време читав низ друштвено-политичких и грађанских друштвених посленика наше земље и оближњег иностранства заложио се за потребу изградње неке нове, не идеологије, наравно, већ основе за сређивање тог стихијског стања на основу темељних, основних вредности. Схватали смо да се треба обратити сопственим коренима.

А ти корени су били, свакако, историјска и традиционална духовност нашег и других, нама Русима блиских и сродних народа. Ту основу представљало је, свакако, православље, православно поимање, сазерцавање света. Тако је рођена замисао о стварању друштвене организације која би тесно сарађивала са Руском Православном Црквом и другим Помесним Православним Црквама на ширењу високих традиционалних духовних и културних вредности православља у животу савременог друштва, пре свега зато да људи најзад стекну чврсто тло под ногама, светоназорно тло. Јер, да би се изградио неки социјално-политички модел, одабрало неко ново државно устројство, неопходан је чврст светоназорни став. Без њега друштво залута. За наш традиционални руски менталитет међаше, чврсте путоказе – представља православље.

Ко су били кључни људи у Русији који су у Вашим идејама препознали нову визију православног света?

Почетком 90-тих настала је замисао о стварању организације, а нешто касније смо дошли до тога да то треба да буде Фонд. У то време у Русији било је покушаја стварања странака на некаквој хришћанско-демократској основи… Те странке у РФ одавно су пале у заборав… Било их је много. Неки представници тих странака чак су улазили у састав Руске Скупштине, у састав Врховног Савета… Али, време је показало да стварање странака по верском обележју – није руски пут. Већ тада је било јасно да такве странке цепају јединствени културни и духовни простор нашег народа и да је неопходно нешто темељно, што доприноси консолидовању. Тако смо одустали од идеје о некој друштвено-политичкој организацији и 1993. дошли до стварања Фонда. Заједно смо размишљали о тим проблемима са Његовом Светошћу Патријархом Московским и све Русије Алексијем II, који је подржао и благословио наше трагање, а и сам је био један од покретача те идеје.

Нашли сте убрзо истомишљенике у низу земаља, пре свега, у Украјини, Белорусији, Бугарској, Молдавији, Грчкој.

У Грчкој су истовремено били наши истомишљеници, партнери из Скупштине Грчке (тада сам живо сарађивао са посланицима из православног света, пошто сам био на одговорном месту у руској Државној Думи) ми смо, заједно са грчким посланицима, трагали за облицима стварања велике организације за заштиту и одбрану православних вредности. Грчки партнери покренули су идеју стварања Међупарламентарне Скупштине Православља. У исто време рођена је идеја стварања Фонда јединства православних народа. И тако су те две структуре упоредо на разним половима православног света рођене и започеле пут ка свом зближавању. Сада те две организације живо сарађују, садејствују. Досад је Фонд отворио одељења у Украјини, Бугарској, Белорусији, Молдавији, Србији, Црној Гори. Фонд спроводи сталне дугорочне програме у Грчкој, на Кипру, у Светој Земљи, Палестини, Либану, Пољској, Чешкој, Словачкој, Грузији, тј. свугде где постоје Аутокефалне Православне Цркве. Са свим аутокефалним црквама и поглаварима тих цркава, њиховим светостима и блаженим предстојатељима тих цркава имамо најбоље и најсрдачније односе, пуне поверења. Нема ниједне помесне аутокефалне цркве са којом нас не би везивале поуздане, партнерске везе.

Шта је за Вас православна вера? Колико је битно сачувати нашу православну веру и словенску културу у време глобализације која уништава сваки национални и верски идентитет?

Вера за мене значи много. Вера је, према апостолу Павлу, остварење очекиваног и увереност у невидљиво. Те сасвим тачне и језгровите речи апостола Павла одговарају и мом унутрашњем бићу и вероватно сваком верујућем човеку, зато што вера пружа уверење у ваљаност живота као таквог. И наравно, пружа наду у живот и после овог живота. Та вера испуњена је најдубљим смислом. Она пориче бесмисленост људског живота. И то је онај набој оптимизма који не може да дâ ниједна идеолошка или било каква социјално-економска доктрина. Вера спаја у себи рационално и ирационално, свакако, то је више од било које идеологије, зато што је ту енергију човекове непојмљиве вере немогуће појмити разумом, јер, како су говорили свети оци Цркве, оци још првих векова хришћанске Цркве, верујем, Господе, јер је апсурдно, и јер је Јудејцима саблазан, а Јелинима безумље.

Управо та непојмљива феноменална вера крепи човека и његов живот чини осмишљеним. Свакако, за народ, за друштво, за сваког појединца, вера предстаља огромну, необориву силу. Религиозна вера може да има како консолидујући позитивни, тако и деструктивни смисао. На пример, ми знамо да је православна вера извела словенске народе из таме многобоштва, и то нипошто није алегорија, то је заиста историјски потврђена чињеница. Вера консолидује наше словенске народе, чини их знатно јачим, сигурнијим. Што се тиче, на пример, српског етноса, знамо да православна вера Србе чини Србима, док католичка вера Србе чини Хрватима, а ислам чини Србе муслиманима, Бошњацима. Схватате, колика је огромна сила садржана у религиозној вери. Она може да спаја читаве етносе, уједињава их, води ка врховима смисла битка постојања, али може да делује и деструктивно и разара их.

Да будем јасан, Срби који су се покатоличили, изгубили су своју веру православну, примили су католицизам и престали да буду Срби, постали су Хрвати. И Босанци примивши ислам, престали су да буду Срби. Зато кажем да је вера за православног његова судбина. То је више него светоназор, више него вера. За нас Словене православна вера представљала је прекретницу наше историје. Од наше историјске прекретнице обретања, прихватања Христа од апостола, од првоапостола, од великих словенских просветитеља Ћирила и Методија по историјским мерилима, нас раздваја релативно дуго временско раздобље. Сматрам да Словени тек прикупљају свој ресурс како би избили на прве и најнапредније положаје људске цивилизације, управо зато што поседују ту огромну снагу и вредност, огроман духовни потенцијал оличен у религиозној вери.

Русија се у својој историји суочавала са тешким, рекла бих, крвавим годинама комунизма. Једна ужасна идеологија гутала је светиње, убијани су митрополити, свештеници, народ. Затирано је православље. Шта је руски народ научио из деценија патње и таме?

Не бих говорио да је руски народ – најнапаћенији народ, премда се и може рећи да и руски народ и српски народ иду, вероватно, путем старозаветног Јова, који је прошао многе патње да би у потоњем животу стекао милост Божију. Треба да, попут напаћеног Јова, стрпљиво идемо оним путем који нам је Господ указао, зато што је Господ и сам патио, ишао путем крсних страдања. У том смислу, можемо рећи да су и руски народ и српски народ – народи богоносци, а бити народ-богоносац није предност. То је тежак крст и тешко искушење. Али, савладавши сва искушења и прошавши тај крсни пут, треба доћи до своје Голготе, а Голгота није само место крсних мука, то је и место васкрсења, то је – почетак васкрсења.

Зато идући путем крсних страдања руски и српски народ иду по промисаоном путу који је Господ одредио. Јер, Господ кажњава оне, како вели псалмопевац Давид, које љуби. То је као у породици: љубећи и строг отац кажњава своје рођено дете. Ретки су случајеви у нашој домаћој, укорењеној словенској пракси да отац кажњава туђе дете. И једино своје рођено дете има право да кажњава, зато што га воли. Воли га више од свих и брине да не скрене са правог пута. Стога, како у свакодневном људском животу, тако и у библијском, јеванђељском смислу патња није просто кажњавање, већ је патња нада, у спасоносни битак убудуће. Господ нас путем патње води ка небеској слави. И зато бих рекао да су и руски народ и српски народ, а вероватно и сви православни словенски народи: и украјински, и белоруски и бугарски – сви су се у својој историји напатили. Земље Запада одувек словенске народе сматрају некаквим дошљацима, некаквим паријама Велике Европе. Али истовремено, историја је не једном такве идеје обрукала. Управо су словенски народи често бивали спасиоци те Европе.

Узмимо макар спасавање Европе од хорди татарско-монголских завојевача. Није случајно Карл Маркс, који се прилично завидљиво односио према руском народу – чак и он рекао да је „беживотна” Русија својом жртвом спасла Европу од поробљавања монголско-татарских хорди. Исто се може рећи и за отоманска освајања, када су прву препреку Османлијама на путу поробљавања Европе представљали ко? – православни народи: то су Срби, то су и Грци и Бугари и Словаци. То су словенски православни народи! Зато пут патње није грешан пут. Нама, православцима, сасвим је јасно да тај пут води у вечну славу.

Русија је стасала у моћну државу; економски, технолошки, војно. Али она се у истој мери развија у свим културним и духовним сегментима.

Русија је напросто осуђена на то да се или развија у јаку и независну самосталну велесилу, како би имала изгледа да опстане, да сачува себе у историјском простору и времену, или ће напросто нестати с историјске позорнице. Таква је историјска судбина Русије: да би опстала, мора стално да се развија и повећава своју моћ. То је као авион, који обезбеђује своју животну способност само док лети, док сви његови системи који га покрећу раде пуном снагом. На тај начин он задржава своју животну способност. Ако се искључи његов мотор, једноставно ће се срушити. Исто је и са Русијом. Зато, ако она хоће, ако има способност, унутрашње вредности и моћи за опстанак, за наставак свог историјског пута, она неминовно мора да се развија и укључује све ресурсе тог развоја. А ти ресурси су и економски, и технолошки и, свакако, војни. За Русију је то изузетно важно, зато што у читавој десетовековној историји Русије није било не само ниједног столећа, није било ни четврт столећа када јој није претила спољна опасност.

Русија има исувише много завидљиваца, непријатеља управо због своје јединствености. Русија – то је јединствен свет, јединствена цивилизација с огромним природним богатствима којима ју је Господ обдарио, огромним територијама. То је велики мост који повезује источну и западну цивилизацију. У суштини, то је самодовољна цивилизација. Извесна средишња земља, како је с пуним правом називају оци-оснивачи геополитичке науке. То је извесна матерланд, такорећи, то је извесна копнена средишња земља. И ако свет жели да буде у стању равнотеже и нехаотичног развоја, онда то стање светског поретка може да обезбеди само јака такозвана средишња земља, способна да одврати спољне претње. И та земља је Русија која спаја континенте и просторе, и која је сама по себи целовита посебна самостална цивилизација, али, свакако, дубоко интегрисана у општељудску културу и цивилизацију. И наравно, она сила која јој омогућава да испољава то сопство, врло корисно и неопходно читавом осталом свету, то је њена православна култура.

У којој мери је талас глобализације дошао до Русије и како се савремена Русија носи са „чудним” стандардима новог светског поретка?

Глобализација већ има огроман утицај на све сегменте живота читавог човечанства па и на Русију. Наравно, Русија осећа притисак глобализације, и у извесној мери покушава да се прилагоди. С друге стране, глобализација, као некаква универзалистичка идеја и модел живота, за Русију, у извесној мери, није нарочито опасна, зато што се сама Русија развија као сопствени универзум. Да, ми забринуто говоримо о неким стандардима, који се насилно усађују у нашу културу, неким стереотипима који прете да унификују нашу

националну самобитност, руску културу, језик, наше традиције. Али процеси глобализације јењавају, како је добро рекао Семјуел Хантингтон, амерички мислилац (када је радио код нас у Русији, и неко време се бавио истраживањима у нашој Дипломатској академији, имали смо неколико расправа, још пре објављивања његовог чувеног рада „Сукоб цивилизација“). Процес глобализације траје већ преко 20 година. Глобализација у оном моделу у ком је покренута, глобализација на амерички начин – очигледно посустаје. Да, нешто долази да замени процес глобализације. Засад је тешко дефинисати шта је то – некаква постглобализација. Сасвим је јасно да је свет већ „затруднео“ неком новом концепцијом глобалног преустројавања. Заправо је читав низ револуционарних потреса, попут кинеског „економског чуда“, срушио првобитни пројекат Американаца о глобализованом свету.

Свет се више не развија онако како су хтели Американци. А глобализација на амерички начин – то је једнополаран свет. Свет више није једнополаран. Постоје и други полови и силе, које између осталог, ствара и Русија. Узмите, на пример, нови пол – БРИК – Бразил, Русија, Индија и Кина. То су четири моћне државе које омогућавају да се избегне једнополаран свет. И Русија, као покретач стварања те концепције вишеполарног света, у знатној мери је кориговала, корелирала тај једнолинијски, једнодимензионални процес глобализације на амерички начин. У том смислу сам оптимиста.

Стиче се утисак да председник Владимир Путин православној вери и сарадњи са Руском православном црквом придаје велики значај. Значи ли то да Путин боље од осталих државника схвата улогу, суштину и значај вере за очување истинског јединства руског народа и напретка руске државе?

Господин Путин није византијски цар, он је демократски изабрани председник и делује у оквиру оних овлашћења која му дају устав и онај политички систем у склопу кога делује. С поштовањем се односим према господину Путину, он је добитник награде нашег Фонда, он је сјајан и самобитан политичар, поготово у поређењу са савременим политичким челницима Западне Европе и Америке. Он има своју непоновљиву личност, своје политичко „Вјерују”. Али истичем да православни пут у ново доба није изумевање Путина као председника.

То је онај пут који је наша земља патњом постигла, и наша владајућа елита, уз сва неслагања која унутар ње постоје: либерали, конзервативци, људи равнодушни према православљу – сви врло добро схватају да Русија, како би опстала, мора да буде не само јака, снажна и велика, она мора да буде – православна!! То не значи да се у Русији све остале вероисповести прогањају или ограничавају. Наравно да не. Ислам је, на пример, историјски у Русији одавно присутан. Отприлике подједнако колико и православље. И то је јако важан услов, пошто се свет дијалектички

развија. Свет се никад не развија једнодимензионално, линеарно. То што у Русији уз претежну већину људи који исповедају православље има и других вероисповести, тој динамици придаје потребну благотворну дијалектику. И веома је добро што владајућа елита у Русији схвата важност и значај православља за нашу земљу и то такође пуни значајним ресурсом пут и правац наше земље и чини га осмишљеним.

Својевремено сте са патријархом СПЦ Павлом започели оснивање Фонда у Србији. Сећате ли се речи блаженопочившег партијарха, будући да се зна да је он био за чврсто повезивање руског и српског народа, уопште словенског света?

Веома сам захвалан блаженопочившем Патријарху Павлу, који је још за живота сасвим очито био свети човек, и Господ ми је подарио многе сусрете и разговоре са тим изузетним човеком, са тим подвижником и угодником Божијим. Добро се сећам последњег сусрета и разговора са њим нешто пре његовог блаженог упокојења на ВМА, где се налазио у засебној соби и где су га будно пазили лекари и његови келејници. Када сам полазио у редовну радну посету Србији, Његова Светост Патријарх Московски и све Русије Алексиј II замолио ме је да пренесем Патријарху Павлу најтоплије жеље за здравље, Божију помоћ, и дозволили су ми да уђем у собу код Његове Светлости Патријарха Павла, видео сам колико се обрадовао… Није се лично мени обрадовао (схватам ја своју маленкост), већ ми се обрадовао као изасланику велике Русије, Свете Русије.

Знам да је Његова Светлост Патријарх Павле много волео Русију. Памтим његову изванредну посету на позив нашег Фонда, када смо му уручили нашу награду овде, у Москви. Колико много топлине је уложио у своју посету, у наше сусрете… Његова Светост Патријарх Павле не једном је био у Москви на позив нашег Фонда. Сећам се, такође, његове посете на позив Фонда, када је дошао заједно са државним руководством Србије на свечани Чин нашег Фонда „Са Србијом заједно“ – приредили смо тада величанствени програм подршке и солидарности са српским народом. Када смо оснивали Српско одељење, патријар Павле је изрекао крилатицу о томе да је православље за Русе и за Србе – и мајка и отац, и све оно највредније и најдраже. И ето, полазећи од тог његовог свјетовања (ја га безусловно сматрам свјетовањем), током читавог свог рада и можда читавог свог земаљског живота, схватам сву ту меру одговорности коју је наложио нама, својим млађим саборцима, сарадницима. И то је за нас свјетовање, поука, морално правило тог светог човека: чувати православље, чувати српско-руске везе, исто као по слову преподобног Серафима Саровског: „Земљо Руска, чувај веру православну, јер у њој ти је укрепљење.” За то су живели наши свети

подвижници од игумана земље руске преподобног Сергија Радоњешког до светог праведног Јована Кронштатског и до савремених подвижника благочашћа. У том смислу делују и Његова Светост Патријарх Московски и све Русије Кирил, следбеник Његове Светости Патријарха Алексија II, и садашњи Патријарх Српски – следбеник Његове Светости Патријарха Павла – Иринеј, са којима нас везују тесни и срдачни односи: Његова Светост Патријарх Кирил је председник Попечитељског савета нашег Фонда у Москви, а Његова Светост Патријарх Иринеј – председник Попечитељског савета нашег Српског одељења. Лане смо имали редовни сусрет са њим у Београду, са њим у Патријаршији одржали смо велики скуп у оквиру представљања наше библиотеке „Руски писци и Православље“.

Видим с коликом вољом он остварује завете Његове Светости Патријарха Павла, заједно са нашим Фондом, на поспешивању идеја јачања јединства православног света и јачању веза са Руском Православном Црквом и са руским народом.

Имали сте прилике, обилазећи српске земље, ту мислим, осим Србије на Републику Српску, Црну Гору да, можда реалније од нас, сагледате духовно стање српског народа.

Веома волим Србију! Много волим српски народ! И уопште, сматрам да руски народ нема ближег од српског по менталитету, по топлини срца, по светоназору. Колико смо блиски показују следећа запажања; ево, рецимо, Србин, чија деца се васпитавају у руској средини, деца првог поколења готово стопостотно се прилагођавају руској стварности, руској култури. Али исто тако и Руси који се васпитавају у српској средини – рецимо, Рускиња се удала за Србина и живи у Србији, васпитава децу, и она су већ у првом поколењу малтене Срби. Ни са једним другим народом ни Срби, ни Руси напросто немају такво узајамно прожимање, такво прилагођавање. То говори о томе да смо ми – један народ који се просто обрео на разним половима великог словенског ареала. Ја снажно волим Србију и долазим овамо као својој кући! То је мој дом, мој народ!

Вероватно зато оне мане које српски народ има, које и руски народ има, и које можда врло добро види строго немачко или енглеско око, ја нешто нарочито и не запажам. Ја, на пример, сматрам да су све мане српског народа – продужетак његових врлина. То је врло добростив народ – за мене је то добро својство, а неко ће рећи да је лоше што је добростив, или, на пример, то што је неосветољубив народ – како то оценити? Сматрам да је то добро, или то што је пун поверења. То су оне особине које су својствене и руском и српском народу. То су оне особине које им, по мом мишљењу, нису добро послужиле: сваки пут се преваримо, ми верујемо, веровали смо да ће нам Запад помоћи, а Запад је просто уништио

целовитост и Русије у оквиру Совјетског Савеза и Србије у оквиру Југославије. Зато се та обележја карактера и српског и руског народа могу сматрати и позитивним цртама, а могу и манама. У сваком случају морамо из те историје да извучемо поуке. И вероватно их извлачимо. Али не смемо да западамо у огорченост, јер огорчење срца ничему добром не води. То, као прво, подрива унутрашњи мир и снагу и човека и народа, а с друге стране, просто му смета да живи. Сматрам да управо те особине српском народу омогућавају да буде богат народ, да буде веома моћан душевношћу и срдачношћу. То говори да српски народ има велику благотворну снагу.

Вишегодишња тежња да се наметне латиница православном народу у Србији све је израженија. Мало је српских мислећих људи који се отворено боре за ћирилицу. Питање је, коментапишу неки теолози, аналитичари, колико је истинских верника у Србији!

Очигледно је да Запад свугде покушава да уведе своју цивилизацију и кроз своје писмо. Сличне околности, су и у Бугарској, у Грчкој и рекао бих да та битка траје вековима. Од почетка хришћанства. Али православно словенство је, хвала Богу, увек опстајало. И опстаће. И ћирилица, наравно. Знате, постоји разлика у поимању вере православља и католичанства. Срби и Руси су православни од рођења.То је наш идентитет. Али словенски народи се нису одликовали, попут католичког, препуним храмовима. Наши народи су, у том смислу, другачији. Да, чујем коментаре да свега око три одсто верника у Србији недељом долази на богослужење. Али то никако не значи да смо ми, или ви, издали православље. То је просто у менталитету нашег човека. Али када је потребно, православац је спреман живот да да за православље. Е онда се тај Запад чуди, диви! Како то да „они” који не иду у цркву, знају толико да се жртвују за своју православну веру!? То је велика загонетка коју ни данас католички свет не може да одгонетне. Католик, рецимо, може своју веру да промени, што они и чине. И тиме ништа не губе. За православног изгубити своју веру значи изгубити судбину- свој идентитет.

Да ли видите крај искушењима православног света? Долазили ли српско духовно и национално буђење? Како коментаришете косовско питање, убијање и протеривање православног народа, уништавање наших светиња?

Што се тиче краја искушења – то Бог зна. Ми то не можемо знати. Али опет подвлачим: Господ љуби онога кога и кажњава. То јест, није се у њега разуверио. Не кажњава онога од кога је већ дигао руке, разуверивши се у њега: чему кажњавање, више не вреди, ветропир и јесте ветропир… Већ се кажњава онај који се воли, у кога се узда, те зато мислим да ће искушења и руски и српски народ вероватно очекивати током читавог њиховог

историјског пута, али се према томе треба односити промисаоно, и услед тога наша љубав према Богу не треба да слаби већ само да расте. Страшни су патње српског народа и унишатавање и скрнављење православних храмова по Косову и Метохији. Ужасан је то геноцид и катастрофа са несагледивим последицама за целу Европу и свет. Кажем та катастрофа се не тиче само Срба, него, пре свега, целе Европе и европске културе и цивилизације. Рушењем, убијањем, паљењем, скрнављењем православља Европа себе саму доводи у страшну опасност, јер дозвољава да се руши веома вредан део њеног, европског идентитета. То је самоубиство!!!

Како Фонд делује у Србији, и другим балканским земљама?

Општи циљ, како у Србији тако и у свим земљама не само Балканског региона него и у свим регионима света где Фонд живо делује: на Блиском Истоку, и у Африци, и у Западном делу Европе, то је пре свега свестрана подршка јачању јединства православних народа. У ту сврху остварују се разноврсни подухвати Фонда. Пре свега у оквиру нашег великог и стратешког циља – консолидовања напора православне јавности политички и социјално прегалачког дела православних народа. То су политичари, пословни људи, посленици културе, уметности, спорта. И у ту сврху се, свакако, подстичу напори изузетних људи који су светионици православне културе. Ми поспешујемо њихову делатност, дижемо их на штит наше славе и у том смислу се према српском народу односимо с великом пажњом и увек подржавамо њихове челнике, пре свега, духовне челнике.

Добитник награде нашег Фонда био је Његова Светлост Патријарх Павле, али ми подржавамо и све значајне личности српског етноса. Наше награде добили су и врсни филмски режисер Емир Кустурица и врсни спортиста Новак Ђоковић, и добротворка принцеза Катарина, супруга наследника Српског престола. Они нам указују да у овом животу има људи који достојно следе Божије завете.У Србији веома успешно спроводимо дечје програме. Остварујемо драгоцене издавачке програме Фонда. Пружамо подршку летовању деце са Косова и Метохије и из централне Србије током распуста у Русији. То чинимо сваке године. Такође спроводимо дечје програме Фонда у оквиру нашег Дечјег центра „Свети Сава“ у Београду, који често посећује Његова Светост Патријарх Иринеј и прилично воли тај Центар. Сматрамо да је дечји програм Међународног фонда јединства православних народа изузетно важан. Вредно радимо са водећим политичким снагама, имамо тесне везе са Скупштином Србије. Сваке године одржавамо разне конференције, форуме и округле столове, и у добрим смо односима са виђеним политичарима, укључујући и недавно изабраног председника господина Николића, са којим смо пријатељи одавно, још од 1990. Имамо добре односе са многим посланицима, са

господином Поповићем и са господином Михајловићем, са господином Коштуницом и многим другим. Све то показује да православље није некакав андерграунд, није некаква периферија друштвеног живота, већ сâмо средиште, и ми напајамо политички ангажован део наше елите православним духовним вредностима, како би се њима руководили у свом свакодневном раду.

Шта је оно што ћете памтити из сусрета са људима из Србије?

Видите, из сваког путовања човек извуче нешто ново. Сећам се, на пример, како смо пре неколико година у Нишу, када је тамо епископ био садашњи Патријарх Српски Иринеј, гостовали са програмом „Гласови Православне Русије у Србији“, у коме су учествовали најбољи хорови из Русије. Стотине људи наступало је са програмом у градском парку, док је у близини нека група већ читав сат свирала забавну музику, окупивши знатно више омладине. И наравно, заглушивали су наше хорове, и побојали смо се да нам нико неће доћи. И заиста, у почетку није било тако много људи, пошто је неко, непромишљено или намерно, у исто време уприличио наступ рок-групе из Београда.

Али када су људи видели да на наш програм стиже епископ, митрополит Иринеј и са њим долазе гости из Москве, прво су са занимањем поглеткивали на нас, а потом, кад су наши хорови запевали, почели су да нам прилазе, затим су умукли звуци електричних гитара, на нашу позорницу су се попели ти гитаристи и почели да припевавају нашем хору: у својој кожној одећи са закивцима… имам чак ту фотографију! То је био задивљујући призор! Сведочанство како се православље пробија кроз трње и проналази пут до срца оних људи који су изворно, онтолошки, природно, окренути православљу преко својих предака. Таквих сусрета и запажања било је много. Ето, и ово је једно од њих које ми се, у вези нашег разговора о Србији, дубоко урезало у срце.

Биографија

Проф. др Валериј Аркадјевич Алексејев рођен је 1953. у Астрахању. Докторирао је на Филозофском факултету Московског државног универзитета „М. В. Ломоносов” са темом „Приблеми у односима државе и цркве у 20. веку”.

Од 1944. године професор је на Московском државном универзитету. Од 1994. до 2003. радио је као саветник Председника државне Думе, био је Председник парламентарног експертско-консултантског савета за слободу савести. Аутор је многобројних научних и публицистичких радова о проблемима односа између државе и цркве, објављених у руској и страној штампи. Основао је 1995. Међународни фонд за јединство православних народа по благослову Његове светлости Патриарха Московског и Целе Русије Алексеја Другог. Лауреат је Међународне награде Андреја Первозваног „За веру и верност” (2006), награђен је Орденом за заслуге према Отаџбини Другог степена и другим бројним државним одликовањима.

Биљана Живковић / Удружење Ћирилица