АКО ЈА ОВО ЗАБОРАВИМ НЕКА НЕБО ЗАБОРАВИ МЕНЕ (УЗНЕМИРАВАЈУЋЕ ФОТОГРАФИЈЕ)

Савремени догађаји у Украјини и Русији и у вези са Русијом показују да је фашизам високо подигао главу и поново неометано маршира Европом и креће се поново према Русији. Тренутно је то најочигледније на примеру сада већ растурене државе Украјине.

Да Хитлер и Немачка нису били сами против СССР-а говори податак да су Тројни пакт потписале Мађарска, Бугарска, Румунија, Словачка, Финска, Шпанија и пре свих њих, 15. јуна 1945. злогласна творевина Тројног пакта такозвана Независна Држава Хрватска. Списак држава, Хитлерових савезника јасно указује на данашњу Европску унију, са изузетком једино Енглеске: Мађарска је Хитлеру уступила армију од 200.000 (три корпуса) и још једну тенковску дивизију. Румунија је уступила укупно 18 дивизија: десет пешадијских, четири гардијске, три брдске и једну тенковску дивизију. Италијанска осма армија ја бројала 227.000 војника. Из, Белгије 373. валонски пук, а из Шпаније 250-та добровољачка пешадијска дивизија. Чак до Кавказа је стигла моторизована дивизија “Викинг“, састављена од добровољаца из скандинавских земаља, затим финска армија, која је имала бојеву способност на највишем нивоу.

Колико су руке тих Хитлерових савезника умљане крвљу није се дуго знало у потпуности. И у СССР се као и код нас (мада не у истим размерама) ћутало о многим злочинима, зарад братства и јединства свих народа и народности, а увек на штету руског народа. Тако се о злочинима прибалтичких република бившег СССР и нациста из западне украјине почело више говорити тек пре десетак година. Оно што су током другог светског рата у западној Урајини чинили припадници ОУН и УПА, не би чиниле ни звери.

Ове године се навршава 71 година од погрома пољског становништва који су учинили припадници ОУН (организација украјинских националиста) – УПА (Украјинска устаничка (усташка) армија). Војници крвника Степана Бандере су за неколико месеци убили најмање 120.000 Пољака. Све је урађено по раније разрађеном плану. Само за шест  дана (од 10. до 15. јула 1943) спровели су 300 акција у 100 села убивши не мање од 12.000 људи. “Не интересују нас цифре, није реч о десетинама или стотинама хиљада, него о свим Пољацима до последњег – од стараца до деце“. Речи су Миколе Љебеда… а пренећу још нека сведочења случајно преживелих:

“Ушла сам у кућу и видела стричеве приковане бајонетима за под. Под јабуком, недалеко од прага, лежала је мртва тетка Гаља са децом. Најмлађи јој је био у наручју. Свима су биле разбијене лобање. Тетка Сабина била је потпуно гола. И њена лобања је била разбијена на њеним грудима мртви осмомесечни близанци“

“Бендеровци су напали село, упали су у цркву и побили људе у току молитве. Малу децу су побацали у бунар, а оне који су били мало старији, побацали су у подрум и минирали. Један бендеровац, држећи бебу у рукама за ноге, замахнуо је и ударио дечјом главом о зид. Мајка је завриштала и пробили су је бајонетом.“

Село Бојарчуково – злочин Бандероваца над пољском децом 1943. године

“У наше двориште су дошли бандеровци, ухватили су оца и секиром му одсекли главу, а сестру пробили коцем. Мајка је у том трнутку умрла од срчаног удара“

“Осамнаесторо деце од 3-12 година, која су се била сакрила у житу су похватали довезли у село Часни Крст и тамо их пробадали вилама и секли секирама“. Високи немачки официр је забележио да, иако је прошао два рата таква зверства није видео. Село Лозова у Тернопољској области: сеоски дрворед окићен тзв. “галицким венцима“. Ти венци су прављени од мале деце која су бодљикавом жицом привезивана уз стабла и тако дављена. Изнад њих су биле укуцане табле са натписом на украјинском и пољском језику: “Пут ка независноој Украјини“. Овим анђелима је подигнут споменик у Пољској. На постаменту је написано: “Ако ја ово заборавим, нека Небо заборави мене“.

Бабји Јар – у западном делу Кијева – јаруга која је прогутала преко 200.000 Руса, Јевреја, комуниста, цигана. Геноцид су заједно спровели немачки и украјински фашисти. То није било једино стратиште у Кијеву. Сирецки концлогор је “прогутао“ око 25.000 људи. Ту су 18. фебруара 1943. стрељана и три играча Кијевског Динама – фудбалери Трусевич, Кузменко и Клименко, који су играли са нацистима чувену “Утакмицу смрти“, коју нису хтели да изгубе, иако им је у случају пораза обећан живот.

Концлогор “Бабји Јар“ Кијев

Колико су злочинци били подивљали од људске крви, говори податак да су педантно фотографисали своје жртве. На једној фотографији која је учињена 7. маја 1943. године виде се лешеви три детета Петра и Анеле Мекала из села Гвјаздовски, срез Луцк: синови Јануш (3 године) са поломљеним рукама и ногама и Марек (две године), обојица заклани бајонетима. У средини лежи девојчица кћер Стефана и Марије Стефањка из села Бојарчуков, Стасја (5 година), са распореним стомачићем и из ког вире унутрашњи органи, и са такође поломљеним рукама и ногама.

Село Хатињ у Белорусији више не постоји. У току казнене операције 22. марта 1943. године у селу Хатињ је убијено 149 људи, од чега 75 деце млађе од 16 година. У казненом немачком одреду су три главна егзекутора била три Украјинца, бaндеровца.

Данас је Лавов и цела западна, поунијаћена Украјина поново фашистичко легло. И Бандера и Љебед су данас национални јунаци, и дижу им се споменици широм западне Украјине, а Јушченко их је био прогласио за хероје.

Да се подсетимо како су се понашале у Другом светском рату и како се понашају сада “ослобођене“ и “суверене“ државе – настале од бивших прибалтичких република СССР.

Стиче се утисак да оне, поставши државaмa, чланицама ЕУ, добијају крила да се што пре врате на позиције 1941. године. То свакако не би могло да се деси да за то пре свега нису дошли на власт они људи који ту политику носе са собом, ко за новац, ко у генима. Не треба заборавити да су естонски фашисти најдиректније учествовали у другом светском рату на страни Хитлера, па у том светлу Естонија није прихватила ни позив Русије да присуствује прослави 60 година победе над фашизмом. Априла 2007. споменик Бронзани војник у главном граду Таљину је демонтиран и пренет на Војничко гробље. Да није само у питању споменик, него и територијалне аспирације сведоче изјаве политичких првака Естоније “да после премештања Бронзаног војника на његово правилно место, сада треба и преместити естонско-руску границу на њено “правилно место“..

На дан независности Литваније 11. марта марширају неонациста и несметано узвикују нацистичке пароле. Познати меморијални комплекс жртава фашизма Литванија је претворила у комплекс посвећен жртвама комунизма. У току Другог светског рата литвански фашисти су побили преко 220.000 Јевреја и данас јеврејска општина у тој земљи води велики медијски рат против антисемитизма који просто буја у Литванији.

Иначе и у Летонији се сваке године организује марш нациста у част годишњице стварања њихових СС легиона.

Марш неонациста у Риги (Летонија)

Чињеницу да су фашисти одвозили децу из Русије у Немачку, углавном је познато, али је тек недавно скинута ознака тајности са докумената који сведоче да су руску децу из Русије и Белорусије одводили латвијски одреди. У Москви је пре две године отворена изложба “Прогнано детињство“ о злочинима летонских нациста, о отетој руској деци.

До дан данас на границама Русије и Белорусије са Летонијом постоје места где се људи не насељавају. Та места се сматрају уклетим, јер на њима нацисти нису само убијали људе, него се баш ту одигравао и лов на руску децу. Упадали су у села, убијали и спаљивали старије и болесне, а остале одводили живе. Касније су ти живи завидели мртвима. Транспортовани су у концлогор Саласпилс на 18 километара од Риге у коме је по разним подацима уморено преко пола милиона људи. Није било милости ни за децу. На њима су испитивали деловање различитих отрова, убијали их моткама да не троше муницију и по сведочењима очевидаца су све те злочине чинили уз смех и кикотање. Тиме се списак злочина није завршавао. Оно што леди крв у жилама је то да су из деце вадили крв која је коришћена за лечење рањених нацистичких војника. Бирали су децу до седам година и обавезно оне који су личили на аријевце. У ствари за крвопије то и нису била деца него ходајуће посуде са крвљу. Познат је подататак да су само за прву годину и по дана из деце извадили више од три хиљаде литара крви.

Сведочења: “Сваке недеље су долазили и узимали крв. Видела сам мало дете које лежи на столу и из њега је у кесу текла крв. Дете је почело да трза ножицама и ручицама и онда се умирило. Била сам свесна да и мене чека таква судбина, али неким чудом сам се освестила у подруму у ковчегу у ком је било тесно. Подрум је био пун тих ковчежића са малим дечјим лешевима, сви су били голи. То човек не може да уради, то су радиле звери!“

Ону мало јачу су куповали сељаци за рад на имању. Бирани су као што се бира марва, прегледани су им зуби, испитивана снага. Послови које су обављали су били веома тешки и потпуно непримерени њиховом узрасту. Храњени су само колико да “преведу душу“. Када би ови робови умирали од исцрпљености, сељаци су куповали нову партију малих мученика. Напади на Русију и Белорусију, трговина робљем и вађење крви из деце трајало је неколико година. У Летонији се данас каже да су се ови злочинци борили против совјетске окупације, за отаџбину, слободу и независност. Концлогору Салспилс су били променили назив у Васпитно-поправни, али када се антифашистичка светска јавност ипак побунила, назив су оставили, али су преко пута логора подигли споменик немачким војницима, који су овде погинули. Тако и данас невини мученици овог пакла стоје под стражом својих џелата. Летонски правници су отишли даље: У савременој Летонији, деца која су из Русије и Белорусије депортована у Салспилс имају статус полички репресираних људи, а веровали, или не тај исти статус имају и њихови прогонитељи и џелати! Они се такође сматрају жртвама и имају права на бројне социјалне олкшице и повластице!

Немачки нацисти на трибини испред Опере у Љвову 1943. год. Поводом формирања СС дивизије “Галичина“

Вратимо се на догађаје у Украјини. Западни део ове може се рећи бивше државе је обилно потпомогнут Европском Унијом, ојачао и постао погодан за нови напад како на православни руски живаљ, тако и за напад на саму државу Русију. Разбијање Украјине није могло почети бомбардовањем, као што је било 1999. у СРЈ. У првој фази овог посла се ипак морало ићи тише, тзв “обојеном“ револуцијом и на први поглед неприметним растурањем државе изнутра. То се наравно најбоље ради растурањем школског система. Из школских програма је пре свега избачен руски језик, затим заједничка историја руског и украјинског народа, нарочито она која се тиче победе у Другом светском рату. На све то су се надовезивале разне “акције“, подржаване од актуелних проевропских и русофобских власти Украјине. Примера ради у једној елитној школи у Кијеву («Pechersk School International»), коју је похађао, како син тада актуелног председника Јушченка, тако и деца многих украјинских високопостављених политичара и чиновника, “дело“ Адолфа Хитлера је проучавано са ни мало негативним ставом, напротив! Ђаци су добили домаћи задатак да нађу 68 разлога за оправдање и заштиту Адолфа Хитлера. Да би што боље “осетили и били прожети“ духом “уваженог фирера“ ђаци су у школи морала да се поздрављају нацистичким поздравом. У истој школи, која је изеђу осталог у самом центру Кијева, је постављена читава изложба посвећена нацистичком лидеру. Шта овоме може додати нормалан разум­?

Још једна од акција која је имала за циљ искључиво напад на Русију је манифестација «Неугасла свећа», којом је обележен помор глађу у Украјини 1932./1933. године. Голодомор назван геноцидом и у Украјини се почела водити кампања којом се од Русије (!?) тражи да се извини за геноцид над Украјинцима, са намером да се тражи и материјално обештећење. Сам Солжењицин је поводом овог изјавио: “Они који су су започели ову акцију свесно спекулишу, са костима страдалих сељака“.

Парламент Украјине је 2006. године донео и закон, који је прихватио и Савет безалтернативне Европе и препоручио свим чланицама УН да га у својим парламентима прихвате.

Да ли смо ми, као држава која безалтернативно хрли ка Европи, наследници фашистичког пораза, или антифашистичке победе сада већ постаје озбиљно питање.

Овај свој текст сам већ одавно сматрала обавезом и дугом према жртвама естонских, летонских, литванских и украјинских фашиста о којима наша јавност не зна буквално ништа. Може се рећи да се данас у Украјини нису побунили бандеровци него њихове жртве из Другог светског рата, које су немим протестом учиниле да се злочинци врате на место злочина и да се види њихово право лице и ода помен заборављеним мученицима.

Нека моје писање и ваше читање, драги читаоци, буде запаљена свећа најпре за душе поморене деце, па онда свих осталих знаних и незнаних мученика, жртава нацистичких злочинаца Естониј

е, Летоније, Литваније и западне Украјине.

Слика лево „Галицки венац“ – Путоказ ка фашистичкој Украјини, село Лозова 1943, а слика десно споменик том догађају „Ака ја ово заборавим нека Небо заборави мене“.