Феномен (не)подобности светаца

Свети Илија може, а Свети Стефан не може бити државни – национални празник

Милош Мељанац , председник Удружења „Од стећака до крајпуташа“

Спољно-политички парадокси македонске власти са антисрпском конотацијом

По завршетку насилног разбијања Југославије крајем XX века новонастале државице су, под пресудним утицајем „међународне заједнице“, протекле две деценије претворене у плодно подручје за стварање међусобних зађевица и бујање бројних парадокса. Од сијасет примера мешавине двоструких аршина, лицемерја и апсурда у спољној политици бивших „братских југословенских република“ задржали бисмо пажњу читалаца првенствено на Републици Македонији.

  Наиме, протеклих година македонска влада је, ничим рационалним изазвана, два пута иступила са изразито антисрпских позиција. Први пут, доношењем одлуке о признању тзв. државе Косово (истог дана у пакету са истоветном одлуком „посестримске“ Владе Црне Горе), а други пут у подршци кандидатури поменутој квазидржавној творевини за њен пријем у чланство УНЕСКО. Овим чином скопски режим није нанео штету само добросуседским односима са Републиком Србијом, већ је постигао и ефектан аутогол, који ће Албанци у Македонији, на Космету, у Албанији  и широм планете Земље високо да цене, и који ће искористити кад за то дође најпогоднији тренутак, уз неизбежни претходни сигнал моћног покровитеља. Својеврстан је парадокс да је македонска Влада у наведеном проалбанско-косовском гласању „тикве садила“ под великим притиском „НН спољног фактора“, иако је свесна да ће јој се у догледно време „тикве о главу разбити“. Посматрано из демократског угла, наведене одлуке Владе Македоније су у директној супротности са ставовима и расположењем већинског македонског народа који, да се којим случајем питао на референдуму, никада не би дао „зелено светло“ актуелној власти за такву одлуку. Истовремено, поменуте одлуке македонске Владе наишле су на топао пријем код албанске мањине. Значи, за „скопски демократски режим“, када одлучује о најбитнијим питањима српско-албанских односа која се тичу статуса АП Косова и Метохије, важније је да удовољи албанској мањини, него македонској већини. Да ли је и ово својеврстан парадокс и може ли се сврстати у шизофрену, самоубилачку спољну политику? А да не спомињемо чињенице да су српски и македонски народ заједничког словенског порекла, православне вере, сличног језика и са битним прожимањима у историји и култури, што се не може рећи за македонски и албански народ који у Македонији паралелно живе у два одвојена света. Нема потребе трошити речи на ову тему, довољно је да се подсетимо са чије територије су албански терористи недавно упали у Македонију и оставили крваве трагове у Куманову, у коме је смртно страдао поприличан број македонских полицајаца.

Цацина помоћ „малолетном судству“ у БиХ

  Нажалост антисрпска политика није нашла уточиште само у извршној македонској власти, већ је пустила пипке и у другу грану власти – судску и то са специфичним „елементом иностраности“. О томе најречитије сведочи следећи пример, боље речено парадокс, који се претеклих годину дана одвијао и запетљавао у Босни и Херцеговини. Упркос чињеници да су ратна дејства у БиХ престала пре 20-ак година, у Уставном суду те државе поред шест домаћих, „ведре и облаче“ и троје страних судија. Да ли је то парадокс посебно у светлу чињенице да је таквом решењу пресудно „кумовао“ страни дежурни фактор наглашене демократске провенијенције?. Елем, по двоје судија бира се на паритетној основи из реда српског, бошњачког и хрватског народа, а три страна члана бира председник Европског суда за људска права, уз претходне консултације са Председништвом БиХ.

  Од троје међународних делилаца правде у Уставном суду БиХ, једна је Маргарита Цаца Николовска из македонске престонице Скопља – уједно и потпредседница ове установе. Цаци су добро познате прилике на овом простору, јер је дужи животни период провела у заједничкој југословенској држави. Е, у тој држави, једна од бивших република и то баш Македонија, од завршетка Другог светског рата у комунистичком режиму прогласила је за највећи државни/национални празник Илинден (верски празник Илиндан – Свети Илија). Парадоксално је да се у једној атеистичкој федеративној јединици – Македонији на републичком нивоу помпезно празновао државни празник под именом свеца, а у исто време у суседној атеистичкој федералној јединици – Србији посматрано на микро-плану, избацивани су из чланства КПЈ они појединци који би се дрзнули да код рођака или комшије оду на славу.

  Подсећања ради, Илинден се обележава у знак сећања на Крушевску републику из 1903 (устанак Крушевљана против власти Отоманске империје букнуо је на Светог Илију) и у знак сећања на Прво заседање АСНОМ-а (Антифашистичкото собрание на народно ослободување на Македонија) које је одржано на Светог Илију 1944. у манастиру (или поред манастира) Свети Прохор Пчињски. Иначе, док су македонски делегати (већином комунисти) заседали на имању православног манастира у србоманском – кумановском подручју и доносили одлуку о формирању своје федералне јединице у социјалистичкој Југославији, стражу су им чували српски партизани. Тешко је претпоставити да би, македонски представници са звездом петокраком на капама, заседање АСНОМ-а могли да одрже у гркоманском или бугароманском подручју, а да им безбедност гарантују грчки или бугарски стражари/партизани, као да им Грчка или Бугарска православна црква дају благослов за одржавање састанка у православном храму.

  Након раскида са једнопартијским системом и мирним издвајањем из југословенске федерације у демократски вишепартијски систем, у Македонији је задржано празновање верског празника Илиндена, као државног/националног празника. Значи, био тоталитаризам, била демократија у Македонији је резервисано место за Светог Илију, да буде специфични покровитељ најважнијег државног/националног празника. Наравно да је и Цаца Николовска деценијама празновала Илинден, државни/национални празник са верским предзнаком.

Преливање антисрпске политике преко Дрине зачињено двоструким Цациним аршинима

  Преласком на изузетно добро плаћено место судије Уставног суда БиХ, код Цаце се дешава невероватан верско-празнични преображај. Пре разјашњења тог феномена, треба нагласити да вишегодишња пракса суда показује да су троје међународних судија на истим таласно-правним дужинама са двоје судија бошњачке националности (који су под директном контролом СДА) и да у сваком предмету могу да надгласају четворо судија из реда српског и хрватског народа. Типичан пример надласавања (5 према 4) је одлука Уставног суда БиХ од 26. новембра 2015.г, којом је прихваћена иницијатива и аргументација бошњачког политичара Бакира Изетбеговића да је 09 јануар Дан Републике Српске, неуставан, јер је искључиво везан за српски народ, пошто се обележава са црквеним свечаношћу као крсна слава – верски празник Свети Стефан, а што је у супротности са принципима секуларизма и плуралности гарантованих Уставом БиХ. Поменута одлука Уставног суда налагала је Народној скупштини Републике Српске да спорни члан 3/б Закона о празницима усклади са уставом БиХ. Значи, петоро судија укључујући и Цацу, сматрају да се 9 јануар Дан републике, поклапа са верским празником Светим Стефаном, чиме се Срби фаворизују у односу на друге конститутивне народе.

  Феномен прославе државних/националних празника у Републици Српској и у Републици Македонији у најкраћем изгледа овако. Кад Срби у Републици Српској прослављају Дан републике (оснивање Републике Српске), који се поклапа са верским празником Светим Стефаном Првомучеником, они аутоматски врше дискриминацију припадника других верских и националних заједница, а кад Македонци по два основа прослављају Дан републике Македоније (устанак у Крушеву и оснивање Републике Македоније под комунистичким патронатом) који се поклапа са верским празником Светим Илијом, не врше дискриминацију припадника других верских и националних заједница. Ко може логичким и правним аргументима да објасни (просечно образованом грађанину и вернику на овим просторима) зашто је Стефандан неподобан за национални празник Републике Српске, а зашто је Илиндан/Илинден подобан за национални празник Републике Македоније?

  Цациној непринципијелној верско-празничној метаморфози не иду у прилог ни следећи статистички подаци. Према последњим резултатима пописа становништва у БиХ из 2013. неспорно је да учешће Срба у укупном броју становника РС прелази 83%. На другој страни према попису становништва Републике Македоније из 2002. г, учешће македонског живља износи 64,18% са тенденцијом перманентног смањивања. Статистичким показатељима исказано, 60-ак% македонског живља има право да у својој матичној држави празнује Илинден као национални празник, а преко 80% Срба у РС нема право да празнује Стефандан у свом ентитету.

  Како ће се  у наредном периоду празновати Илинден најављују суморне демографске прогнозе, посебно када се узме у обзир податак да је минулих неколико година у Македонији број новорођених беба од родитеља македонске националности пао испод 50%.

Бакирови двоструки аршини

  Да ли има места оцени да је присуство страних судија у Уставном суду БиХ добрим делом у функцији селективног испуњавања политичких хирова бошњачких политичара? Погледајмо следећи карактеристичан пример, на који је указало руководство Републике Српске. Водећег бошњачког политичара Бакира Изетбеговића на једној страни иритира обележавање Дана рођења и посвећења Републике Српске који се поклапа са верским празником Светим Стефаном, али му на другој страни не смета што Хрвати 28 августа обележавају „Дан Хрватске Републике Херцег-Босне“, која је укинута Вашингтонским споразумом још далеке 1994.г. Поменутог датума сваке године се окупе високопозиционирани представници хрватског народа и положе венце палим сународницима – бранитељима, а представници римокатоличке цркве одрже мису.

  Мада, када се дубље сагледа наизглед двоструки приступ Бакира о празновању Срба и Хрвата у БиХ, доћи ће се до смисленог закључка. Фрустриран самим постојањем српског ентитета у држави, Бакир, по евентуалној унитаризацији државе (којој обавезно претходи укидање Републике Српске и свођење броја Срба од 1,2 милиона на приближан број пописаних Хрвата у БиХ – око пола милиона, а од тог броја половина повремено борави у својим домовима), не би имао ништа против да преостали Срби прослављају свој Дан републике, па таман имао доминантно верски карактер. Чак би их у прослави од срца помогао, како са планираним, тако и са ванредним финансијским средствима из републичког буџета, што би свакако забележиле камере и репортери из демократских држава и пренели поруку у етар о хуманом чину политичара из функционалне јединствене државе. То би свакако била добра прилика да демократске невладине организације које воде рачуна о поштовању уставом загарантованих права мањина, „спонтано“ иницирају кандидатуру Изетбеговића за неко престижно међународно признање. Вероватно би се нашао и неки Србин да се захвали држави на великодушној подршци за обележавање празника и пружи подршку организацијама, које су хуманисту Бакира предложиле за добијање признања.

  Народна пословица каже да „паметнији попушта“, па је после успешно одржаног референдума у Републици Српској о Дану РС, као и великог замешатељства удруженог домаћег и иностраног фактора (праћених претњама, санкцијама  и ратним добошима иницијаторима и организаторима народног изјашњавања), Народна скупштина РС на седници одржаној 25.10.2016. усвојила Закон о Дану Републике Српске којим је утврђено да се 09 јануар празнује као секуларни празник (известан број грађана Републике Српске ову законску измену доживљава као национално-верски пораз). Е, овде се појавио парадокс над парадоксима и то од стране представника демократских држава, који демократске домете својих држава нештедимице намећу другим земљама широм света (ако треба и „демократском оружаном силом“, уз неизбежну колатералну штету која се односи на ликвидације диктатора и на присвајање нафтоносних поља и рудних богатстава) и који су се из „петних жила“ залагали да онемогуће демократско изјашњавање грађана РС на референдуму о Дану републике.

Закључна запажања са питањима

  Из свега напред наведеног да се закључити да су, по идентичном питању национално-верског празновања, Срби у Републици Српској у неравноправном положају у односу на Македонце у Републици Македонији. Неравноправности Срба је итекако допринела и судија Цаца па се намећу следећа питања:

  -Да ли је гласајући за описану одлуку Уставног суда БиХ, Маргарита Цаца Николовска(која именом и презименом и надимком инклинира македонској националности и православној вероисповести) постала више атеистички комесар, него објективни, непристрасни судија међународног ранга?

  -Зашто Цаца прво не пође од свог „македонског дворишта“, па онда нека исте критеријуме празновања принципијелно примењује и у другој држави?

  -Из којих разлога се Цаца, са вишедеценијским личним искуством у празновању Илиндена, некритички придружила континуираном бахатом тренирању строгоће својих колега -страних и бошњачких судија Уставног суда над Србима  у РС?

  -Да ли је у овој правној рашомонијади на површину више испливао проблем састава Уставног суд БиХ који, са троје натпросечно плаћених странаца, тумачи законе кроз „пробошњачку диоптрију“, него Закон о празницима РС?

  И на крају још нешто о свецима који су се нашли у политичко-судској, балканској арени апсурда и лицемерја зачињеној страним „демократским“ фактором. Сигурни смо да Цаца не може да посвађа Светог Илију са Светим Стефаном, али да својим деловањем наноси штету прекодринским Србима, то је итекако очигледно. Најмање што очекујемо је да ће, ако којим случајем Свети Илија дозна за Цацине двоструке аршине, сигурно загрмети на небесима.

ИЗВОР: Центар академске речи