Владика Артемије: «Обична прича, а колики дубоки смисао има!»

Беседа Епископа рашко-призренског Артемија на Литургији у манастиру Светог Николе (Кончул), 15. новембра 2009.
У име Оца и Сина и Светога Духа.
Сваке недеље, сваког празника, сваког дана, браћо и сестре, света Црква износи пред нас по један догађај из Христовога живота – или Његову поуку, или Његову причу, или Његово дело неко које је учинио. Све оно што Црква износи пред нас од Господа Христа има вечну и трајну вредност, јер Господ наш Исус Христос ништа није учинио у Своме животу сувишно, нешто без чега се може постићи спасење, и ништа није пропустио да уради или да каже од онога што је потребно, што је неопходно за наше спасење.
И данашње Свето Јеванђеље пред нас износи, браћо и сестре, један потресан догађај који се десио у време Господа Христа у месту Гадари, тамо где је Господ једном са Својим ученицима наишао, не случајно, него намерно, јер Господ је свезнајући, Он је знао и ко Га тамо чека и ради чега тамо одлази.
Циљ Његове посете томе крају – Гадари, био је пре свега да исцели једнога бесомучног човека, опседнутог демонима, човека који је био страх и трепет за читав град и за читаву околину, и тако да учини једно велико добро дело томе човеку. Али, Господ никада није имао само један циљ за Своја дела – увек је ту било и других циљева и намера, а то је да преко овога једнога човека покаже целоме томе народу да је Он, уствари, Месија – Господ Христос, да је Син Божији, да је дошао ради спасења целога рода људскога.
И тамо, каже Свето Јеванђеље, када је дошао у тај крај, Њега је срео тај бесомучни човек који је био толико зао да није могао да живи са људима. Везали су га, чували га, а он је све кидао и бежао по пустињи и живео је по гробовима, тако да су се људи плашили њега – и да га виде, и да се са њим друже. И он излази сада пред Господа Христа! И он, уствари демони кроз уста његова, исповедају Господа Христа као Сина Бога Вишњега!
«Шта је теби до нас, Исусе Сине Бога Вишњега? Што си дошао да нас мучиш?» – То не говори човек, то говоре демони из њега. И они признају Господа Христа за Сина Божијега. Људи који су слушали проповед Христову, који су Га пратили, гледали Његова чудеса, исцељења, нису Га често пута препознали, нису знали ко је Он. Називали су Га Учитељем, називали су Га Пророком, називали су Га чак и погрдним именима – да је пијаница, да је другар и пријатељ цариника и грешника. А ево, ђаволи га исповедају као Сина Божијега! Зато је Господ и дошао тамо – да демони посраме људе! Да они открију људима ко је Он!
И Господ се обраћа томе бесомучном човеку и пита га: «Како ти је име?» Знао је Господ како је њему име, али хтео је ради других, ради ученика Његових да овај то исповеди. Каже: «Легеон», јер многи ђаволи беху ушли у тога човека. Легеон! Кад кажемо «легеон» – то су хиљаде, то је легија, отуда је и тај назив.
И молише га ђаволи – шта? Пазите, ђаволи који га признају за Сина Божијега, они дрхте пред Њим, Његово присуство њих мучи, они га моле: «Ако нас изгониш из овог човека, у коме смо ми нашли наш рај…»
Јер, демону је најстрашније да буде сам. Он хоће друштво човека, да буде у човеку – то је за њега онда место раја. «Ако нас изгониш из овог човека, немој нас слати у бездан, где ћемо бити сами, где ћемо се између себе гристи и јести, него нас пошаљи у свиње». Ту на брду чобани су чували једно велико крдо свиња, око две хиљаде. Дакле, демонима је боље и у свињама бити, у нечистим животињама, него да буду сами са собом.
И гле чуда! Господ им испуњава њихову молбу! Дозвољава им: «Идите у свиње». Изађоше демони из човека, уђоше у свиње, и деси се велико чудо: свиње које су симбол прљавштине, које се ваљају по блату, не могаху издржати присуство демона у себи, него навали крдо, каже, са брега у језеро и потопи се.
А чобани, свињари, кад видеше шта је било, и видеше овога човека да је оздравио, побегоше у град. Јер то су биле свиње читавог насеља, они су били само чобани. И јавише људима у граду да се десило то и то чудо, да су се свиње подавиле у језеру. И цео град изађе да види шта је то било. Дођоше до Исуса. И видеше да онај, кога су се толико плашили и страшили, сада седи паметан, и мудар, и здрав крај ногу Исусових.
И уплашише се! Чега се они плаше?! «И молише Христа да иде из њиховога краја». Неразумљиво… Зашто? Па он је дошао да им помогне! Исцелио је њиховог суграђанина. А они га моле да иде од њих, што пре да се уклони.
Зашто? Па били су много везани за своје земаљско богатство. И данас, ко има доста стоке рачуна се да је богат човек. Они су тада имали велико крдо свиња, то је било читаво богатство њихово. Долазак Христа њих је лишио тога богатства. Свиње су се подавиле. «Ако остане код нас ко зна шта нас још може снаћи? Можда ће неку још већу несрећу навући на нас. Зато иди од нас што пре!» – тако Га мољаху.
И Господ пође у лађу да и њихову вољу испуни. Господ се никоме не намеће, никога не приморава да иде за Њим или да Га прими. Али нуди Себе свима. А овај човек, који беше бесомучан, који оздрави, који је сада паметан и мудар, мољаше Исуса да пође са Њим, да се придружи Његовим ученицима, да буде Његов пратилац. Из захвалности, вероватно, што је оздравио. И једино њему Господ не испуњава жељу, не прима га, него га шаље кући његовој. «Иди у град, иди у дом свој и причај шта ти учини Бог. Иди, буди Мој апостол» – то је био незнабожачки крај, – «буди проповедник онога што си лично доживео и видео».
И оде човек. И проповедаше свима шта му учини Исус. Господ каже: «Причај шта ти учини Бог», а овај прича шта му учини Исус. Значи да је и он у Исусу препознао Сина Божијега. И то је први апостол међу незнабошцима. Пре Христовог страдања, пре Његовог Васкрсења, пре силаска Светог Духа на апостоле, овај бесомучни човек постао је проповедник Јеванђеља Христовога међу незнабошцима.
Ради тога, ради тих циљева је Господ и дошао у крајеве Гадаринске, с оне стране Генисаретског језера – да би учинио не једно добро дело, него да би многа добра дела учинио, и Он, и касније овај човек који је проповедао. Многима су се очи отвориле, многи су поверовали у Господа Христа и тиме је уствари Господ вршио Своју мисију ради које је и дошао у свет, да људе упути на пут спасења, да их избави од зла, од греха, од демона, од смрти и да им обезбеди живот вечни у Царству Небескоме.
Ето, обична прича, а колики дубоки смисао има! Колико је велика поука за све нас, браћо и сестре. Пре свега да не будемо везани за земаљско богатство, да више волимо људе него земљу, него материју. Јер то су наша браћа. Тај бесомучни човек беше њихов суграђанин, беше познат свима. И они уместо да се обрадују његовом оздрављењу и исцељењу, они се ожалостише због губљења својих свиња!
Нека би Господ дао нама снаге, браћо и сестре, нама који живимо две хиљаде година после ових догађаја, после Господа Христа, Његовог Васкрсења и силаска Светога Духа на апостоле – за две хиљаде година толико и толико сведока и сведочанстава има у историји Цркве који нам сведоче и говоре непобитно да је Христос Син Божији, да је Спаситељ људи, – да и ми верујемо у Њега, да будемо доследни Његови следбеници, да држимо веру своју православну, да по њој живимо, да се клонимо греха и зла, а да чинимо оно што је добро. Само тако чинећи, вршећи заповести Христове и Његово Јеванђеље, ми ћемо се удостојити да када пођемо одавде, да се и ми нађемо тамо где се налазе сви свети угодници Божији, од апостола преко мученика и светитеља до дана данашњега, да и ми тамо са свима њима славимо Оца и Сина и Светога Духа кроза све векове и сву вечност. Амин.

Извор: Епархија рашко-призренска