Рушење срамотног „Вуковарског мита“
Aутор: Марко Маркић
Путем редакцијске поште, 17.11.2014
Увод
Сваки народ има један или више националних митова. Митови су кохезивна сила народа и мотивација. Поготово у тешким временима, митови помажу да сваки припадник одређеног народа постане свјестан своје припадности и свог мјеста у том народу, свог диоништва у једној великој породици чија је прошлост често била мукотрпна, али и славна, а очували су је храброст, част и спремност појединца на жртву за заједницу.
Тако Французи имају „Ивану Ореланску“, Срби „Косовски мит“, итд. Мит није лаж ни измишљотина него стварни догађај који је кроз стољећа попримио митске димензије у свијести народа и постао централна точка у обликовању националног идентитета. Хрвати као и многе друге умјетно створене нације све до 1991. године нису имали свој мит. Католичка црква и владајуће гарнитуре у Хрватској изабрале су баш вуковарску битку за службени хрватски национални мит. Међутим, „Вуковарски мит“ је за разлику од других националних митова потпуно утемељен на лажи, превари и подвалама.
Данас сва дјеца у Хрватској у 8. разреду одлазе у Вуковар и тамо уче како је Вуковар одувијек био хрватски град, како су рат у Вуковару започели Срби и ЈНА која је била српска војска, како се у Боровом селу догодио масакр „хрватских редарственика“, како је Вуковар „град херој“, „хрватски Стаљинград“ који је био у потпуном окружењу и којег су бранили слабо наоружани „бранитељи“, како је Овчара највећи злочин… У наставку ћемо користећи само хрватске изворе побити све ове лажи којима се и даље распирује мржња и онемогућује миран суживот Срба и Хрвата. Када се медији у Хрватској згражају над повицима „Уби Србина!“, чак и на утакмицама гђе Хрватска уопће не игра са Србијом, када се „јавно мијење“ ишчуђава што људи на концерте Томпсона носе усташку иконографију и што на свадбама свира пјесма „Јасеновац и Градишка Стара“ која слави клање српских цивила у 2. свјетском рату, када су политичари у шоку јер су претучени православни богослови, а ћириличне плоче поновно разбијене, нек се сјете да су и сви они одговорни за те догађаје барем тако што и даље инзистирају на бешчасном „Вуковарском миту“, поготово 18.11. када читава Хрватска уз незамисливо пренемагање и патетику слави тај срамни догађај.
Догађај који заправо илустрира читав рат у Хрватској који је према изјави првог хрватског министра полиције и Туђмановој десне руке почео нападима хрватских полицајаца и паравојних јединица на Србе и српска села . Вуковарска битка за увертиру има покоље српских цивила мјесецима прије почетка рата, блокирање касарне ЈНА и убијање рочника. Она је добар показатељ како су Хрвати извршили агресију на Србе, а касније покварено кривицу за рат покушали приписати Србима. Вуковарски мит је темељ свих осталих хрватских безобразних лажи. Овај текст је скроман допринос демистицирању тог одвратног мита.
Заблуда: Вуковар је одувијек био хрватски град
Истина: Вуковар никад није био хрватски град. До 18. стољећа Срби су у Вуковару били апсолутна већина, а онда Аустро-Угарска почиње досељавати становништво из цијеле Монархије. Број Срба се додатно смањио након усташких покоља из 1941. а наставио се смањивати и у десетљећима послије другог свјетског рата када су комунистичке власти масовно досељавале Хрвате, поготово из Далмације и Хрецеговине. Унаточ свему, Вуковар је остао мулти-етничка средина, гдје је осим Срба и Хрвата живјело и јако пуно Мађара, Нијемаца, Русина, Словака, Украјинаца и др. … На посљедњем предратном попису становнништва (1981.) чак се 21.2 посто становника Вуковара изјаснило као Југославени, највише у цијелој Хрватској, док је Хрвата било само 37 посто. Зато не треба да чуди да је баш Вуковар изабран од стране Туђмана и ХДЗ-а као поприште ратних сукоба. На изборима 1990. у Вуковару уопће није побједио ХДЗ, него СДП. Коментирајући резултате тих избора у Вуковару хрватски предсједник Фрањо Туђман је изјавио: ‘Запамтит ће ме црвени Вуковар!’. И запамтио га је.
Заблуда: Рат у Вуковару су почели Срби
Истина: Прије било каквих сукоба, још у рано прољеће 1991., Хрвати су почели отимати и убијати српске цивиле, тако да су до почетка директног ратног сукоба хрватске паравојне јединице убиле најмање 126 цивила српске националности према хрватских изворима (шеф Туђманове обавјештајне службе, СУЗУП-а у Вуковару, Фердинанд Јукић наводи ту бројку, док ЈНА наводи и до 400). Припадници хрватских паравојних јединица нису били само из Вуковара, већ су тамо смишљено послани из цијеле Хрватске, па су и многи вуковарски Хрвати били у страху.
Прије било каквог рата и сукоба, хрватске власти у Вуковару престале су Србима исплаћивати пензије и почеле отпуштати Србе са посла. Прије било каквог рата и сукоба припадници хрватских паравојних јединица дигли су у зрак српске кафиће: „Крајишник“ (15. 4.), „Сарајка“ (3. 5.), „Туфо“ (3. 5.), „Брдо“ (6. 5.), „Мали рај“ (28. 6.), „Попај“ (2. 7.), „Точак“ (21. 7.), „Чокот бар“ (24. 7.), „Шид“ (30. 7). А још 1989. дизани су у зрак киосци српских новина. Поштеђена није била ни кућа познатог ногометаша Синише Михајловића чија је мајка Хрватица. Њу су хрватске паравојне јединице потпуно опљачкале и уништиле, а чак су му у бјесомучном дивљању и оргијању и обитељске фотографије спалили. Налогодавци злочина били су високо рангирани чланови ХДЗ-а, секретар народне обране опћине Осијека Бранимир Главаш (познат по ријечима којима је најавио рат: „нека игре почну“), секретар народне обране опћине Вуковар Томислав Мерчеп, потпредсједник хрватског сабора и бивши сурадник удбе Владимир Шекс и Иван Векић који ће 31.07.1991. постати министар унутарњих послова Хрватске. Од те четворице Главаш је осуђен за ратне злочине од стране хрватског суда, Мерчепу се суди, Векић је под истрагом УСКОК-а, а Шекса је за злочине оптужио споменути Главаш. То потврђује и први Туђманов министар унутарњих послова Хрватске, Јосип Бољковац у својој књизи „Истина мора изаћи ван“ гдје описује догађај из 4. мјесеца 1991. када су Шекс, Шушак, Главаш и Вукојевић (све високо ранигирани хдз-овци) пуцали армбрусима по Борову селу. То је било пуно прије него је било који Србин испалио и један метак у Вуковару. У Вуковару су, као да је под нацистичком окупацијом, биле потребне пропуснице које је издавао Томислав Мерчеп. О атмосфери коју су стварале хрватске паравојне јединице на челу са Мерчепом свједочи и повјереник хрватске владе за Вуковар, Марин Видић Били, у писму које је из Вуковара упутио хрватској влади, али и неколицини опорбених челника:
„Именовањем Мерчеп Томислава за секретара Опћинског секретаријата у Вуковару дошло је до узурпације власти и концентрације функција у једној особи и то предсједника ХДЗ-а те фактички заповиједња ЗНГ-а, полицијом те цивилним органима власти. Окружен људима сумњивих моралних и стручних квалитета, бившим криминалцима, преузели су апсолутно надзор над свиме у Опћини Вуковар, не презајући од насилних и репресивних мјера над грађанима Опћине Вуковар (бесправним упадајем у приватне станове, упућивањем усмено и писмено у напуштене станове особа које су тражиле смјештај, пљачкањем станова, одузимањем приватних возила, насилним привођењем на саслушање па чак и егзекуцијама. Таквим понашањем створио је у граду опћу психозу страха међу хрватским и српским пучанством што је резултирало масовним бијегом из града, тоталном блокадом рада полције, ЗНГ-а, органа управе и створило опћу конфузију…“
Колико лицемјерно звуче изјаве појединих вуковарских Хрвата који су се у оном кривотвореном гебелсовском филму Б92 „Посљедњи рез“ ишчуђавали зашто су Срби у прољеће и рано љето 1991. бјежали из Вуковара! Једна суговорница, Љиљана Алвир чак врло лоше глуми разочараност што им вуковарски Срби који су бјежали нису рекли како се спрема рат. То је врхунац безобразлука, јер вуковарски Срби, као и остали хрватски Срби, нису бјежали из Хрватске због тога што су знали да се спрема рат, него јер су свакодневно малтретирани, отпуштани са посла, ликвидирани.
То је вријеме када хрватске новине објављу имена, презимена, адресе и бројеве телефона Срба и Југославена по квартовима. И шта је та бједница, Љиљана Алвир могла мислити какав ће одговор ЈНА бити на то што су хрватске паравојне јединице блокирале каснарну у Вуковару и снајперима убијале рочнике? Да ће ЈНА у Вуковар ући са цвијећем?! Тај филм „Посљедњи рез“ читаво вријеме на један врло покварен начин манипулира са чињеницама, приказујући догађаје хронолошки криво, пуштајући изјаве најгорих хрватских злочинаца као што је Иван Векић (који је пријетио хрватским властима да ће ако га ухапсе ради злочина над Србима дигнути неку своју „хрватску стражу“ са оружјем на њих), који за Мерчепа, ратног злочинца из Вуковара каже да је „доброћудна причалица“ и тиме се изругују свим жртвама које су његови ескадрони смрти побили. Интересантно да и чак и тај Мерчеп својим изјавама руши вуковарски мит; једном је баш у Вуковару изјавио да је Вуковар добар примјер лоповлука, покварености и договореног рата.
Заблуда: У Боровом селу се догодио покољ „хрватских редарственика“
Истина: Борово село било је чисто српско село. Срби су чинили више од 98 посто становништва. На изборима из 1990. у Боровом селу је, као и у другим опћинама са српском већином, побједио СДП што показује да су Срби из Боровог села били за суживот са Хрватима. Неколико мјесеци људи су живјели мирно, а онда су хрватске паравојне јединице под водством Томислава Мерчепа почеле дизати тензије. ХДЗ је својим члановима у Вуковару већ почетком 1991. подјелио оружије. Убрзо су хрватске паравојне јединице дигле у зрак прве српске објекте, а онда и ликвидирали прве српске цивиле. 15.4. минирана је српска кавана „Крајишник“ на Сајмишту. 1.5. догодило се и свирепо убојство српског старца Стевана Инића у Бршадину, селу близу Борова.
У Боровом селу за празник рада мјештани су као и сваке године до тада извјесили југославенску заставу на мјесну заједницу, заставу државе која је тада још увијек била заједничка држава и Хрвата и Срба, а предсједник и премијер Југославије били су Хрвати. Та застава сметала је патроли тзв. хрватских полицајаца из Осијека, а у ствари се није радило о полицајцима, него о припадницама хрватских паравојних јединица којима се подјељење полицијске значке неколико мјесеци раније. Када је крајем 1990. године тадашњи хрватски министар обране Шпегељ снимљен како говори да ће убијати обитељи официра ЈНА на кућном прагу и када је откривено да се хрватске паравојне јединице већ увелико наоружавају, хрватске власти су свим припадницима паравојних јединица, међу којима је било пуно криминалаца и бивших усташких терориста из дијаспоре, подјелиле исказнице МУП-а. Мјештани су тим тзв. полицајцима пружили отпор; ови су се дали у бијег, а двојицу су мјештани заробили.
Туђману и власти у Загребу је то била иделана прилика за изазивање инцидента већих размјера који им је био пријеко потребан – референдум о самосталности Хрватске се ближио и требало је сензибилизирати јавно мјење у Хрватској. Одмах идући дан, Туђманов режим шаље у Борово село до зуба наоружане припаднике паравојних јединица са значкама МУП-а, аутобус и мноштво особних возила. Чим су ушли у центар Боровог села и изашли из аутобуса отворили су ватру по цивилима, иако је у непосредној близини била школа пуна дјеце. На лицу мјеста је убијен старац Војислав Илић, неколико цивила су ранили, а међу њима и једог Хрвата који је куповао пелене за дјете које само чудом није погођено. Тзв. хрватски редарственици покушали су заузети најважније точке у селу, али им је из двије најпосјећеније каване у центру узвраћена ватра, а затим су се укључили и други мјештани Борова села који су у том тренутку били усред пољопривредних радова. „Редарственици“ нису очекивали такав отпор, па су се у кукавичком бијегу одлучили за гнусан чин. Упали су у амбуланту гдје су вадили бомбе пред мајкама и дјецом и дјецу узели као таоце, чак су на прозор док је трајала пуцњава ставили десетогодишњу кћер локалног власника дискотеке Младена Грбића, као и кћер заповједника обране Борова села Вукашина Шошкочанина који ће се наводно утопити нешто касније, мада остаје сумња да су га убили хрватски паравојници јер је био склон преговорима.
Туђману у Вуковару није требао мир него рат. Кад се видјели да ће мјештани одбранити село и да им нема спаса, јер им је појачање заустављено и одбијено на улазу у село, „редарственици“ су у помоћ позвали ЈНА која је око 15 сати ушла у село, прво заштитила, а онда и евакуирала хрватске „редарственике“. Исти ти „редарственици“ и хрватске паравојне јединице само мјесец дана касније, блокорат ће касарну у Вуковару, те исте ЈНА која их је спасила, затворит ће им воду, струју и убијати рочнике из снајпера. 19.5. одржан је референдум о Хрватској самосталности у недемократским увијетима, а напад хрватских „редарственика“ била је фалсе флаг операција која је требала неодлучне увјерити да са Србима није могућ миран суживот. 18 година након тог догађаја, Јосип Бољковац, први хрватски министар унутрашњих послова, који је у вријеме напада на Борово село обнашао ту функцију и био Туђманова десна рука, признат ће у својој књизи „Истина мора изаћи ван“ коју је објавио пред смрт, да је рат у Хрватској почео нападима хрватске полиције на Србе и да је напад на Борово село био хрватска провокација. Само је бесрамна хрватска пропаганда могла такав гнусан чин приказати као некакву жртву и „покољ хрватских редарственика“.
Заблуда: Срби су у Београду бацали цвијеће на тенкове који су ишли на Вуковар
Истина: Београд је тада имао више од 1.5 милијуна становника, а тенкове је испратило неколико стотина људи што је видљиво и на снимкама. У Београду су се одржавали анти-ратни просвједи, за разлику од Загреба и цијеле Хрватске гдје није било нити једног јединог анти-ратног просвједа. У Загребу је у то вријеме Туђман пријетио да ће Србе свести на 3.5 посто, хвалио се да је сретан што му жена није ни Српкиња ни Жидовка, а хрватско лудило је ишло до те мјере да је коментатор ХРТ-а његов долазак на трг Бана Јелачића пред опијено мноштво успоредио са уласком Исуса у Јерузалем. За разлику од Хрватске, гдје је одазив на мобилизацију био од 30 до 60 посто, у Београду је одазив био 2 до 10 посто, а и они који су били мобилизирани су често дезертирали и одбијали судјеловати у рату. Један војник је чак довео оклопни транспортер са ратишта пред скупштину у Београду.
Заблуда: ЈНА је напала Вуковар
Истина: ЈНА је 14.9. 1991. кренула у легитимну и легалну деблокаду своје касарне у Вуковару. Хрватске паравојне јединице 20 дана држале су касарну ЈНА у блокади без икаквог разлога. Према признању Томислава Мерчепа, ЈНА је била врло коректна у Вуковару, а не треба заборавити да је баш ЈНА 3 мјесеца прије него што ће јој хрватске паравојне јединице блокирати касарну у Вуковару спасила хрватске „редарственике“ у Боровом селу. Данима прије почетка деблокаде, Туђман је одбијао свог негдашњег пријатеља Кадијевића који га је молио да деблокирала касарну, укључи воду и струју или да бар дозволи покапање лешевиамладих рочника ЈНА који су били убијени од хрватских снајпера и које се ради тих снајпера није могло покопати.
Туђман, како је већ раније одлучио у Вуковару направити покољ, остао је глух на све Кадијевићеве молбе, наговарања и пријетње. Не треба заборавити да је велики дио становника Вуковара ЈНА доживљавао као своју војску која их је ослободила. ЈНА је 14.9.1991., када је кренула у деблокирање касарне, и даље била једина легитимна и легална војска у цијелој Југославији, па тако и у Вуковару. Према томе, ЈНА није могла напасти град у држави гдје је она једина службена војска, гдје се налази њезина касарна под блокадом и паљбом и гдје је велики дио становника града сматра својом војском.
Заблуда: ЈНА је била српска војска
Истина: На челу ЈНА био је Вељко Кадијевић, Хрват по мајци, рођен у Хрватској, ожењен Хрватицом. Његови замјеници били су Хрват Јосип Грегорић и Словенац Стане Бровет. Од свих хрватских генерала у ЈНА, тада је на хрватску страну прешло мање од 25 посто, док је преко 75 посто хрватских генерала остало у ЈНА до краја рата у Вуковару. У вријеме битке за Вуковар Главни командант штаба Централне команде у Београду био је Хрват Андрија Силић, главни командант Ратног ваздухопловства био је Хрват Звонко Јурјевић (који је баш тада замјенио Хрвата Антона Туса), главни командант Југославенске ратне морнарице Хрват Божидар Грубишић, главни командант Центра високих војних школа у Београду био је Хрват Иван Радановић, главни командант Командно штабне академије Хрват Томислав Бјондић, главни командант Војне академије у Београду Хрват Мате Пехар, док је нешто прије рата у Вуковару Александар Васиљевић (поријеклом Бугарин) преузео КОС од Хрвата Миливоја Павичевића, који је и даље остао у ЈНА.
Командант Прве Армије која је кренула у деблокаду своје касарне у Вуковару био је Александар Спировски, Македонац. Током цијеле 1991., дакле у вријеме борби за Вуковар, у саставу ЈНА био је велики број Хрвата, Муслимана, Македонаца, Црногораца и нешто мање Словенаца. Муслиманских официра тада је у ЈНА било око 500, а најпознатији су Атиф Дудаковић, Сефер Халиловић и Изет Нанић којег ће 1995. са леђа убити муслимани у Хрватској, док је са својим војницима чинио злочине над српским цивилима у Крајини који су бјежали од хрватске восјке. И на свим осталим функцијама били су Хрвати. Од Титове смрти релано најутјецајнија особа у Југославији био је премијер. Сво троје премијера након Титове смрти су били Хрвати. 1991. предсједник прједседништва СФР Југославије био је Хрват Стипе Месић, премијер Хрват Анте Марковић, министар вањских послова Хрват Будимир Лончар, начелник Службе безбједности Хрват Здравко Мустач…
Заблуда: ЈНА је била страна, агресорска војска
Истина: Осим што је у њој још увијек био велик број Хрвата, ЈНА је била регуларна војска тада међународно признате државе, Југославије. Када је 14.9.1991. ЈНА у Вуковару покушала деблокирати своју касарну, Хрватска је тада још увијек била у саставу Југославије, још није била донијела никакав правни акт о изласку из Југославије, а и кад га је касније донијела, он је постао важећи тек међународним признањем Хрватске 1992., када су борбе у Вуковару већ мјесецима биле окончане. Зато Хааг није судио ЈНА за агресију јер она у Вуковару није била агресорска војска, већ је била нападнута од стране хрватских паравојних јединица, а добар дио тих хрватских паравојника није уопће ни био из Вуковара.
Заблуда: Вуковар је био важна стратешка точка
Истина: Стратешки гледано Вуковар је био потпуно небитан. Био је удаљен више од 50 километара од ауто-пута, а чак 250 километара од Загреба. Након њега били су добро утврђени Винковци, Осијек, Пожега, Нова Градишка, Кутина, Иванић Град…. да је ЈНА хтјела напасти Загреб кренула би преко Карловца (48 километара, ни једно веће насеље до Загреба), Сиска (47 километара, ни једно веће насеље до Загреба), или Новске (94 километра, од већих насеља Кутина и Иванић град), јер је тамо имала своје положаје, односно то су била подручја са српском већином која су контролирали хрватски Срби. Да је ЈНА кренула у напад на Загреб преко Вуковара, имала би на путу Винковце, па Осијек, град од 100 000 становника, па Пожегу, па Нову Градишку, а онда би дошла у Окучане, подручје које су контролирали Срби и од куда је могла одмах кренути на Загреб.
Заблуда: Хрвати су били слабо наоружани
Истина: Хрвати су приликом предаје у Вуковару имали пјешачке муниције за мјесеце борбе. Имали су најмодерније протуоклопно оружје које су добили од Њемачке. Били су добро наоружани оружјем из бивших земаља Варшавског пакта, највише из Мађарске. Још 1990. у јесен, према изјави тадашњег Туђмановог министра обране Шпегеља, хрватске паравојне јединице бројале су 80 000 људи под оружјем и у 81 опћини у Хрватској биле су формиране групе за заузимање касарни и складишта ЈНА. Према изјави Фердинанда Јукића, шефа вуковарског СУЗУП-а (хрватска тајна служба), који је три пута пратио Туђмана на преговорима у Карађорђеву, хрватске паравојне јединице из источне Славоније су се у освит рата наоружале са 10 камиона оружја из складишта ЈНА у Батајници који су плаћени запљењеним сребром и златом из Осјечког суда. 15.9. дакле само дан након почетка изравног ратног сукоба у Вуковару, Хрватске паравоње јединице, тзв. Збор Народне Гарде приликом предаје Вараждинске касарне дошле су у посјед 74 Т-55 тенкова, 88 оклопњака, 36 самоходних ПЗО топова, 24 100мм протутенковских топова, 72 минобацача од 120мм. Сво оружје било је расположиво и могло се за неколико сати допремити до Вуковара да је то Туђману и хрватској политици одговарало. 2 дана касније предале су се касарне у Крижевцима, Чаковцу, Осијеку, Ђакову (запљењено је 54 ПТ топа од 100мм и 48 самоходних ПЗО топова), протутенковска топничка бригада из Вировитице, и друге. Наредних дана предале су се још неке касарне. 29.9.1991. Хрвати су из Бјеловарске касарне запљенили 78 тенкова Т-55 и 80 оклопњака. Туђман је према томе у Вуковар већ 30.9.1991., шеснаест дана од почетка директног ратног сукоба, могао послати преко 300 тенкова и оклопних возила и масу свог осталог наоуружања. Са Вуковарског ратишта, за вријеме најжешћих борби, Туђман је повукао петнаест најсувременијих тенкова М-84 који су пребачени у творницу „Ђуро Ђаковић“ гдје су на њима учињени ситни поправци те су продани Кувајту за 6 милиона еура. У самом Вуковару Хрвати су имали 26 (4 заробио Аркан) тенкова и оклопних транспортера, 52 топа до 100 мм, 32 топа преко 100 мм, 8 минобацача и један вишецијевни ракетни бацач.
Заблуда: Вуковар је био у потпуном окружењу, опсада је трајала 87 дана
Истина: Вуковар ни један дан није био у потпуном окружењу. Пред сам пад Вуковара заповједник Бранко Борковић је са скупином својих паравојника побјегао из њега. Па није их ваљда ЈНА пустила да ишетају?! Ни битка за Вуковар није трајала 87 дана већ 66 дана, али до задњег дана Вуквар није био у окружењу. Према хрватском заповједнику у Вуковару Бранку Борковићу први напад на Вуковар почео је 14.9., Борковић је из Вуковара побјегао 16.11, а Вуковар је пао 18.11., што значи да су хрватске паравојне јединице у Вуковару издржале само 66 дана.
Заблуда: Хрвати су у Вуковару нанијели огромне губитке ЈНА, 8.000 погинулих, 15.000 рањених те између 400-600 уништених тенкова и оклопних возила, око 20 уништених зракоплова и хеликоптера
Истина: У Хрватској више нема озбиљног повјесничара који би заступао те бројке. Према до сада најпрецизнијим подацима, на страни ЈНА је 1.103 војника и добровољаца убијено, 2.500 рањено, 110 тенкова и транспортних возила уништено и 2 авиона оборена, док је још један пао због квара. Треба рећи да је ЈНА пуцала и чак и по српским добровољцима, као и то да је док хрватске паравојне јединице нису напале ЈНА, ЈНА била тампон зона између хрватских паравојних јединица и локалне српске територијалне обране. Хрватски губици били су 1329 погинулих, 777 рањених, уништених 26 тенкова и оклопних транспортера.
Заблуда: ЈНА је у рату са Хрватима у Вуковару имала преко 80 000 војника
Истина: Давор Маријан је десничар, хрватски повјесничар, који је покушавао обранити хрватске лажи о Вуковару, али је на крају истраживања морао признати за Хрвате поражавајућу чињеницу. Вуковар је освојило 7 000 војника ЈНА и добровољаца, а у читавој источној Славонији ЈНА је имала нешто више од 15 000 војника. Приче о некаквих 80 000 су сулуде, а 20 000 како процјењују реалнији хрватски повјесничари је горња граница свих војника који су дошли у Источну Славонију, али треба знати да је ЈНА константно била суочена са масовим дезертерством.
Заблуда: Вуковар је хрватски Стаљинград
Истина: Успоредити Вуковар са Стаљинградом је врхунска лудост хрватске ратнохушкачке пропагандне машинерије. Вуковар никад није био у потпуном окружењу јер је ЈНА циљано оставила 500 метара широк пут кроз кукурузиште према Богдановцима којим је два дана прије пада Вуковара побјегао хрватски заповједник Борковић и дио припадника хрватских паравојних јединица. У Вуковару је 6 700 добро наоружаних бораца издржало само скормних 66 дана против нешто више од двоструко бројније ЈНА, а у теорији ратовања је познато да су за освајање неког града потребне бар троструко бројније снаге.
Заблуда: Хрватски државни врх био је забринут за судбину цивила у Вуковару
Истина: У транскрипту објављеном у хрватском Дневнику на питање хрватског заповједника Дедаковића може ли евакуирати цивиле, Туђман то резолутно забрањује. Према познатој хрватској књижевници и колумнистици Ведрани Рудан, Туђман је намјерно вратио неколико аутобуса дјеце у Вуковар надајући се да ће Срби над њима извршити покољ. Међутим, Туђманове болесне визије се нису остварили и Срби су сву дјецу и цивиле евакуирали из Вуковара. Док је Вуковар падао Туђман је са Антуном Врдољаком играо тенис.
Заблуда: Овчара је највећи злочин у рату у Хрватској
Истина: На Овчари је стрељано око 200 ратних заробљеника, а многи од њих били су оптужени од вуковарских цивила, и Срба и Хрвата, за најтеже злочине (међу њима су најмање 130 убијена српска цивила прије почетка директног ратног сукоба), а међу стрељаним је било и страних плаћеника, попут француског фашиста Јеан-Мицхел Ницолиера, јер су све вријеме рата у Вуковару, а и у Хрватској, Хрвати имали помоћ бројних фашистичких и ултра-националистичких организција из западне Еуропе, па се стотине страних плаћеника и фашиста налазило у хрватским паравојним јединицама, највише у ХОС-у, неоусташкој организацији чији је циљ био Хрватска са границом на Дрини која би укључивала и пола Војводине и Санџак.
Постоје индиције да је стрељање на Овчари извршено на темељу договора Туђман – Александар Васиљковић (шеф КОС-а и амерички агент), а да је тих 200 припадника хрватских паравојних јединица који су били стрељани изабрали Весна Босанац и повјереник хрватске владе Марин Видић Били. По броју убијених – 200 стрељањих припадника хрватских паравојних јединица, Овчара је највећи српски злочин у Хрватској. За успоредбу, у Олуји је Хрватска војска убила између 1 000 (по хрватским изворима) до 2 000 (по српским) цивила, углавном старијих од 80 година који су били преслаби да побјегну. Само у Олуји Хрвати су направили најмање 5 до 10 Овчара, али не ратних заробљеника, него цивила.
Заблуда: Вуковар је град херој
Истина: Прије него што су хрватске паравојне јединице извршиле насилну мобилизацију, у Вуковару је било око 1600 хрватских бораца, од чега више од половине из других дјелова Хрватске и БиХ. Чак и они који су били Вуковарци, били су углавном дјеца досељеника које су комунисти населили у Вуковар послије 2. свјетског рата. У опћини Вуковар живјело је око 37 000 Хрвата, што значи да је војно способних мушкарца било најмање 5 000. Према томе, једва нешто више од 10 посто вуковарских Хрвата (и по неки Мађар и Србин) се добровољно прикључило хрватским паравојним јединицама. О каквом онда херојству причамо?
На снимкама, одмах по уласку ЈНА у Вуковар виде се хрватски војници који плачућим гласом говоре да су их хрватске паравојне јединце насилно мобилизирале. Види се отац који прича да су његови синови, припадници хрватске паравојске чинили злочине над српским цивилима у Вуковару. О масовном напуштању положаја Хрвата и бјежања у Винковце, па чак и у Србију, говори се чак и у пропагандном памфлету хрватске телевизије“ Хероји Вуковара“. Дезертерство је било главни разлог пораза хрватских паравојних јединица и пада Вуковара.
Заблуда: Вуковар је окупиран
Истина: У тренутку када је ушла у Вуковар, 18.11.1991. Југославија је још увијек била међународно призната држава, а ЈНА њезина службена војска (у колегију Вељка Кадијевића од 11 чланова била су само 2 Србина),а Вуковар је био град у Југославији. Више од половице становника Вуковара ЈНА нису сматрали окупаторском војском, већ ослободилачком, јер је уласком ЈНА у Вуковар престао терор хрватских паравојних јединица, не само на српским цивилима већ и над Хрватима који их нису подржавали.
Закључак
На крају овог отријежњујућег текста требамо се запитати: Је ли агресија била разбијање Југославије које су на валовима хрватског клеро-фашизма извеле удбашко-патријске структуре и међународни центри моћи – Вашингтон, Лондон, Берлин, Ватикан… ?
Је ли агресија била избацивање Срба из хрватског устава, истих оних Срба који су Хрватску (у авнојским границама) и створили?
Је ли агресија била отпуштање Срба са посла и тјерање да потписују изјаву о лојалности?
Је ли агресија била убијање српских цивила и рушење њихових објеката прије почетка рата у Вуковару и другим градовима и селима по Хрватској?
Је ли агресија била упад у Борово село хрватских паравојника са лажним исказницама МУП-а, пуцњава по мјештанима и држање дјеце као таоце?
Је ли агресија била блокирање касарне ЈНА у Вуковару и убијање младих рочника? Или је агресија била закашњели покушај ЈНА да томе стане на крај?
Нека свако одговори за себе.
