Како сам пресвиснуо од бриге за Ханом и Расмусеном!

Рекао јуче Андерс фог Расмусен, бивши генерални секретар НАТО пакта да „Русија неће успети да дестабилизује Балкан“. Заштитиће нас НАТО! Још рекао Расмусен да то неће дозволити ни одговорне снаге у Србији које „веома добро знају да Србија пре свега мора да обезбеди чланство у ЕУ, а затим да у дугорочној перспективи приступи НАТО-у“.

У међувремену, од силне бриге за Србе и Србију, Расмусен још стигао да посаветује новоизабраног председника Америке Доналда Трампа да се одмах успротиви Путину, да у првих 100 дана власти заустави руску агресију,  или ће ускоро наступити почетак краја НАТО пакта!?! Јер, обавестио је још Расмусен Доналда Трампа, „Путин зна само за политику чврсте руке“.

Заиста, после ових препаметних речи и савета бившег генералног секретара НАТО-а, не могу а да се, онако простачки, не запитам шта то чиновници алијансе, садашњи бивши, једу па су тако паметни и дубоко осећајни? Или се тако паметни и пуни саосећања, пуни приге за цео свет па тако и Србију, рађају? Вероватно им је љубав за васцело човечанство усађена још у колевци, па је после кроз читав живот преносе људском роду!

Понети бригом Расмусена за нашу будућност, избором Трампа за председника САД, и ми у Србији стављени смо сада пред нова искушења. Шта рецимо, ако Трамп не послуша Расмусена и већ у првих 100 дана „не покаже зубе Путину“ и не „заустави руску агресију“ него тако свет доведе до „почетка краја НАТО пакта“, како прориче бивши генерални секретар? Шта ако Трамп, како ових дана наричу ЕУ и НАТО комесари по Бриселу, и све се бију песница у прса, уздрма темеље алијансе мира и просперитета? Чему ћемо ми несрећни Срби  у перпективи да се прикључимо ако НАТО пакта нестане? Како ћемо прекостати без пријатеља, без љубави и бриге пакта? Како ће нас Руси онда прогутати!  Како ће нас онда Кремљ сваки дан дестабилизовати јер, у недостатку НАТО пакта и неће имати друга посла! Шта ће онда бити са нашом најближом браћом, оном из Подгорице, која је већ приступила алијанси? Колико бриге за нас малобројне!

Сем Расмусена, за Србију и Србе јако је ових дана забринут и мистер Мајкл Девенпорт, шеф делегације ЕУ у Србији. Био он прекјуче у Скупштини Србије да представи извештај ЕК о напретку Србије на путу у Европску унију, али му тамо, неки, за које су гласали неки Срби, нису дали да говори. Мајкл се није изнервирао, њему је љубави према Србији јача од провокација тих неких, па је данас поручио да ће поново доћи у Скупштину Србије, да покаже Србима колико их воли и колико га ништа неће зауставити на путу да Србију уведе у ЕУ из које његова домовина увелико излази!

Љубав Девенпорта према Србији достигла је тако невиђене размере. Он дан и ноћ отвара поглавља која никако да се отворе, све у жељи да нас преко реда убаци у ЕУ, да осетимо макар трунку тих благодети и тог дивног ЕУ живота, док се та иста ЕУ под притиском његове домовине не распадне и то потпуно.

Можда зато не би било згорега да се Девенпорт одмах пребаци у Британију, у његову домовину, да тамо отвара поглавља и убеђује Енглезе да се после брегзита врате на пут у ЕУ, да их учи како се отварају поглавља. Ово, све због тога што је то можда прави начин да ЕУ прекостане. Јер, леле и куку нама, ако се ЕУ распадне, куд ћемо ми онда кукавци? Како да живимо без отварања поглавља? Како да преживимо а да нас сваки дан не саветују Хан, Јункер, Могеринијева и остали? Како ће нам хладно око срца бити без љубави ЕУ и Едуарда Кукана?

О Србима сем Расмуссена и Девенпорта, много ових дана брине и Јоханес Хан, ЕУ комесар за проширење. Кад не брине о Србији, Хан се, у паузама, данима нервира због тога што Приштина и Подгорица једном већ не поделе оно парче територије Србије на Проклетијама… Препун љубави према Србима, Хан је тако, пре који дан“, изразио наду да „наредни председнички избори у Србији неће довести до застоја у реформским напорима и да неће бити праћени националистичком реториком“. Колико бриге за нас недостојне у само једној, јединој реченици? Колико очинске брижности. Јер, ЕУ комесари нама дођу као мама и тата, без њих никуд, без њиховог савета ни до Букурешта, а камоли до Москве.

Пред оволиком бригом ЕУ и НАТО чиновника, обичном Србину не преостаје ништа друго него да се расплаче и – дубоко замисли! Какав смо ми то народ! Они нам хоће добро, а ми то добро нећемо. Они су нас, због нашег добра и бомбардовали, бацали касетне бомбе и осиромашени уранијум на нас, не би ли нас привели памети и добру, џаба је било и то. Закључак је – нема нама спаса.

Зато, за нас се више и не бринем, бринем за Расмусена, за Девенпорта и Хана. Пресвиснуће људи од бриге за Србима. Остаће без себе. Они нас саветују, моле, куме, љубе, а ми ништа.

Извор: Искра