СПОМЕН СВЕТОГ И БЛАГОЧЕСТИВОГ МИЛУТИНА, краља Српског

ВАЗЉУБЉЕНИ љубитељи Христа, ево се сада спрема ум слабога самисла худога и смртнога тела мога, и хоће да принесе достојне похвале онима који Христа заволеше. Али не знам како и где да нађем речи за то. Но најпре споменух Бога, и узвеселих се, и онда припадам овима које хоћу да похвалим, и молим се и говорим: Добри и свемилостиви и најмилосрднији и незлобиви Господе, који не желиш смрти људима, него хоћеш да се сви обрате и упуте на покајање. Који си рекао у Твоме светом Еванђељу: Молите се и даће вам се (Мт. 7, 7); и опет: Што год узмолите у молитви верујући, ове ће вам се то дати (Мт. 21, 22). Зато и ја молим Твоје најмилосрдније човекољубље, да ми се да реч за отварање уста мојих, дарована ми Твојим Светим и Животворним Духом. Јер, утврђиван и уразумљиван Његовом сведаривајућом благодаћу, моћи ћу и ја, грешни и ништавни слуга Твој, да искажем нека дела од мноштва неисказаних чудеса Твојих на нама, а такође и достојним речима да похвалим ове слуге Твоје и господу моју, које Твоја божанска благодат венча и узвеличи и прослави изнад многих моћних и славних на земљи.
Овако почиње своје казивање животописац благочестивих и светих краљева и архиепископа Српских, Св. архиепископ Данило,[1] који и описа животе и дела краља Српског Уроша Првог, његове супруге Свете Јелене, и светих синова њихових Милутина и Драгутина.[2]
Свети краљ Милутин беше млађи брат Св. краља Драгутина (1276-1282. г.), кога и наследи на престолу Српске државе. О начину наслеђа овога говори се опширније у животу Св. краља Драгутина (под данашњим датумом). Драгутин је наиме, збацивши свога оца са престола, после тога пао с коња и сломио ногу, па је онда покајавши се позвао свога брата Милутина и на сабору у Дежеву 1282. године предао му власт и краљевство у Српској земљи. Сам пак он повуче се у северне крајеве своје отаџбине, где владаше са својом супругом и синовима, са престоницом у Дебрцу на реци. Сави, добивши притом од своје мађарске тазбине и неке области у Срему, Мачви и Босни.
Милутин беше васпитан од својих честитих родитеља у свакој доброј науци и побожности. Још као млад, вели животописац Данило, „овај младић био је Богу мио, и благодаћу Божјом означен“. Беше добар пастир повереног му народа у својој области, „њихов добри учитељ и наставник, ненаситни градитељ божанских цркава и манастира; и не само градитељ, него и обновитељ палих и порушених“. Све ово пак Милутин чињаше у намери , да све приведе ка истинитој вери“. Јер благочестиви Милутин беше ревнитељ у вери Православној. Јер када у његово време византијски цар Михаило VIII Палеолог (1258-1282. год.) склопи и потписа унију са папом, па настојаше да исту насилно спроведе и међу свима православнима на Балкану и међу Светогорским монасима, краљ Милутин се диже против њега и са успехом ратоваше у одбрану Православља. Од тога доба и касније Бог благослови Милутинову државу и он рашири границе свога отачаства. Српска земља до Милутина беше „обузета великом теснотом и умањена“, јер држава грчка досезаше до места званог Липљани на Косову. Шта више, грчки цар Михаило настојаше да од Српске земље одузме и друге крајеве, па чак и целу земљу себи покори и њену слободу и самосталност уништи. Тада се Милутин помоли Богу и са својом војском крете на Византију. О томе овако говори животописац његов Данило: „И после овога (то јест после молитве) заповеди Милутин да се саберу сви његови војници, и када то би учињено, он узе молитву и благослов од свога светог архијереја[3] и од свег освећеног сабора свештеничког лика, и подигавши се са својом силом, пође у државу области царства грчкога. Тамо он заузе околне пределе, a TO су ови које ћу набројати: оба Полога са њиховим градовима и околином, главни град Скопље, и затим Овче Поље и Злетово и Пијанац (у подручју Брегалнице). Све ове земље он узе у почетку свога доласка на престо, и приложи их држави свога отачаства“. Од овога времена град Скопље постаде престоница Српске земље.
Чувши за ове успехе Милутинове, цар Михаило крете на њега узевши у своју војску и многе друге иноплемене народе, Татаре и Гурке и друге иноверце. Но Бог учини те овај издајнички цар одмах умре на свом походу (11. децембра 1282. године), оповргнут чудно и изненадном смрћу својом, како вели за њега биограф споменути Данило. Исти Данило још додаје: „Овај хулни цар, ђаволом наговоран, сличан је оном лукавом издајнику који одступи од светлости у таму, као што и овај цар Палеолог, одвојивши се од вере хришћанске (то јест Православне), узе веру латинску“. Међутим, по изненадној смрти цара Михаила један део његових савезника Татара продужи напад на Србију, и продре чак до Липљана и Призрена, али чудом Божјим би страховито поражен и уништен. Јер дошавши до реке зване Дрим, која беше веома набујала, они видеше на другој страни велики збег српског народа, па одлучише да пређу реку и народ опљачкају и побију. Но кад они навалише преко набујале реке, сви се скоро у њој потопише, а што их живо пређе на другу обалу они бише поражени од христоимених људи српских. И сам старешина татарски, звани Чрноглав, беше ту ухваћен и погубљен и његова глава би однета пред ноге краља Милутина.
Ускоро затим краљ Милутин са војском својом, и још са војском коју доби од свога брата Драгутина, крете опет на грчку земљу и заузе области њене све тамо до Свете Горе Атонске, земљу Струмичку и Серску, Крстопољ (данашња Кавала) и друге околне крајеве. Отпустивши потом војску брата свога, Милутин крете са својом војском још даље и заузе земљу Дебарску и Кичевску, са градовима и областима њиховима, па земљу Поречку са околином, и чак продре на југ до Тесалије. Потом се врати у своју земљу и пребиваше у миру и благостању.
У то време на северу од Милутинове државе, а источно од области његовог брата Драгутина, владаху самостално и насилнички кнезови бугарски и татарски Дрман и Куделин. Они живљаху у крајевима око места Ждрела на Млави (данашња Горњачка клисура) и одатле са бугарским, куманским и татарским четама упадаху у Драгутинове крајеве и пљачкаху Српски народ и земљу. Тада се на позив свога брата Драгутина дигне на њих благочестиви краљ Милутин, страховито их порази и њихове крајеве дадне у наслеђе брату своме. Од овога времена Браничевска област постаде и за свагда остаде саставни део Српске земље и државе. Сам тадашњи бугарски цар Ђорђе Тертерије, таст Милутинов, који му беше дао своју кћер Ану за супругу, беше у пријатељским односима са Милутином и његовом мајком Јеленом, али не беше у пријатељству други владар бугарски у Видину, кнез Шипгман, који беше у сродству са Куманцима и беше признао врховну власт татарског кана Ногаја. љут на Милутина због победе над Дрманом и Куделином, Шипгман са војском крете из Видина и продре у област Хвосно, све до архиепископије српске у Пећи, са очигледном намером да је опљачка, запали и уништи. Но ту он би побеђен силом Господњом и молитвама Светих: Саве и Симеона, и Св. Арсенија, који ту лежи. Те ноћи видеше Шишманови војници велики огњени стуб где силази с неба, из кога избијаху огњене луче и опаљиваху их,
те се они сви у страху и паници разбегоше. Тако не могући ништа зло учинити, Шишман би принуђен да се повуче без успеха, једино што његови дивљи Куманци том приликом спалише манастир Жичу, коју затим обновише Свети краљ Милутин и архиепископ Евстатије II (1292-1309. године). Гонећи ТТТитттмана и његову војску, краљ Милугин доспе до града Видина на Дунаву и заузе град, а сам Шишман једва се спасе бежећи чам
цем преко Дунава. Затим он мољаше мир од краља Милутина, што му овај милостиво и даде, а касније даде и своју кћер Ану за Шишмановог сина Михаила, који потом постаде бугарски цар (1223-30. г.). Ове победе Милутинове изазваше завист и мржњу на њега татарског кана Ногаја, као врховног господара свих бугарских крајева, и он са сшшом војском, састављеном од Татара, Куманаца, Алана и Кавказаца крете на њега и на Србију. Нашавши се у великој невољи и опасности, краљ Урош Милутин се топло мољаше Богу, говорећи: „Добри човекољупче Гооподе, надо ових који Те исповедају. Ти знаш немоћ нашег смртног тела, и Сам си се у њега обукао. Због множине безакоња мојих, којима сам везан од младости моје, нисам достојан да погледам на висину Твоју, или да са смелошћу призивам свего и страшно име Твоје. Но Теби доброме и благоме предлажем душу и мисао моју, Ти ми једини помози, молитвама Пресвете Матере Твоје“. Помоливши се тако усрдно и са сузама Господу, Милутин призва у помоћ и Светог Симеона и Саву, молећи их
да не предају отаџбину своју у руке иноплеменика. Затим посла Ногају своје посланике да га доброразумиим речима и молбама умоле да одустане од похода, обећавајући му при томе да неће више дирати у Бугарску земљу нити нападати на крајеве које Татари имају под својом влашћу. Силни кнез татарски затражи од Милутина њетовог младог сина Стефана као таоца, што отац са жалошћу мораде да учини, да би сачувао душе народа свога и његову слободу. Млади краљевић Стефан отиде са некима од властеле српске на татарски двор, и остаде тамо неко време док га Бог ие избавп отуда и врати у дом родитеља свога. Јер Бог учини да овај Ногај погине у борби са Токтајем, законитима каном „Златних Хорди“ татарских (у битци код Одесе 1299. г.), те краљевић Стефан би слободан да се врати родитељу своме у Србију. Том приликом, Стефан се ожени Теодором, ћерком бугарског цара Смилца (1292-99. г.), са којом доби сина Душана, потоњег цара Српског.[4]
Овога свога сина Стефана краљ Милутин је затим поставио за намесника и владаоца у Зетском приморју, „одликовавши га сваком чашћу царскога достојанства, давши му све што му је потребно, од малога до великога“. У то пак време краљ Милутин се поново ожени, и постаде зет васељенског цара у Византији Андроника II Палеолога (1282-1328. г.). Ово би после нових победа Милутинових над грчким војскама (око 1299. године, те цар Андроник склопи трајно пријатељство и сродство са краљем Српским Милутином. Млада кћи царева, принцеза Симонида (чији се дивни лик сачувао у Милутиновој и њеној задужбини Грачаници), би од самог цара предата Милутину, пошто их претходно у законити брак благослови и венча охридски архиепископ Макарије. Од свога таста Милутин тада доби у мираз све освојене крајеве, те тако завлада трајни мир између Срба и Грка. Но ова женидба Милутинова не би по вољи многима, како ближим тако и даљим суседима, и они почеше радити против Милутина. Уз то, у ово време би покренуто и питање Милутиновог наслеђа на српском престолу, у што би умешан и његов брат Драгутин, и Симонидина мајка царица Ирина, и такође нека српска властела. To све узнемири младога Стефана, те он, наговорен од споменуте српске властеле, устаде на свога оца Милутина желећи да му преузме из руку краљевску власт и престо српски. Услед свега тога у Зети наступи не мали метеж и неред, те краљ Милутин крете тамо са војском, угуши споменути неред и метеж, а син му се Стефан сам предаде у руке са синовском покорношћу. Милутин га испочетка прими лепо, но потом, на интриге многих злурадника и непријатеља људског спасења, помете се толико да сина свога затвори у замак у Скопској области и допусти да га тамо ослепе. Стефан потом би послат у Цариград на заточење, но чудом Божјим и помоћју Светитеља Николаја би исцељен и враћен после своме оцу, са којим се измири и кога после на престолу наследи.[5]
Милутин се ускоро измири и са својим братом Драгутином, са којим имађаше неке међусобице и сукобе, и света браћа проведоше остатак земног живота свог у љубави и међусобном поштовању. Њиховом измирењу и љубави много допринесе и њихова света мајка краљица Јелена, као и знаменити и свети муж Данило, који беше најпре игуман Хиландарски, а потом епископ Бањски и Хумски, а касније постаде и архиепископ Српски.[6] Он је лично долазио из Хиландара са својим монасима, и боравио и код краља Милутина на двору му у Скопљу, и код краља Драгутина на његовом двору у Дебрцу, и молитвама, саветима и поукама својим мудро измирио завађену браћу, што су наравно и они обојица жарко желели и свесрдачно прихватили. Јер ова два света брата, иако беху наследници слабе и грешне природе старога Адама, ипак беху причесници и обновљене људске природе Новога Адама – Христа Богочовека, јер беху верни чланови Његовог богочовечанског Тела – Цркве Православне, у којој живљаху непрекидном вером, молитвама, покајањем и осталим спасоносним светим тајнама и врлинама.

Грчки цар Андроник II даје повељу краљу Милутину

За светог краља Милутина[7] сведочи нам његов животописац Данило, да беше свагда у великим и богоугодним подвизима, које многи други не знађаху, а Данило их тајно знађаше, јер беше веома близак Светом Краљу. „Треба знати и видети, вели Данило, његове трудове и знојења, његово трошење тела свога, ноћна бдења и топле сузе, његове неизрециве милостиње све до саме смрти његове; његову нарав незлобиву, тиху и послушну“. Истина, Милутин је као краљ и господар некада показивао и строгост и оштрину, али никада није био злобан нити без милости и хришћанске љубави. Ако је као човек и имао неких грехова својих, Христос Спаситељ га не остави у њима, него га од њих покајањем избави. „Јер истинита Светлост – Христос, вели животописац Данило, Који просвећује сваког човека који долази на свет (Јн. 1, 9), Он – велики и страшни Творац све видљиве и умне природе, увек очекујући покајање свакога човека, не презре ни овога христољупца, него му просвети разум срца, и он, сетивши се грехова младости своје и дошавши у умиљење срца, поче се молити усрдно Богу, говорећи оне речи пророчке: Господе, упути ме на пут Твој, и поћи ћу по истини Твојој (Пс. 85, 11). Године моје, говораше он, као паучина прођоше, и која добра живота мога да Ти принесем? Са каквом смелошћу да погледам на Тебе, Судију праведнога? Покајање не стекох, а тако исто ни сузе… Но Господе и Царе векова, не погуби ме са безакоњима мојим, него ми пошљи светлост Твоју и истину Твоју на просветљење мислених очију мојих. Даруј ми обилну кишу суза, да угасим страсни пламен тела мога, да се непријатељ мој не порадује због мене. Многих и великих добара овог живота насладио си ме, но ја недостојни врло повредих заповести Тебе, Бога мога“.
Овакве и многе друге речи говорећи овај благочестиви краљ, вели даље животописац Данило, предвиде своју природну смрт, и после овога одлучи се па многа богоугодна дела, у којима и сконча живот свој. „Милутинова добра дела и подвизи беху многи и разноврсни, но највише он чињаше милостиње сиротима и убогима и даваше богате дарове црквама и манастирима Божјима. „Он постаде угодан Господу: безбројне свете цркве украшујући, и од праведних трудова својих многе милостиње ништима делећи“. He штедећи богатства свога, но узимајући као из неког неисцрпног извора, јер беше заиста богат као ретко ко у његову времену, овај блажени и светородни муж одевао је и хранио слабе и немоћне, подизао сироте и убоге, и украшавао и снабдевао свете цркве Божије. Ступајући на владарски краљевски престо, он се беше Богу заветовао да ће за сваку годину колико буде владао подизати по једну цркву Богу, што се на њему заиста и обистини. Јер владајући са Богом у Српској земљи пуних четрдесет година, он заиста и подиже равно четрдесет цркава Божјих, од којих су тридесет пет или шест до данас сачуване или набројане. Али, ево како о његовом доброчинству и задужбинарству говори његов биограф свети Данило:
Овај христољубиви краљ беше „Богу смеран и људима угодан, и пружаше ништима безбројне милостиње. Као што се не може избројати песак мора, тако ни његове милостиње. И он то чињаше не само у Богом му дарованој држави отачаства свога, него и по целој великој Романији (то јест Византији), и у самом великом граду Новом Риму, тј. Цариграду, јер и тамо сазида цркве, а другима даде многе милостиње; свуда снабдевајући и хранећи ниште, слабе и потребите. Он заиста подражаваше праведнога Јова, и Аврама блаженог, и патријарха Јакова, јер делом беше њихов подражатељ, и изгледом њима сличан. Тако је живео и тако чинио у многим годинама, тако да се име његово прочуло и било пројављено У свим околним крајевима, како источним тако и западним: Стефан Урош, превисоки и крепки и самодржавни и милостиви краљ Српски. Због његове чувене милости и милостиња, њему долажаху из ближњих и даљних крајева, са морских острва и преко мора, и из самога светог и славног града Јерусалима. Њих са тихошћу примајући и чинећи им милостињу, не малим милостињама испуни и сам свети град Јерусалим. Уместо злата и сребра које даваше, он прими молигве и благослове од тамошњег светог патријарха и свих осталих у том светом граду. А и свету и велику и Богом чувану Гору Атонску он испуни многим милостињама, и сазида тамо овете цркве, украси их и просветли их (то јест живописа их), и тамошње многе монахе снабде свим оним што им требаше … О сваком добром делу, којим би могао угодити Богу, он се тако стараше, да ваистину сваку врлину испуни, и сваку злобу и порок од срца замрзе. Богом даровано му добро и земно богатство царства свога она мудро и разумно расточи, и то на разноврсне начине: прво даде на дар Богу, друго на подизање светих цркава, треће раздаде ништима и страним и потребитима“.
По казивању хиландарског игумана и потоњег архиепископа Данила, свети и христољубиви краљ Милутин најпре подиже велики саборни храм светог и богосаграђеног манастира Хиландара, на место оног малог који беху подигли први ктитори. Милутин затим украси овај дивни хиландарски храм сваком лепотом, златним украсима и фрескама, па онда око цркве подиже многе царске конаке, трпезарију и келије за пребивање монаха, па утврди унаоколо град са кулама и пирговима, да би манастир био заштићен од нападаја гусара.[8] Затим додели манастиру Хиландару многе метохе са селима и другим богатствима, и уопште речено никада не престајаше бринути се о овој највећој српској светињи. Но не само Хиландару, него и другим манастирима и монашким братствима Свете Горе монахољубиви краљ даваше изобилне прилоге и богате дарове. „И где су му год јављали да има неки монах или подвижник, или неки који Христа ради странствује у пустињи или живи у некој рупи земаљској, свима таквима он нештедимице шиљаше све што је потребно, са скрушеним срцем и смерним духом“.
У самом пак царском граду Цариграду Милутин подиже божанску цркву звани Продром (то јест посвећену Светом Претечи), са дивним и прекрасним палатама унаоколо за примање и смештање странаца и болесника. Ова ксенодохија (то јест странопријемница) и болница би снабдевена свим потребним стварима, креветима и меким постељама, и њој беху приложена многа села по грчкој земљи, која свети краљ откупи и приложи, да би се од њих могли издржавати многобројни болесници и сиромаси. Милутин издаде наредбу овој ксенодохији и болници да „ако какав болесник нема никакве наде, онда нека сваки такав иде слободно ка тамо спремљеном одру за њега у тој болници“. Уз то, он постави и достоимените људе своје у ту болницу, који ће похађати и неговати болне, тако да нико од болесника не узнегодује, него ако што затражи да има ко да му то да. Велико мноштво болесника лежало је и лечило се у овој болници човекољубивог краља Српског, а добри нудиоци овога благочестивога дворили су их док се не исцеле. Онда би ови исцељени одлазили радујући се, а други болници долазили би на њихово место. Осим тога, богатодарежљиви краљ је одредио да се и на капијама светог Продрома обилно раздаје хлеб и друга храна, ради нахрањења гладних, сиротих и странаца, о којима нико друга не имађаше да се брине.
Исто тако, и у граду Солуну Милутин подиже велике палате, и сагради две дивне цркве Божје: једну у име светог архијереја Христовог Николаја, а другу у име светог великомученика Христовог Георгија, и то баш на месту где некада беше обављено прво рукоположење светитеља Српског Саве, па то место беше разрушено и опустело, те га сада свети краљ из темеља обнови и украси.
Затим у својој земљи овај неуморни задужбинар подиже и обнови безбројне цркве и манастире, од којих ћемо споменути само неке. Подиже дом Пресвете Богородице, добре Заштитнице рода хришћанскога, у месту званом Трескавац (код Прилепа) и испуни га богатим приносима својим, свим што је било потребно за службу Богу и Пречистој Матери Његовој. Овде приложи и многе иконе златом и бисером украшене и оковане, па кадионице и свећњаке златне, и све друге потребе црквене. Потом сагради цркву Св. великомученика Христовог Георгија у Кичевској области, коју такође богато обдари и снабде свим црквеним потребама. Многе друге цркве и манастире, које његови претци Немањићи или други ранији православни задужбинари беху подигли, па оне касније беху порушене и запуштене, свети краљ их сада из темеља обнови и сваком лепотом изнутра и споља украси, јер никако не подношаше да храмови Бога Живога стоје разрушени или напуштени. „Обнављаше стара рукоположења родитеља и прародитеља својих, и из самих основа подизаше и усавршаваше по Божјем благовољењу“. Милутин тако сазида цркву Успења Пресвете Богородице, звану епископија Призренска (то јест чувену цркву Богородицу Љевишку у Призрену),[9] и такође прелепу цркву Благовештења Пресвете Богоматере, која је епископија Грачаничка (то јест данашњи величанствени манастир Грачаницу на Косову); па цркву Богородице Тројеручице у славном граду Скопљу; затим цркву Светог Георгија на реци Серави код Скопља; и цркве Светог Константина и Светог Претече у самом граду Скопљу; и опет цркву Светог Георгија Нагоричанског (у селу Старо Нагоричино код Куманова), коју из темеља обнови и украси. У великој Немањиној лаври Студеници, у том Дому Пресвете Богородице, овај христољубиви праунук светог богољупца Симеона подиже цркву родитељима Богоматере – Светом Јоакиму и Ани. Затим у Дабарској покрајини на доњем Лиму, у месту званом Ораховица, он подиже још једну цркву Христовом великомученику Георгију, и другу опет цркву Христовом великомученику Никити, близу града Скопља (у Скопској Црној гори), коју дарива манастиру Хиландару у Светој Гори. Он такође подиже и цркву Светог Николе у Хвосну и приложи је манастиру Милешеви, где почиваше свето тело Светитеља Саве. Монахољубиви и манастирољубиви краљ задужбинар обнови и украси старе манастире древних српских подвижника и светитеља: преподобног Јоакима Осоговског (у Сарандапору), и преподобног Прохора Пчињског (под планином Козјаком), саградивши им нове цркве и богато их украсивши и снабдевши свим потребностима. Са својим пак братом Драгутином он подиже манастир Ариље у Моравици, a са својом мајком Јеленом обнови манастир Светог Срђа и Вакха на реци Бојани код Скадра. Његове су задужбине и манастир Косаница код Драме (у Грчкој), и манастир Витовница код Петровца на Млави, и манастир Грнчарица код Крагујевца, и манастир Моштаница код Бања Луке у Босни, и многи, многи други манастири и цркве.

Ћивот са моштима Св. Краља Милутина у цркви Свете Недеље у Софији

Али не само у својој земљи и свом Српском народу, него и свуда по васељени, он неуморно или подизаше цркве и манастире или их богато обдариваше и помагаше. Тако он сагради манастир Светих Арханђела у самом Светом Граду Јерусалиму, на месту не далеком од Живоносног Гроба Господњег, где раније Свети Сава беше ктитор. Он подиже и цркву Свете Софије у Сердици (данашњој Софији у Бугарској) и обдари друге манастире у Бугарској. Затим и сама света гора Синајска виде његово задужбинарство и доброчинство. Јер и тамо, у древном манастиру Свете великомученице Екатерине, што га подиже велики цар Јустинијан, овај нови Јустинијан постаде ктитор и добротвор: јер подиже тамо цркву Светог Стефана и многе приносе и дарове дарива, И не само овом манастиру, него и блаженим оцима no Синајској пустињи он достављаше не мала приношења и њихове потребе испуњаваше. Богате прилоге посла он и цркви Светитеља Николаја у граду Барију у Италији, и по другим местима где потребоваше. Најзад сагради и своју личну задужбину манастир Светог Стефана у Бањској (код Косовске Митровице), у којем и би по смрти погребен.
Уопште рекавши, вели животописац његов Данило, он свагда имаше у уму своме онај страшни час доласка Онога који је Вечан Данима, када ће бити суд без милости онима који нису чинили милост, и зато свагда чињаше милостињу за коју нико и не знађаше. He само што су се к њему стицали од свију градова, крајева и села, и из околних земаља, безбројни ништи, страни и потребити, хроми, слепи и губави, него је и он сам ишао ноћу тајно по народу и невидљивом за друге руком чинио издашну милостињу. „Када је ноћ долазила, вели биограф Данило, који беше лични сведок свега тога, овај христољубиви господин мој чињаше ово дивно и богољубиво дело које нико није знао: свлачио је са себе царске хаљине које је дању носио и облачио се у худу и стару одећу, прикривши притом и лице своје да га неко не препозна. Онда је узимао са собом двојицу или тројицу слугу својих, којима беше заповедио да никоме не говоре што виде, па је узимао са собом и носио велико мноштво злата и других потребних ствари да их раздаде убогима и испуни утробе њихове сваким добрим даром. Јер нелицемерно чињаше милостињу, и истински љубљаше ниште и убоге. Изишавши тако тајно из двора свога, и дошавши неприметно до станова њихових где живљаху, он им раздељиваше злато, храну и одећу, a они не знађаху ко им то даје. Ово је блажени краљ чинио до краја живота свога. Уза све то он је и ноћу кропио постељу своју сузама својим, говорећи: „Устани, кукавче, да будеш спреман пре оног времена; ако си и навикао да чиниш грехе, ипак се прени на покајање, јер те чека суд, вечна мука и огањ неугасиви“.
Свети краљ Милутин био је веома одан светој Православној вери и Цркви. За његово време умножи се Црква Божја у Српској земљи и број епископија порасте на шеснаест. To cy биле ове епархије: зетска, рашка, хумска, хвостанска, звечанска, топличка, призренска, будимљанска, липљанска, скопока, дебарска, моравска, браничевска, мачванска, кончулска и градачка. Свете архиепископе Српске, наследнике Светога Саве, он веома цењаше и свако им поштовање указиваше. За његово време беху архиепископи у Српској Цркви: Евстатије I, Јаков, Евстатије II, Сава III и Никодим, са којима заједно свети краљ подизаше и обнављаше свете цркве и манастире. Тако је са Св. архиепископом Евстатијем II (1292-1309. г.)[10] обновио велику архиепископију у Жичи, коју Куманци беху опљачкали и порушили; исту је затим са Св. архиепископом Савом III (1309- 1316. г.)[11] украшавао и животописао. Са Савом III Милутин је започео и зидање своје задужбине манастира Бањске, коју је довршио и украсио заједно са епископом Данилом Бањским.[12] На краља Милутина су током његове дуге владавине вршени разни притисци са стране да прихвати латинску унију и потчини се римскоме папи, но он то никада није учинио нити од своје Православне вере одступио. Он је бивао у војном савезу са западним (римокатоличким) владарима, но то је било да се избави од разних опасности по државу његову, али никада није ишло на штету Православне вере његове и народа његовог. Шта више, сам папа римски и његова курија покретаху западне владаре на рат против Српског краља Милутина (као „шизматика“), но у томе рату Бог поможе православном слузи Своме те Латини ништа не успеше.[13]
После многих трудова и подвига, дође најзад и кончина живота блаженог и христољубивог краља Милутина. Осетивши да ће брзо отићи на пут, који из овог сујетног света води у вечне обитељи, краљ дозва к себи архиепископа Никодима, и рече му: „Узми моје имање и подај ништима, не бих ли како ја грешни постигао неко опроштење грехова“. После тога, паде овај превисоки краљ у љуту болест, и поче боловати у свом двору Неродимљу на Косову. Разумевши унапред да неће избећи смрти у тој болести, он се брзо опрости са свима присутнима, и од тада престаде говорити, јер му се језик беше свезао. Потом мирно предаде душу своју у руке Господа свога и Спаситеља, на дан 29. октобра 1321. године. Ускоро затим стиже у Неродимље и епископ Бањски Данило, и над телом Светога Краља би обављено свечано погребно пјеније. Затим му чесно тело би пренето у гроб, који сам беше себи спремио, у храму Светог Архиђакона Христовог Стефана у манастиру Бањској.
Две и по године по престављењу јавише се на гробу Милутинову „чудна знамења и виђења“, те бањски игуман Сава и манастирска братија, одслуживши свеноћно бденије, извадише тело његово из гроба и нађоше га сасвим нетљено, јер ни једна влас главе његове не беше отпала. Свето тело Светога Краља би затим положено у нарочито украшен ковчег и стављено у сам храм Бањски, пред икону Владике свију Христа Бога. Када за ово чудо дознаде његова супруга Симонида, која се по смрти његовој беше вратила оцу своме у Цариград, она начини кандило од скупоценог злата и извезе скупоцено платно као прекривач за кивот тела његовог, и све то посла у манастир Бањску. Потрешена пак тим чудесним догађајем, она се и сама за тим одрече света и замонаши у манастиру Светог Андреја у Цариграду.
Мошти Светог краља Милутина почивале су у манастиру Бањској1 до доласка Турака у Србију 1389. године, а онда су пренете у Трепчу, јер су Турци запалили манастир. Доцније (око 1460. године), због турског зулума и насиља, однео је ове свете мошти у Софију митрополит Силоан и оне и данас тамо почивају у цркви која се зове „Црква Светог Краља“. Његовим светим молитвама нека Господ и нас помилује и спасе. Амин.
У многим манастирима и црквама, углавном задужбинама Ов. краља Милутина, налазе се његови свети ликови и фреске. У манастиру пак Грачаници он је једном насликан и у монашкој ризи (осим ако то није лик његовог оца Уроша I, као монаха Симеона).
 

НАПОМЕНЕ:

1. Његов свети спомен слави се 20. децембра.
2. Спомен Св. Драгутина и Св. Јелене видети такође под данашњим датумом.
3. У то време архиепископ Српски беше Св. Евстатије I, који се слави 4. јануара.
4. Спомен Св. Стефана Дечанског, Милутиновог сина, слави се 11. новембра.
5. О свему овоме опширније се говори у Житију Св. Стефана Дечанског под 11. новембром.
6. Св. Данило II, архиепископ Српски (1324-1337. г.); спомен му 20.децембра. Он је описао животе краљева и архиепископа Српских.
7. А тако исто и за Св. краља Драгутина, као што се може видети у његовом Житију под данашњим датумом.
8. Познат је и до данас сачуван чувени веома високи Милутинов пирг, са утврђењима и са црквом Вазнесења Господњег на врху, подигнут на пола пута између Хиландара и мора, на месту званом Хруоија, близу места званог Самарија.
9. Св. Милутин је град Призрен учинио својом новом престоницом и у њему подигао неколико болница.
10. Спомен Св. Евстатија II слави се 16. августа.
11. И Свети Сава III се празнује у календару Српских Светитеља под 26. јулом.
12. To je потоњи архиепископ Српски Данило II (1324-1337. г.), животописац краљева и архиепископа Српских. Данило подробно описује како је по смрти Саве III, на сабору сазваном од краља Милутина на Спасовдан 1317. године, за новог архиепископа био изабран Св. Никодим (слави се 11. маја), а не сам Данило, иако је њега желео краљ Милутин.Овај Св. Никодим је узмирио Св. краља Милутина са сином му Стефаном, те је Стефан враћен из прогонства.
13. И по блаженој кончини Св. краља Милутина, римска курија и Латини били су кивни на овог православног светитеља и борили су се против његовог поштовања као светитеља. Песник Данте Алигијери, у својој „Божанској Комедији“, ставио је краља Милутина у пакао као“шизматика“!!

Извор: Светосавље