Спаситељка „душа“ наших

Прво што ми је привукло поглед у тој малој сеоској цркви била је икона Богородице. Прекривена белом чипкастом тканином, како то често раде у Белорусији, али у дну иконе стајао је датум 28. 9. 1942.

-Матушка, каква је ово икона? – обратила сам се бакици која је продавала свеће.

-То је наша “Рожковскаја Спаситељка“ – пријатељски одговори она.

-Мало ми је чудна…као да није православна.

-Па и није православна. Њу је насликао један Немац.

-Како то? Откуд немачка икона у руској цркви?

То је за мене било потпуно неочекивано.

– Матушка, то сигурно има неке везе са ратом?

– Тачно. Икона је рађена у спомен на чудесно јављање Богородице у јесен 1942 године.

– Али зашто је насликао Немац?

– Зато што се Она баш Немцу и јавила.

Видевши изненађење на мом лицу старица одлучи да ми исприча целу причу.

– Тог лета 1942 године недалеко од нашег села у окршају совјетских падобранаца и фашиста један падобранац је тешко рањен, а један фашиста је убијен. Сељаци су успели падобранца да сакрију од Немаца, али је несрећни човек после неколико дана умро. Сахрањен је у селу.

Неки човек из села је то испричао Немцима и они су, иако је прошло два месеца, ископали гроб да се увере у ту причу. После тога донели су страшну одлуку да казне цело село. Да стрељају све његове житеље, чак и децу, а село да запале.

Сутрадан по Крстовдану истерали су на ливаду све мештане. Одмах су одвојили мушкарце и наредили им да копају јаму у коју ће их бацити после стрељања.Ја сам тада била јако мала и држећи се за мајчину сукњу непрестано сам плакала. „Господи помилуј! Царице Небесна, помози“, тихо на коленима молили су се сви око мене.

Изненада изнад наших глава угледасмо авион. Летео је право на нас. Када се приземиљио изађе пилот и узбуђено поче да маше рукама и нешто да виче. Ми ништа нисмо разумели. Само смо видели како је жустро разговарао са њиховим командантом, који нам се сав блед у лицу обратио:

– Казна стрељања се одлаже на два сата!

Народ у чуду, не зна шта се дешава и само поче јаче да се моли. Кроз два сата када је сунце било високо на небу, поново смо очекивали да нас стрељају. Али опет долете исти авион, а пилот радосно трчи и маше некаквим папиром.

– Шта је писало на том папиру?

– У почетку ни сами нисмо знали. Само смо схватили да нас неће стрељати. Онда смо преко преводиоца сазнали.

Тај немачки пилот летео је из Беловежа за Берлин. Одједном на небу тик уз авион, угледао је жену са дететом у наручју. Гледајући га право у очи, она му рече: „Нађи на карти село Рожковка, тамо на пољани гину невини људи, иди и заустави стрељање.“

– И он је послушао?

– Као што видите, јесте! Све је испричао командату, затражио је одлагање стрељања и обећао да ће донети званичан документ од Врховне команде. Одложили су стрељање и нико није веровао да ће успети да добије тај документ. Али успео је.

Ћутала сам. Нисам знала шта да кажем. Прича ми је звучала невероватно.

– А храм сте сазидали недавно?

– Не, саздали смо храм 1943 године, у новембру га освештали у част Мајке Божје Казањске.– А шта се десило са пилотом?

– Он је после две недеље поново дошао у село. Сви мештани су се окупили и благодарили му, али он је носећи ову икону рекао: „Она је ваша Спаситељка, а не ја. Један немачки рањеник је према мом опису насликао ову икону.“

Пришла сам ближе икони Рожковској Спаситељки, боје на њој су биле тако јарке као да је јуче насликана.

– Недавно се рестаурирали ову икону?

– Не, нисмо никада – осмехну се матушка. – Она се сама обнавља.

Са руског превела,

Јагода Милета

Извор: Видовдан