Чак и за руске појмове, Чехова канцеларија је поприлично велика.
У руском свету, иначе, вероватно и не постоје мале одаје. Или било шта мало. То је народ који је, што се простора тиче, убедљиво најбогатији на планети, и то се очитава на сваком кораку. Као што им све улице личе на булеваре, а све зграде на палате, тако су им и све канцеларије попут стамбених гарсоњера.
До тада сам већ био навикао на њихова велелепна здања, на бескрајне ходнике и дивовске собе. Ипак, када сам крочио у Чехову канцеларију, смештену у самом центру Доњецка, затекла ме је њена величина.
Напросто, не очекујете да толику канцеларију има заповедник специјалних јединица.
Чеху је зазвонио телефон и, док је одговарао на позив, осврнуо сам се да осмотрим просторију. Била је необично празна. Практично, поред његовог радног стола који се налази на супротном крају од улазних врата, једини „намештај“ представљале су две велике војне мапе Донбаса, као и многобојне фотографије окачене по голим зидовима.
Помислио сам испрва да су то фотографије из борби, из ратних окршаја са снагама кијевске хунте које већ две и по године насрћу на Донбас. Пажњу ми је, овако кратковидом, привукла једна слика, на којој сам са даљине назирао неколико тенкова, а негде међу њима и некакву заставу која би могла да буде српска.
Није ме таква могућност изненадила, с обзиром на то да ми је сусрет са Чехом уговорио управо Дејан Берић, широм Донбаса чувени српски добровољац који је служио баш у Чеховој јединици, Спецназу. Пало ми је на памет да је то вероватно Берић на слици, како маше српском тробојком међу својим саборцима. Пришао сам да погледам фотографију изблиза. И, наравно, одмах видео колико сам погрешио.
Једино сам заставу био добро оценио, пошто је одиста била српска. Али, оно нису били тенкови, него борна кола, и то не украјинска, него КФОР-ова. А призор на фотографији није био из текућег рата за Донбас, него са Косова и Метохије од пре пет година, када су Срби са севера окупиране покрајине били подигли барикаде!
И следећа фотографија такође је била са Космета. И следећа. Четврта већ није – била је из Београда под НАТО бомбама 1999. године. Али она иза ње поново је приказивала јужну српску покрајину, тачније Пећку патријаршију. И тако даље. Одокативно речено, од педесетак фотографија у Чеховој канцеларији, преко 30 их је из Србије, а од тога убедљиво највише са Косова и Метохије.
Чех је утом завршио онај телефонски разговор и позвао ме да седнем за сто, не бисмо ли почели са интервјуом. У тренутку сам се колебао, да ли да му поставим прво питање, или да га, под утиском његове очигледне упознатости са нашом националном трагедијом, братски загрлим.
Не би то, истини за вољу, био први пут да се братски грлимо. То смо били урадили неколико минута раније, када је изашао на капију да ме доведе до својих просторија. Иако је то био тек други пут да се видимо у животу. А претходни сусрет је трајао свега пар минута, колико ми је требало да објасним ко сам, одакле сам, шта хоћу и ко ме је упутио, односно њему да прихвати интервју и закаже га за неколико дана касније.
То је, може бити, једна од главних одлика Руса као народа, нарочито ових у Новорусији. Приликом првог сусрета обично су уздржани, заклоњени иза љубопитљивог погледа који посматра сваки ваш покрет, па и онај најситнији, не би ли вас што подробније проценио. Али, већ на другом виђању, има да вас грле и љубе као најрођенијег.
Тако је било и са Чехом. На оном описаном, првом виђењу са њим, када смо се били упознали, буквално ништа није наговештавало да му то што долазим из Србије нешто значи. Зато сам и био онолико изненађен када сам у његовој канцеларији угледао то мноштво фотографија са Косова и Метохије, и увидео колико заправо воли Србе. Као прави Рус.
Чех је иначе Рус. Није Чех. Тако су га назвали другови из јединице, пошто им је било предугачко да га зову Чечен. Али он није ни Чечен, него баш Рус, прави, из Доњецка. Чеченом га је прозвала украјинска телевизија, када га је још на почетку ратних дејстава уснимила са брадом и балаклавом, и протумачила га као доказ да се, ето, на страни „проруских терориста“ боре и „чеченски терористи“. Он је, наравно, одмах пригрлио надимак „Чечен“, чак га је огромним словима исписао и по свом џипу. Али, саборци су и то ускоро скратили на „Чех“. И остаде Чех, до дана данашњег. Нико га и не зна по правом имену.
У томе се назире још једна честа особина донбаског народа – духовитост. Врло су расположени за шалу, ваљда стога што су оперисани од уображености и надмености па им није тешко да се шегаче на сопствени рачун – што је предуслов да бисте могли да засмејете и друге. Ко зна како ће Чеха још прекрстити пре него што га поново будем срео.
То није, међутим, само донбаска врлина. У Новорусији јесте најуочљивија, због ратних околности којима пркоси, али видљива је широм руског света. Чак и у Москви, која међу самим Русима важи за одрођену престоницу.
Баш као што многи у Србији називају Београд „антисрпским“, или као што ће вам скоро сваки Американац рећи да наглашено либерални Њујорк никако не представља „праву Америку“, исто тако руски народ ван Москве углавном нема лепе речи за главни град Федерације, којем се пребацује да је одвећ прорачунат, исувише космополитски и премало руски. Наравно да у таквим оценама има и истине и претеривања, тек, остаје чињеница да Москва дели такав „углед“ са многим другим велеградима на планети. У односу на остале „урбане џунгле“, међутим, Москва ипак одскаче по пукој количини расположеног света по њеним улицама. Поставите камеру на Тајмс сквер на Менхетну и снимајте случајне пролазнике; урадите исто то на париским Јелисејским пољима; а затим и у Александровском врту у Москви; убеђен сам да ће снимци из главног града Русије показати упадљиво највише ведрих, насмејаних људи.
Осим насмејаним људима, руски градови могу да се подиче и бројем заљубљених људи. Био сам и сам затечен тиме колико је благородно гледати парове свуда око себе, колико такав видик, макар и подвесно, прија и очима и души. У западним велеградима, а нажалост и у Београду последњих година, заљубљени парови постали су нека врста реткости. Није да их нема, наравно, али све је теже приметити неко двоје како се држе за руке и шетају. У руским градовима, зато, заљубљени парови су ваљда најчешћи призор. Чак и Москви, где буквално у свако доба дана можете да посматрате ту реку заљубљених. Младо, старо, са децом у пратњи или без њих, свеједно – руски градови обилују мушкарцима и женама који се грле и љубе.
Могуће да је то некако повезано са оном чувеном забраном јавног пропагирања хомосексуалности. На Западу је та забрана била и остала нападана до изнемоглости. На нож су је дочекали и прозападни либерали у Србији. Али, по улицама великих градова на Западу и у Србији не можете да видите ни приближно онолико срећних, заљубљених парова, колико можете у Москви, или Ростову на пример.
Чик да неко од тих силних критичара проба да оповргне моје бројање.
Наравно да се свим овим не жели рећи да је у Русији све сјајно и бајно. Први Руси не говоре ишта слично томе. За разлику од многих других народа који играју важне улоге у светским збивањима, Руси свакако не пате од комплекса више вредности.
Поређења ради, текућа предизборна кампања у САД наново показује колико су Американци, ма којег политичког уверења, склони томе да се проглашавају најважнијом и најбољом нацијом на свету. Сетимо се такође терористичких напада у Француској, после којих је француска јавност скоро једногласно изражавала згранутост над тиме што се неко дрзнуо да удари баш на њих и запрети баш њиховим, тако несумњиво супериорном „вредностима“. Код Руса тога нема. Руси не мисле да су бољи од осталих. Нити једном ми се, за све ове месеце боравка у руским крајевима, није догодило да видим неког Руса како било коме, мени или неком другом странцу, држи придике. Напротив, чак су претерано попустљиви и до лаковерности добронамерни према странцима – док им ови баш и не враћају истом мером.
Ево и примера.
У Придњестровљу сам боравио у својству учесника на међународној конференцији (којој ћемо се вратити нешто касније), док сам у Москви и Ростову боравио претежно у проласку, на путу ка Донбасу. Али сам зато у Доњецку и, у мањој мери, у Луганску, боравио као посматрач на пробним изборима који су одржани у ова два града (тамо их зову „прајмерисима“). Као посматрач, заједно са колегама из других земаља – а било их је из Грчке, Немачке, Италије, Финске, Израела – често сам гостовао по тамошњим гласилима, махом телевизијским и радио станицама, те држао обраћања студентима неколиких факултета.
И редовно смо у тим сусретима били суочени са питањем: „Шта би требало да се предузме па да јавност у вашим земљама најзад добије праву слику онога што се дешава у Донбасу?“
Није било прилике у којој нам руски домаћини, било да су то новинари или студенти или пак њихови наставници, нису постављали наведено питање, сваки пут искрено очекујући одговор који ће им решити забуну. Јер, проруско становништво Донбаса заиста је збуњено том страобалном количином лажи и обмана којом се западна пропагандна машинерија обрушила на њих. Исто онако како смо и ми Срби, пре двадесетак година, били пренеражени клеветама којима смо тада ми били нападани, а које нас прате и до дана данашњег.
Исто питање смо и ми ономад постављали свима које би пут нанео у Србију и српске крајеве. И наравно да ни тада није било лаког одговора, као што га нема ни данас. Наравно да је штос у томе да се не сме много обраћати пажња на то шта јавности у западним земљама мисле о нама Словенима, православцима, источњацима… Све док се ми трудимо да Западњаци о нама мисле и причају лепо, они ће мислити грозно, а причати још горе.
Није то, међутим, био мој одговор на постављено питање. Мој одговор је био нешто друго, и редовно је остављао Русе без текста.
Сваки пут сам им понављао да је јавност у Србији мање-више веома добро обавештена о дешавањима у Донбасу. Објашњавао сам им, посматрајућу неверицу на њиховим лицима, да у Србији нити једно гласило није за њих тврдило да су терористи, или разбојници.
Био сам једини који је могао тако нешто да каже. Посматрачи из осталих држава нису били у тој прилици, пошто тамошња гласила – чак и у Грчкој, на пример – заиста не штеде Новорусију и не устежу се да о доњецким и луганским борцима за слободу износе најтеже оцене. Али у Србији је зато целокупна медијска сцена била принуђена да о рату у Донбасу извештава истинито.
Принуђена, дабоме. Као што сам и ја био принуђен да објашњавам мојим руским домаћинима да гласила у Србији никако нису правдољубива и истинољубива. Таман посла. Нису чак ни србољубива – погледајте само са колико се страсти сваки пут обрушавају на преостало Србији одано становништво са Косова и Метохије, односно на Републику Српску и њено руководство. Сва су та гласила у рукама страних мешетара, као што је злогласни Дејвид Петреус или још црњи Ђорђ Сорос, и да је до њих, оплели би они по Русима у Донбасу исто онако као што оплету по најугроженијим Србима. Али не смеју, плашећи се да је то црвена линија преко које народ у Србији никада не би прешао.
За то што у српским гласилима донбаски устаници никада нису називани терористима и криминалцима, заслужан је једино и искључиво српски народ, односно његова безгранична наклоњеност Русији и Русима.
Све сам то морао да објашњавам, пошто Руси то масовно не знају. Исто као што и ми у Србији много тога не знамо о Русима и Русији. Међусобно се волимо, али се напросто не познајемо.
У Луганску, рецимо, сви знају да су тај град својевремено, 1795. године, основали баш Срби, којима је царица Катарина даровала ту земљу, као награду за њихово неустрашиво учешће у ратовима против Турака и Татара. И сви су поносни на ту чињеницу, толико да су многи тамо једва чекали да се сликају са мном, понављајући ми да у њима има српске крви. Али, ретко ко је међу њима знао да наведе како се зове главни град Србије.
У Србији, са друге стране, већина је сада извесно чула за Луганск, можда би знала чак и на карти да га покаже, али изузетно је мало оних који знају да су баш наши преци били оснивачи тог града.
Превише времена изгубише и Руси, а нарочито изгубисмо ми Срби, водећи некакве „информативне ратове“ за наклоност Запада: ратове које нико никада није ни могао да добије. Док смо упорно избегавали да се информативно пробијамо тамо где су нам сва врата отворена – једни код других.
НАСТАВИЋЕ СЕ
