СРБИЈА ИЗМЕЂУ СРПА И ЧЕКИЋА

СРЂАН ЦВЕТКОВИЋ

СРБИЈА ИЗМЕЂУ СРПА И ЧЕКИЋА

Уочи годишњицa ослобођења Београда и Србије у Другом светском рату од фашизма  ретко се говори о многим жртвама које су страдале од другог великог зла 20. века – бољшевизма. А када се и пише о овим смутним поратним месецима често се праве компарације и говори  како ни у Западној Европи послератна правда није била уједначена. Наводи се обично пример Француске као земље која је иако демократска ето била подложна ,,етосу одмазде“. На жалост такве компарације су крајње неутемељене и нетачне. Србија и Југославија далеко предњаче у броју побијених у време револуциоанрног терора и освете не само у доносу на  Француску  него и у односу на све земље Источног блока. Како?

Улични перформанс у Београду, Теразије 1945.

Уочи 20. октобра: Колико је случај Србије и Југославије упоредив са примерима поратне одмазде у Европи?

Процес денацификације наилазио је на мањи отпор и много је жустрије вођен у земљама где нацифашистичка идеологија није била опште прихваћена. У Француској су снажан покрет отпора, друштвено-историјске поделе али и масовна колаборација условили драстичнији обрачун него у другим западноевропским државама, уз примере политичких и личних злоупотреба. Ипак све ове појаве биле су само ,,лева скретања“ и интензивне само непoсредно по ослобођењу да би протоком времена лагано сплашњавале и биле преведене у систем демократске правне државе. Будући да револуционарни покрети нису нигде преузели власт није било масовне злоупотребе антифашизма у сламању идеолошких и класних противника типичним за Источну Европу где се тежило успостављању тоталитарне власти.

У Источној Европи се процес кажњавања колабораната и ратних злочинаца поклопио се  првом фазом револуције па је стога број убијених по том основу углавном немерљиво већи него на Западу.  Институције силе а нарочито тајна полиција су инструментализоване од стране комуниста и имале су прецизна упутства за елиминацију противника револуције и стабилизовање нове власти. Са прљавом водом избацивала се и чиста. За разлику од Француске и других западних демократија ванинституционалнo ,,чишћење“ насиље у Источној Европи па и у Србији и Југославији углавном није било плод ексцеса или ,,ванредног стања“ већ и део детаљно разрађеног револуционарног плана. Политичко насиље је вођено овде етапно (,,салама техника“ како је говорио један мађарски комуниста). У првој фази се заклањало иза обрачуна са ратним злочинцима и колаборационстима, у другој иза прогона ,,шпијуна и издајника“ а у трећој иза издајника у партијским редовима. Затворивши круг терор је овде временом прерасао у трајан, тоталан и савршен репресивни систем који је потрајао деценијама. То не значи да овде ,,етоса одмазде“ попут оних Западној Европи. Напротив.

Ослобођени Београд 20.октобар 1944.

У Источној Европи је различит интезитет поратних чистки зависно до историјских и друштвених околности. Тако је он био већи у Пољакој, Грчкој, Бугарској а нарочито Југославији за разлику од рецимо Румуније, Мађарске, и Чехословачке. Терор је наравно био условљен и изразитим националним и друштвеним противречностима, великим жртвама и злочинима у рату, снажним и супротстављеним покретима отпора, крвавим грађанским ратом као и јаким снагама колаборације. Али су међу ликвидираним многи елиминисани само као политички и класни противници револуционарне власти, припадници предратне политичке, културне и друштвене елите, председници општина, припадници па чак и  симпатизери Југословенске војске у отаџбини, мобилисани војници и жандарми који нису заслуживали смрт, бенигни облици колаборације итд..

Тезу о изетности југословенског случаја у европским оквирима поткрепљују подаци броју осуђених на смрт, односно ликвидираних на крају рата  под оптужбама за колаборацију и ратне злочине. У Србији је пописано именом и презименом на  око четири  милиона становника 1945. близу 59.000 страдалих лица на око 211 локација тајних гробница. У често помињаној  Француској око 5.000 на 40 милиона становника. Према  броју ликвидираних без суђења на милион становника ако се узму и најопрезније бројке и прецизни пописи у Србији добија се податак да је у Француској ликвидирано  око 225  а у Србији око 5.000 лица  на милион становника (у Југославији и преко 5.800) што је преко двадесет пута више. Сличан је однос и у броју  осуђених на смрт:  у Француској 39 а у Србији око 400 лица на милион становника.

Југославија, Србија и Француска:  број осуђених на смрт и ликвидираних 1944-1948. на милион становника

Од осталих европских земаља може узети да је нешто слично виђено само у Бугарској где је осуђено на смрт 219 лица  а ликвидирано 2.000 на милион становника (што је готово дупло мање него у Србији!). У Пољској је ликвидирано негде око 450 лица на милион, док у свим осталим земљама је ствар знатно другачија и креће се од 4-30 осуђених на смрт на милион становника док су масовне ликвидације без суда скоро непознате. Дакле према сви пoказатељима у Србији је број убијених поглави становника најмање дупло већи од броја убијених у односу на најближу Бугарску док је у односу на Француску а поготову остале европске земље број ликвидираних на крају рата од двадесет па и до неколико стотина пута већи. Ако би пак урачунали у број индиректно убијних тј. оне цивиле који  у страдали у логорима и затворима (још најмање око 35.000 у Србији) удео убијених на милион становника би се попео и на 10.000 што је неславан рекорд у европским размерама. Закључак је да бројчани подаци доказују да је режим у Југославији на крају рата био најрепресивнији у Источној Европи (са Француском је поређење бесмислено!) баш као што је после политичког заокрета почетком педесетих и одрицања од стаљинистичког наслеђа био најлибералнији.

Осуђени на смрт и погубљени 1944-1948. на милион становника [1]

Извор: Православна породица