Не само да српски неоколонијални властодршци свесно, плански и безскрупулозно крше Устав и бројне домаће законе не чинећи ни минимум онога што би морали, већ наочиглед светске јавности извргавају руглу и међународно право – бројна правила, прописе, резолуције и споразуме. Односно, не желе да их примењују зато што им је тако нешто, најбаналније речено – забрањено.

jevtovic-kosmet

Главно покриће, а у ствари лукава превара, је такозвано државно опредељење да се европски пут не сме и неће прекидати и да мир нема алтернативу. Из дана у дан, ево већ деценију и по, траје страховити психолошко-пропагандни рат, који има за циљ потпуно збуњивање и умртвљивање грађанства како би се операција отимања Косова и Метохије скоро па несметано извела, тачно према плановима због којих је и покренута НАТО машинерија 1999. године.

Народ је неинформисан. Наравно, огромна већина правнички необразована тешко и да је чула шта су то међунордноправне норме, не схвата значај Повеље УН и десетина и десетина резолуција, декларација, конвенција, протокола и бројних других одредби, на основу којих би, посебно сада у времену када је Русија моћна светска сила, били заштићени као „бели медведи“.

Иако „Косово“ од 2008. године, уз свесрдну помоћ западних агресора, има сва три минимална али сасвим довољна атрибута стварне државности: (1) становништво, (2) територију и (3) суверену власт, процес није завршен до краја. Не само због још каквог таквог отпора Срба северно од Косовске Митровице, већ пре свега што формално-правно рат вођен 1999. године није завршен. Тачније, није потписан обавезни „мировни уговор“ или „споразум“.

Без тог папира посао није окончан. И не зато што је Западу до тога стало из обести и понижавања Србије реда ради, кроз некакву свечану примопредају „хатишерифа“ и државних знамења, него зато што су међународна правила крајње прецизна и ригорозна. Преведено на модерни, лукави европски речник (како се Власи, у овом случају Срби, не би досетили), папир који се чека и који је, као што наведосмо, у међународноправном промету познат као „мировни уговор“,  нашем случају перфидно се назива „споразум о нормализацији односа“.

Откуда забуна у вези са овим питањима у интелектуалној и стручној јавности Србије, у коју не треба сврставати марионете на власти?

Отуда што се и даље заносимо Резолуцијом 1244 која је, као својеврсни али прелазни и незавршени мировни документ – јер је њоме дефинисано наше власништво над покрајином – директно погажена од стране оних који су њени гаранти и као таква у пракси скоро и да се не примењује. Наравно да је добро што је наведени документ Савета безбедности и даље у оптицају макар формално, али је проблем што Запад питање „Косова“ посматра потпуно другачије и мимо те резолуције.

Како? Као окупирану, односно у рату освојену територију, коју је предао локалном шиптарском становништву на управљање и коју оружаном и сваком другом силом и даље брани и гарантује јој независност и државност.

Да би се разумело шта нам се са Косовом и Метохијом дешава и шта након свега ваља (и могуће је још увек) учинити, потребно је осврнути се на основне појмове које регулише међународно право. Тачније „међународно ратно право“ или према новијим квалификацијама „међународног право оружаних сукоба“.

Без тога, или прецизније игноришући такве чињенице – да је проблем Космета настао у рату, то јест као резултат рата, односно оружаном агресијом Северноатлантске алијансе уз активну побуну Шиптара – и даље ће се лутати у магли и водити испразне расправе.

Следствено томе, предлози решења, у овом случају спашавање Космета и враћање матици, биће апсолутно наопаки и бескорисни, зато што се углавном третирају из такозваног мирнодопског угла. И ето нам главног промашаја и корака у беспуће без повратка.

Проблем отцепљења Космета преко деградације Резолуције 1244  почео је тако што је прво угашено привремено Извршно веће Косова и Метохије, које је и након уласка КФОР-а функционисало у јужној српској покрајини, као и 19 поткомитета тадашње Савезне владе. Преко Координационог тела, а затим и преко осталих државних полуга, уз незнатна противљења али не чинећи ништа више од тога, прихватани су Кушнерови, Хекерупови и политички и надриправни експерименти осталих глобалистичких чиновника, које је Савет безбедности постављао као протекторе.

На том путу је са наше стране било отвореног саботирања Резолуције 1244 – од пројекта „више од аутономије, мање од независности“ (шта год то значило, а деструктивно је свакако), до расформирања Косметског одреда (у време Коштуничине а затим и Тадићеве „реформе система одбране и војске“) и одустајања од враћања снага безбедности, које нам је гарантовано и дан данас.

Да би нека држава била окупирана након оружаног сукоба она мора претходно да: (1) војнички капитулира на целокупној или на делу територије, или (2) да чињењем, односно не чињењем омогући да оружана сила противника, са пратећим садржајима, а то је у нашем случају НАТО, пред којом се није званично капитулирало јер није било војничког пораза, заведе свој окупациони режим тако што ће перманентно, у дужем трајању, кршити и злоупотребљавати међународно право, обавезе и конкретне прописе, што је у овом случају Резолуција 1244 СБ УН.

Шта се у нашем случају догодило?

Управо оно из тачке (2) и за то је било потребно скоро осам година припрема и делања, а да друга – српска страна, не чини скоро па ништа. И баш зато је и морао да нам се догоди пети октобар. У противном, Космет би и дан данас недвосмислено био у саставу Србије.

„Ратна окупација“ је институт међународног ратног права усмерен, првенствено на заштиту цивилног становништва у рату и по завршетку рата. Она је према дефиницији привремено стање у коме једна од страна у сукобу заузме територију или део територије, који припада другој страни у сукобу и на тој територији несметано врши своју власт.

И у том институту лежи спас Србије, односно Косова и Метохије. Дакле, потребно је што пре и неизоставно, званично прогласити „ратну окупацију дела територије“, онако како је то учинио давне 1974. године Кипар, што се и дан данас поштује у целокупном свету. Једноставно, други излаз, након свега што нам се догодило, не постоји.

Правила међународног ратног права о „ратној окупацији“ су садржана, пре свега, у „Хашком правилнику о законима и обичајима рата на копну“ од 1907. године (који је придодат „IV хашкој конвенцији“), затим у „Женевској конвенцији о заштити  грађанских лица за време рата“ и „Хашкој конвенцији о заштити културних добара“ од 1954. године.

Јесмо ли ми били у рату 1999. године тако што смо нападнути од стране НАТО-а (који је још увек у покрајини) и његових савезника под називом ОВК или нисмо, и је ли се појам „ратне окупације“ од фебруара 2008. године (реално и пуно раније) може третирати баш овако како је дефинисан? Наравно и недвосмислено управо тако, због бројних и необоривих чињеница.

Окупација је фактичко стање. То значи да међународно право не прописује начин успостављања окупације, али уређује односе на окупираном подручју, то јест уређује последице окупације. Да би окупација настала, неопходно је да је непријатељ заузео територију и да на њој врши власт, и то несметано. Да би уопште постојала окупација, мора да престане отпор вршењу власти окупатора, односно да окупатор врши власт без озбиљног оспоравања.

Има ли нас негде у овим тумачењима, односно, има ли где нашег отпора и у којој мери? Нема. Потпуно смо се предали и званично утопили у такозване косовске институције према такозваном „косовском уставу и законима“.

Окупација је привремено стање, што произилази из читавог низа ограничења поступака окупатора на територији на којој врши фактичку власт, предвиђених правилима међународног ратног права.

Да би окупација заживела у пуном обиму није довољан проглас окупатора о томе, нити признавање окупације од стране противника ако територија није заузета и ако непријатељ на њој не врши власт. Ако се на тој територији воде борбе, онда нема окупације. Та територија се стручно дефинише као „војиште“.

Из овога можемо видети колики је (био) не само симболичан значај борбе Срба на северу Космета на познатим барикадама. Док они нису скоро потпуно сломљени, тај део територије није у изворном смислу окупиран и реално није припадао тзв. држави „Косово“ према међународним правилима.

Окупаторска власт је првенствено војна власт (извршна улога НАТО и у време Ахтисаријевог деловања и посебно након тога, то апсолутно потврђује) и привременог је карактера. Из таквог карактера окупаторске власти произилазе и обавезе које окупатор има према правном поретку на окупираној територији.

Пре свега, заузимањем територије не преноси се сувереност над том територијом на окупатора. Из тога произилазе врло значајне последице.

Окупатор не може да мења политички систем и систем власти на окупираном подручју. На пример, не може да укине монархију и прогласи републику или обрнуто. Окупатор не може ни законодавство на тој територији да замењује својим законодавством. Другим речима, права која има као окупатор мора да врши према прописима који су на том подручју владали пре окупације.

Он може да суспендује неке законе који су у очигледној супротности са институтом окупације, или доводе у питање безбедност окупационих снага. То су пре свега кривични прописи, као и неки прописи којима се уређује политички систем.

Да ли је након овога јасна борба НАТО-а и шиптарске камариле свих ових година, за елиминацију не само српске јавне управе на Космету, већ пре свега на пољу неутралисања српског правосуђа?

Ево још јачег доказа у наставку, који се тиче правосуђа као важног стуба државности, чак и на окупираној територији. Рецимо, институт окупације према напред наведеном „Хашком правилнику“ налаже да судови затечени на окупираној територији настављају да суде као и раније у оквиру своје надлежности. Пресуде изричу у име суверене територије, а не у име окупаторске власти!

Судије имају право, без последица, да одбију да врше своје дужности за време окупације. Редовни судови на окупираној територији задржавају своју претходну надлежност и не суде за повреде које учине припадници окупационих снага.

Што се тиче цивилног становништва (у нашем случају Срба на Космету и бројних неалбанаца), окупатор је дужан да се опходи са дужним поштовањем, да обезбеди поптуно поштовање части и личности, да спречи било какав вид застрашивања, насиља и друго. Чином окупације окупатор преузима бројне обавезе према цивилима – одговоран је за нормалан живот, за стварање услова за сигурну исхрану, здравствену заштиту, за сва људска, национална и верска права, затим за услове смештаја и остало.

У вези са јавном и приватном имовином на окупираној територији, окупатор има нешто шира овлашћења, поготову у вези јавне својине. Међутим, окупатор се сматра само њеним уживаоцем а не и власником. Нема право да је присвоји! И ево решења за Трепчу, Телеком, Фероникл… и осталу српску имовину и огромне ресурса на Космету.

О питањима царина, такси, затим о коришћењу приватне својине, о реквизицији и контрибуцији, било би потребно исписати неколико десетина страница. Али, скоро све ставке, наравно примерено окупационом режиму, иду у прилог цивилног становништва затеченог на окупираној територији, и државе која као таква, на једном свом делу трпи режим окупације.

Посебно је интересантна област у међународном ратном праву под називом „завршетак окупације“.

Окупација престаје ако се подручје које је било под окупацијом на било који начин врати под власт државе која ужива сувереност на том подручју (Резолуција 1244!),  најчешће ослобађањем подручја након предузетих акција оружаних снага. Имамо ли сада Војску за тако нешто након силних „реформи, реформе, реформисаног система одбране“ под командном палицом НАТО-а?

Окупација може престати и дизањем становништва окупираног подручја на устанак. У том случају окупатор престаје да несметано врши власт и то подручје постаје поново „војиште“, односно „подручје борбених операција“. Сетимо се поводом ове квалификације (и могућности које обезбеђује међународно право!) барикада на северу Космета и панике НАТО стручњака и шиптарске булументе за недовршени окупациони режим у том делу покрајине.

У коначном (и свакако), окупација престаје завршетком непријатељства и закључењем мировног уговора, којим се решава и питање окупираних територија – било да се успоставља пређашње стање и то подручје врати под власт државе која је вршила суверену власт пре окупације, било да се призна анексија територије (новоствореној) држави која је извршила окупацију или се окористила режимом окупације, што је наш случај са побуњеном шиптарском националном мањином.

Престанком окупације, ако се поново успостави власт државе која је територију контролисала пре окупације, држава стиче сва права која је имала и пре окупације. Одлуке власти и судова донете за време трајања окупације остају на снази, осим ако су донете под притиском окупатора и супротно правилима међународног права.

Одлуке војних судова окупатора (судови EULEX-а на КиМ су пандан њима) донете за време трајања окупације су ништавне, осим ако се мировним уговором не одреди другачије.

За крај, како не би било забуне и како би проблем Космета био јаснији односно како би се пронашло једино исправно решење, ваља још једном апострофирати основно питање – шта се десило те 1999. године кад већ није било војничког пораза и капитулације и из ког разлога нисмо могли да проглашавамо „ратну окупацију“, за коју су се услови стекли тек 2008. године?

Десио нам се, у складу са Повељом УН и применом Главе VII, међународноправни институт под називом „примирје“. И то је био Војно-технички споразум из Куманова, а затим и Резолуција 1244 као гарант примене истог. Шта је примирје?

Примирје је споразум о обустављању борбених дејстава, који се може закључити усмено или писмено. Уз споразум о примирју, између осталог, прилажу се топографске карте о положају трупа у тренутку закључења примирја, односно његовог ступања на снагу. Такође се може установити неутрализовани појас између сукобљених страна, што су у нашем случају званично тада представљале копнена зона (5 км) и ваздушна зона безбедности (25 км).

Свака повреда примирја овлашћује другу страну да откаже уговор о примирју. Као озбиљна повреда примирја сматрају се: настављање борбених дејстава, заузимање дела територије коју држи друга страна и сваки други – обратимо пажњу на оно што дословно пише у међународном ратном праву – „подмукли поступак који има за циљ изигравање споразума“.

Да ли нас ово последње, а то је – „подмукли поступци који имају за циљ извргавање споразума“, кристално јасно подсећа на вишегодишње понашање и деловање водећих чланица СБ УН, УНМИК-а, команданата КФОР-а на терену и НАТО-а као таквог, као и шиптарске стране, почев од завршетка оружане агресије па све до 2008. полуприкривено и перфидно, а онда и потпуно отворено и званично?

За разлику од примирја о коме се споразумевају стране у сукобу директно, примирје које се закључује уз посредовање или под окриљем Организације Уједињених нација, по правилу сматра се дефинитивним обустављањем борбених операција. После закључења таквог споразума ни једна страна у сукобу не сме поново започети борбена дејства.

Управо тако, али је проблем што је основни споразум, дакле примирје, поодавно прекршено од стране западних сила, сталних чланица Савета безбедности.

На крају, позивање актуелних властодржаца на бриселске мировне преговоре како би обавили дефинитивну предају Космета, која је замаскирана обавезама из Резолуције Генералне скупштине УН 10980 из 2010. године, крајње је неубедљиво управо из напред наведених разлога. Једноставно, стање на терену не одговара ономе што је усвојено.

Уосталом, чак ни наведена резолуција, која нам је силом и преварама наметнута од стране Запада уз кооперативност Бориса Тадића, није нерешива енигма, јер и таква каква је, не прејудицира нити експлиците налаже независност „Косова“.

Њен кључни део дословно гласи:

„Поздравља се спремност Европске уније да олакша процес дијалога између страна.

Процес дијалога би сам по себи био фактор мира, безбедности и стабилности у региону.

Овај дијалог би имао за циљ да унапреди сарадњу, оствари напредак на путу ка Европској унији и побољша животе људи.“

Шта ваља чинити након свега?

Одговори су у тексту. Али, ко и како да то изведе? До даљњег, док не сване она права зора након мрклог мрака, са оваквим „државницима“ на власти, то је немогућа мисија.

Горан Јевтовић, пуковник у пензији


Извор: Сведок