Јеросхимонах Димитрије Зографски: Православље значи вечни живот, a екуменизам – духовну смрт

Повод за настанак књиге „Одбрана православног хришћанства од замки екуменистичког синкретизма“ био је сусрет патријарха Вартоломеја и папе Франциска у Јерусалиму 2014. године и њихова декларација у којој се говори о уједињењу Источне и Западне „цркве“. Аутор, тада јеромонах Висарион, данас јеросхимонах Димитрије Зографски, читаоцима сајта “Всемирното православие” појашњава који су узроци а које последице овакве декларације и упозорава на замке душепогубне свејереси екуменизма, која скривајући се под маском „хришћанске љубави“ води у духовну смрт.

4

Верницима у Бугарској је добро познат јеросхимонах Димитрије, као и његова жеља да стоји чврсто у истини која је сам Бог (Јован 14: 6) и да нас упозори на духовне замке и заблуде којима се приклања савремени свет. У својој последњој књизи бави се темом о којој се бар у Бугарској не говори много, а то је екуменизам. Зашто сте се одлучили баш за ову тему?

– Света дужност сваког духовника је да буде пример верницима у речи, на делу, љубави, духу, вери и чистоти, како је рекао сам апостол Павле.
Зато настојимо, онолико колико је то у нашој моћи да помогнемо нашу браћу и сестре у Христу и да разјаснимо православно учење о релевантним духовним проблемима. Када су питања егзистенцијалне природе, не треба да се ослањамо на своје лично мишљење, него да пратимо Божије откровење, добро очувано учењем Цркве и учењем светих Отаца. Дакле, моја последња књига је посвећена теми савременог екуменизма, који многи светитељи 20. века сматрају не само јересју, него свејересју – збиру свих јереси. Као одабрани сасуди Светога Духа, светитељи су свакако дали примере којима би и ми требало да се руководимо.
Не смемо ћутати када је угрожена истина. И ако ћемо нећутањем помоћи само једном брату или сестри у Христу, уз Божју помоћ, то је вредно нашега напора.

На сајту „Всемирното Православие“ објављена је беседа архиепископа Серафима Собољева, која је изазвала велику заинтересованост читалаца, где се јасно наводи да екуменисти проповедају нешто потпуно неспојиво са апостолским учењем о појму Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. Да ли бисте поменули нешто ново и посебно а што сте видели у писму митрополита Андреја Дринополског и митрополита Серафима Пирејског, папи Франциску од 10. априла 2014. године, што Вам је послужило приликом теолошког истраживања и рада на књизи?

Посебно бих истакао да се у овом писму оштре критике папи Франциску може видети која су то морална и догматска одступања више милиона припадника римокатоличке заједнице, настала као директна последица одлука Другог ватиканског концила (1962-1965 године). Ова дубока одступања, укључујући и аутентичну хришћанску еклисиологију, детаљно су испитана од поменутих грчких епископа и циљ им је да по вољи римокатоличке „цркве“ дође до стварања екуменског савеза, на чему непосредно раде папа и неки православни архијереји.
Ова неморална жеља за екуменским и литургијским јединством, без потребе за одлучним одбијањем заблуда паписта, није нешто апстрактно, то је дело „православних фундаменталиста“, и представља жалосну реалност која је јасно видљива у Декларацији коју су у Јерусалиму потписали патријарх Вартоломеј и папа маја 2014. године, с тим да је та декларација једна од главних тема теолошке студије у мојој последњој књизи. И недавни интервју за римокатолички часопис “ LaCiviltàCattolica“ од 4. априла 2015. године, који је објављен и на званичном сајту Цариградске патријаршије, патријарх Вартоломеј још једном понавља своју посвећеност екуменском јединству између православаца и паписта, опет не помињући да је неопходно покајање римокатолика. Ова патријархова изјава била је око три месеца на званичном сајту Васељенске патријаршије, чиме се отворено показује да одражава њен званичан став.

Анти-догматске поруке Цариграда (јер су у супротности са догмама једне Цркве) нису усмерене само ка Риму, него и целој лепези разноликог протестантског света. Овде морамо разјаснити да је хиљаде протестантских заједница трајно подељено, и да се стално умножавају, а све као резултат њихових погрешних схватања вере и Цркве, и да су од стране светих сабора и светитеља сматрани само жалосним и погрешно упућеним људима који су изван истинске Цркве. Патријарх Вартоломеј у својим говорима стално зове те протестантске заједнице „хришћанским цркавама“, а тако их ословљавају и на званичном сајту Васељенске патријаршије и потписују великим словима, мада се ради о очигледно јеретичким заједницама које вођене јересју иду у вечну пропаст.

Зашто су они, које је православна црква прославила као светитеље а који су савременици екуменских идеја, категорички одбили те идеје? Коју опасност крију те идеје и како могу нанети штету православљу?

1-Почећу од Вашег последњег питања. Опасност за вернике је велика, јер ова јерес је вишеслојна и пропагира се под изговором „праве хришћанске љубави „, постепено продире међу свештенство и лаике а то се ради речима и делима. Још опасније је то што је потурају чак и патријарси и митрополити који би требало на основу свог високог духовног достојанства најжешће да јој се одупиру. Али, ако се осврнемо уназад кроз историју Цркве Христове, ми ћемо приметити да су такви случајеви познати и од раније. Постојали су нечасни патријарси какав је био Несторије, патријарх Константинопоља, по којем је несторијанска јерес и добила име. Нећу помињати колико је међу патријарсима било аријанаца, монофизита, монотелита, иконобараца. Римске папе, које су 1000 година биле прве по части међу свим православним епископима, дошле су дотле да су постали лидери најпопуларније хришћанске јереси – римокатолицизма.
Што се тиче Вашег првог питања, у житијима светих видимо да су често били веома благи према грешницима који су починили грех због моралне слабости људске природе. Наравно, њихов крајњи циљ је био да се сви ти грешници покају. Међутим, ако су јеретици били истрајни у својим заблудама, са тим нису били помирљиви – као прво, да не би Христово стадо заразили том јересју; и друго, јер су добро знали да се пада у грех јереси не толико због слабости људске природе него зарад сатанске гордости, наметањем људске воље и одступањем човека од Божије благодати.

Апостол љубави, свети Јован Богослов јасно каже: „Сваки који преступа и не остаје у учењу Христовом, тај Бога нема; а који остаје у учењу Христовом, он има и Оца и Сина. Ако неко долази к вама и ово учење не доноси, не примајте га у кућу и не поздрављајте се. Јер ко се поздравља с њим, учествује у његовим злим делима“ (2 Јован 1: 9-11). По узору на овог светог апостола, деловали су и многи светитељи као што су свети Јован Шангајски, свети Јустин Поповић, св. Кукша Одески, св. Николај Велимировић, архиепископ Серафим Собољев, св. Лаврентије Черниговски и други, који су разобличавали нову јерес међухришћанског и међурелигијског екуменизма.

Укратко, наше спасење и живот вечни зависе од тога да останемо верна чада учењу истините православне цркве, јер она није основана од људи, већ од самог Господа. И то је учење које треба да чувамо, да га се придржавамо и да га не мењамо.

Зашто екуменска црква не би била Црква Христова?

Како екуменска црква може да буде Црква? Истинита Црква Христова је основана једном и за век векова! Никада није престајала да постоји, нити ће престати до краја света, по обећању Њене Главе Исуса Христа, јер је „ни врата ада неће надвладати“ (Матеј 16:18.).

Та Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква је православна црква, а те речи скоро двадесет векова су у више наврата посведочене верним чадима Цркве и са небројано много светитеља. Међутим, неки су отпали од Цркве и настављају да отпадају јер измишљају нека нова, своја учења, и они су јеретици.

Како то изгледа у пракси говоре речи Спаситеља: „Ако ли њих не послуша, кажи Цркви; а ако ли не послуша ни Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник.“ (Матеј 18:17.). Или строги прекор апостола Павла: „… само што вас неки збуњују и хоће да изврћу јеванђеље Христово. Али ако вам и ми или анђео с неба проповиједа јеванђеље друкчије него што вам проповиједасмо, анатема да буде! Као што смо већ рекли, и сада опет велим: ако вам неко проповиједа јеванђеље друкчије него што примисте, анатема да буде! „(Галатима 1:. 7-9). Исто су потврдили и Оци Седмог Васељенског Сабора.

Ако је из било ког разлога особа или заједница отишла странпутицом и отпала од Цркве, пут да се врати у њу кроз њено постојање је увек био само један – покајање и осуда јеретичких заблуда. Црква, на челу са Светим Духом радо прихвата свакога ко се покаје за своје грехе, без обзира на то колико су греси велики и бројни. Међутим, покајање и одбацивање греха посебно код јереси мора да постоји.

Данас људска гордост жели да избегне покајање и измислила је „нови начин“: механичко сједињавање са јеретицима и јеретичким заједницама у неку нову „супер-цркву“, без да се они суштински врате једној вери, једном Богу и једној Цркви.

И колико је нормално за јеретике да стално измишљају неке нове и нове илузије да би оправдали своје поразе, оно што изазива велику жалост и што је апсурдно је то да све више „православних“ екумениста има тенденцију да се слажу са јеретицима у њиховим деструктивним заблудама. Они показују жељу да пре задовоље људе него Бога, и под изговором хришћанске љубави исказују највећу могућу мржњу према човеку, јер не омогућавају онима који су се изгубили да се врате истинској вери и буду спасени, него их подражавају у јереси. Примећен је и од св. Максима Исповедника ( у 7. веку) овај тип духовног убиства, дволичја људи: „И наша, и ваша вера је од Бога.“ Светитељ, међутим, јасно налаже да ако стварно волиш особу, онда би требало да је упозориш када је у штетној заблуди јереси.
Наравно, ако се једног дана Светски савет цркава заиста трансформише у екуменску „супер-цркву“, ни тада, упркос својој величини, значају, богатству и ароганцији, то не би била Црква Христова, него њен двојник који води у погибељ. У Цркви Христовој дејствује Свети Дух који нас води до вечног спасења, а у свим парацрквеним организацијама, без обзира на то како се оне звале, делује дух овога света који води до вечне смрти.

Зашто вера екумениста није права вера коју смо наследили од Христа преко Апостола и светих Отаца?

8– Зато што је екуменска вера у суштини неверица – неверица у догму о непогрешивости једне Цркве Христове, на челу са Светим Духом. Апостоли и Оци увек су сведочили да су хришћанска вера и доктрина апсолутна истина, и стога је свако одступање душепогубно, док се код екумениста види растегљивост по том питању. Они не траже истину него компромис. Не желећи да помогну јеретицима да се на прави начин врате у православље, равнодушни су према јереси и на тај начин желе избрисати границу између православља и јереси, између истине и лажи. Али сам Господ у Јеванђељу каже да је истина друго име Бога, и да је отац лажи ђаво. Смеју ли онда да негирају разлику између истине и лажи? Може ли се рећи да нема разлике између беле и црне, јер су обе боје? Где светитељи следећи Христа, кажу „да“ или „не“, екуменисти се опредељују за „можда“. Дакле, они покушавају да умање божанско порекло вере и Цркве, представљајући догматска питања као предмет људских интелектуалних задатака, теолошких преговарања и компромиса.

Екуменистима се не допада чињеница је Црква од почетка свог постојања улагала велики напор да сачува веру Христову непромењеном и из тог разлога се бескомпромисно обрачунавала са јеретицима, и никада их није сматрала својим члановима. Екуменисти свесно превиђају главне светоотачке теолошке концепте и мењају језик; као што намерно избегавају коришћење речи „јерес“ и говоре о „легитимним богословским разликама“, и тако помажу постојање погодног тла за погрешно интерпретирање црквене историје, чиме доводе до апсурдног закључка да тренутно не постоје јеретици, или чак и ако постоје јеретичке заједнице, оне су заправо… драге Цркви!

У пракси, екуменисти не прихватају акте Васељенских сабора као диханије Духа Светога, које одсеца јеретике од Цркве, и виде људске грешке тамо где Црква види јасно Божију промисао. Зато су сада веома близу да у потпуности одбаце вековима посведочене православне светитеље од самог Бога прослављене, који су се до саме смрти борили са свим врстама јереси, и никада јеретичке заједнице нису сматрали „црквом“.

Неки екуменисти заправо мисле да раде по Божјој вољи и да је њихово деловање мотивисано хришћанском љубављу. Да ли је тако? Изградња, од почетка погрешног духовног темеља, који се заснива на љубави према земаљском свету уместо љубави према Богу, у ствари је непријатељство према самоме Творцу. У својим проповедима екуменисти највише говоре о земаљским стварима – екологији, животној средини, миру у свету, толеранцији, разним социјалним питањима, али не и о спасењу душе и стицању Царства Божијег.

Велика је заблуда мислити да древни светитељи, чудотворци, нису имали праву љубав за своје ближње, па ће им сада модерни екуменисти-јеретици показати праву природу љубави. Огромна заблуда је мислити да је скоро 2000 година Бог чинио у једном правцу, величајући исповеднике православља, а сада је одједном почео да чини супротно и благосиља екуменистима и синкретистима њихове илузије. То се зове богохуљење! Сетимо се да су Бог и Његова воља непроменљиви и да је хришћанска вера једном предана светима (Јуда 1: 3).

Што се тиче ове теме екуменизма, много тога нам је појаснио, и разобличио, свети Јустин Поповић: „како у Господа Христа не може бити неколико тела, тако да може бити неколико цркава… Отуда је подела Цркве онтолошки, у суштини, немогућа. Раздвајање цркве никада није било, од ње су отпали различити јеретици – гностици, аријанци, несторијанци, монофизити, римокатолици, протестанти, унијати… “ Без обзира на то колико су бројне или добро организоване ове јеретичке заједнице, оне се никада суштински не могу звати Црквом Христовом“.

Екуменизам је неупитна догматска јерес против једне Цркве коју је основао наш Спаситељ Исус Христос. То је разлог зашто долази до највеће збуњености и опасности за нас православне када су архијереји (или целе православне цркве) укључени у екуменски покрет. Онда они постају као Тројанци, јер њиховим антиканонским и антидогматским деловањем грубо изврћу хиљадугодишње Свето Предање Цркве. Зато се морамо чврсто држати само епископа који чувају чистоту Цркве. На жалост, остаће мали број епископа-исповедника, како рече и сам Спаситељ: „Али, када дође Син човечији, хоће ли наћи веру на земљи?“ (Лк 18, 8).

И ако би ме неко оптужио да моје речи „подривају ауторитет канонске хијерархије“, зашто не бих признао себи самом да све то што говорим јесу горке чињенице, не апстрактна шпекулација или слаб покушај манипулације? Зато, јер оно што прави проблем „канонској хијерархији“ нису моје речи и искрена брига, јер су дволични и исти се баве непоштеним радњама.

Шта ће се десити са Светим Тајнама, ако екуменисти нађу начин да се уједине јеретичке „цркве“ са било којом православном црквом, ако дође до компромиса „из љубави“?

– Тамо спаситељних тајинстава неће бити, јер ће бити прекинуто најосновније тајинство – тачно исповедање вере. Како може бити црквена заједница у тајинствима, ако не постоји стварно јединство у вери? Према учењу светих Отаца, ако се прима или даје Свето Причешће од јеретика или јеретицима, тада си недвосмислено сагласан са њиховим учењем а самим тим подлежеш осуди као и они.
Да цитирам речи светог Јована Дамаскина: „Стога се свом снагом чувајмо да не примамо причешће од јеретика – αερετικων, нити да им дајемо. Јер Господ каже: Не дајте светиње псима, нити мећите бисере своје пред свиње (Мт.7, 6), да не постанете учесници њиховог зловерја κακοδοξιας (=злоучења) и осуде. Јер ако заиста бива сједињење са Христом и једног са другим, онда се заиста добровољно сједињујемо и са свима онима који се заједно са нама причешћују. А то сједињење збива се добровољно, не без наше сагласности. Јер сви смо једно тело, пошто се од једног тела причешћујемо, као што вели Апостол (1. Кор. 10, 17)… “ Исто су сведочили и свети Максим Исповедник, свети Теодор Студит, свети Никита Исповедник, тако да можемо јасно видети да речи светог Јована Дамаскина нису само његово лично мишљење него свеукупни православни став по овом питању.
Дакле, у екуменском јединству за које питате, и даље ће бити видљиво људско деловање али без спасоносне Божје благодати. Јер благодат остаје тамо где се у целини очувало учење Христово, где је апостолско наслеђе чврсто увезано са догматском и моралном чистотом.

Ко су иницијатори екуменизма у православном свету и како намећу своју „науку“?

9.jpg– Најистакнутији поборник екуменизма у православном свету у 20. и 21.веку је Цариградска патријаршија. И даље је стални извор различитих екуменских иницијатива – теолошких дијалога који не говоре о догматским разликама (и самим тим помаже јеретицима да се врате Цркви), међуверских конференција са различитим социјалним и еколошким темама уз учешће у заједничким молитвама (што је строго забрањено црквеним канонима), потписивањем екуменских декларација… Није изненађујуће, што је свети Јован Шангајски још 30-их година 20. века о овој патријаршији говорио следеће: да је „изгубила свој значај као стуб истине и чак / постала / извор поделе“, „изразито властољубива „, „одаје патетичну слику која у многоме подсећа на најгори период у историји Цариграда „. У другој половини 20. века ствари се нису поправиле. И последња три Васељенска патријарха Атенагора, Димитрије и Вартоломеј су, како су и се и сами изјаснили више пута, екуменисти.
Света Гора је у више наврата прекинула молитвену заједницу са првом двојицом, и неколико пута послала оштра протестна писма у Цариград патријарху Вартоломеју. Са великим жаљењем подсећам да се ни патријарх Атенагора ни патријарх Димитрије нису упокојили као хришћани, обојица су на брзину сахрањени у затвореним сандуцима (не у отвореним, као што и приличи епископима), јер су одмах након смрти њихова тела ширила несносан смрад. Са друге стране, чврсти и доследни борци против екуменизма попут светог Јована Шангајског, св.Јустина Поповића, архиепископа Серафима Собољева, св. Кукше Одеског, митрополита Филарета Вазнесењског, имали су благословену кончину, посведочену са више чудеса. Наравно, они нису светитељи само због њихове борбе против екуменизма, него и због њиховог богоугодног живота, али чистота у исповедању православне вере је први и најважнији критеријум за праведност.
Митрополит Јован (Зизјулас) је такође допринео ширењу заразе екуменизма међу православнима. И међу руским утицајним модернистима можемо истаћи свештенике Александра Мена, Ал. Шмемана, Јована Мајендорфа. За њихове бројне писане радове у целини може се рећи – најопаснија лаж је она у којој су истина и лаж испреплетене, као тегла меда у коју је неприметно усута и кашика јаког отрова. Ако особа безбрижно једе такав мед, она може духовно да се разболи.

Како на све ово реагује православни свет? Колико је мени познато, у Грчкој је 2009. године одржана конференција под називом “ИСПОВЕДАЊЕ ВЕРЕ ПРОТИВ ЕКУМЕНИЗМА“, а чији документ је потписан од стране стотина православних духовника и богослова из целог света у коме наводе да исповедају чистоту православља и одбацују екуменизам. Да ли је под утицајем свега тога Грузијска Православна Црква одбила да учествује на Свеправославном сабору, јер не може да подржи предлоге о промени календара, скраћењу поста, браку епископа?

Да, овај исповеднички документ из 2009. године је изузетно важан и преведен је на неколико језика. Наш игуман Амвросије га је потписао, заједно са приличним делом зографске братије, што је објављено у једном анти-екуменско оријентисаном часопису на Светој Гори 2014. године. Међутим, говорити о заједничкој реакцији православног света у овом тренутку било би преувеличавање, што је срж проблема. Сада заједно расту пшеница и коров (види Матеј 13: 24-30.), и проћи ће времена док се не покаже истинска вредност људи, ко су Божје слуге и пријатељи.
Зато мислим да је сада уопште бесмислено говорити о „православном свету“? Након екуменистичке Јерусалимске декларације између папе Фрање и Константинопољског патријарха Вартоломеја, маја 2014. године, није било никакве реакције помесних православних цркава и Светих Синода, али Слава Богу, уследиле су појединачне реакције митрополита и богослова (углавном у Грчкој и на Светој Гори), који су слали протестна писма Васељенској патријаршији; тада је срочен теолошки документ који оштро изобличава неправославну еклесиологију патријарха Вартоломеја, а који је потписан од стране шест грчких митрополита, истакнутих богослова, свештенства и лаика.

Тренутно, борба православних духовника, који се боре против екуменизма, помало личи на борбу Давида и Голијата. Но, треба увек имати на уму да Бог није са снагом него са истином.

У писму архиепископу Атине и целе Грчке Јерониму II, како наводе медији, Васељенски патријарх Вартоломеј тражи да се предузму мере против свих оних који не подржавају екуменизам. Колико је мени познато, монаси Свете Горе Атонске не деле екуменске идеје – реците нам нешто више о томе како они бране православну веру?

-Као целинa светогоци су увек били против екуменизма и они углавном реагују преко управног тела – Светог Кинота који се до сада обраћао са неколико писама у којима је исказао своје неслагање са неким изјавама и поступцима патријарха Вартоломеја. И са претходним патријарсима Атинагором и Димитријем, неколико великих манастира је неколико пута прекинуло црквену заједницу.
Малопре сам поменуо један нови анти-екуменистички Светогорски часопис из 2014. године, у којем су објављене драгоцене информације о доследном ставу исповедника светогорских манстира, игумана и духовника у другој половини ΧΧ века и уз то жал због јављања извесног страха и колебања који се јавља међу данашњим светогорцима који више воле да остану спокојни и чини ми се да сумњају у оно што је Господ рекао: “ Блажени прогнани правде ради, јер је њихово Царство небеско.“ (Мат. 5:10).

Што се тиче мера којима покушавају да застраше православне, ја ћу Вас подсетити одговора светог Марка Ефеског (+1444) након што му је папа Еуген запретио да ће бити лишен сваког дара Цркве и одбачен као јеретик, јер је овај велики светитељ остао једини православни епископ који није потписао Флорентинску унију 1439. године. На папине речи свети Марко Ефески је пружио опширан задовољавајући одговор. Што се тиче санкција којима му је папа претио, он је рекао овако: „Сабори Цркве осуђивали су као бунтовнике оне који су нарушавали неки догмат и проповедали и борили се за своје учење, због чега су и названи „јеретицима“. Најпре је Црква осуђивала саму јерес, а тек је после тога осуђивала јеретике и присталице јереси. Међутим, ја ни у ком случају нисам проповедао своје сопствено учење и нисам уводио ништа ново у Цркву, нити сам бранио некакву туђу и лажну доктрину. Ја сам се придржавао само оног учења које је у ненарушеном облику Црква примила од нашег Спаситеља и у овом учењу непоколебљиво била до данас, а које је и света Римска Црква, пре раскола који се међу нама догодио, не мање него наша Источна Црква, увек држала, које сте, као свето (учење), раније увек хвалили и често на самом овом сабору помињали са уважавањем и чашћу које нико не би могао да одбаци или оспорава. Ако се ја придржавам овог учења и не дозвољавам себи да се од њега удаљим, који ће ме сабор осудити као јеретика? Који ће здрав и побожан ум поступити овако са мном? Јер најпре треба осудити оно учење којег се ја придржавам. Ако га, пак, ви признајете за побожно и православно, због чега ја онда подлежем казни?“

Ово су велике речи и пример вредан понављања! Православни нашег доба морају имати на уму да црквеној казни не подлежу они који држе веру Христову непромењеном, већ напротив, они који на било који начин покушавају да истинску веру замене људским заповестима и традицијом (види Матеј 15: 1-9).

А каква је улога православних духовника у свету – како они морају да бране чистоту Православља у погледу екуменизма?

– Прво, не треба само да знамо православље теоретски, него и да живимо у Христу, да се стално трудимо да га имамо у својим срцима. Само док смо у Христу, дотле смо у Истини. И свако од нас мора да буде свестан себе, да ли је спреман да подноси лажи, увреде, клевете, па чак и прави прогон у одбрани чистоте православне вере.
Ако свештеник не мисли о световним и земаљским стварима, ако се не боји да ће изгубити мир и живот, ако настоји да стално живи у Богу, он може да одоли искушењима која нас окружују. У супротном, он неће бити способан да задржи ни своју веру, а камоли да на њу указује другима.
Христос каже: „Без мене не можете чинити ништа“ (Јн 15: 5). Само уз Божију помоћ можемо наћи прави пут и њиме ходити. Божја помоћ за познавањем Истине дата је онима који је нелицимерно траже (види Мат.7: 7). Ми сами, без живота у Богу, нисмо способни за добро.

Како видите ствари у Бугарској – да ли постоји склоност према екуменизму међу црквеном заједницом и народом Божијим и да ли се и како намеће?

– С једне стране, БПЦ је једна од ретких помесних цркава, која се 1998. године усудила да напусти екуменску организацију иступањем из Светског савета цркава, упркос притисцима којима је била изложена. Ово може само да нас радује и подстакне да устрајемо! Са друге стране, екуменизам до сада није јасно и категорично осуђен као еклесиолошка јерес, што резултира тиме да се неким високим архијерејима Бугарске Православне Цркве омогућава неправославно деловање, учествовањем на екуменским форумима уз молитвено општење са јеретицима, чиме смућују православну свест код народа.
Као пример црквене дипломатије у Бугарској, навешћу  сусрет патријарха Неофита и представника јерменске заједнице у Румунији, „митрополита“ Датева Хагоапиана о којем је писано на званичном сајту БПЦ-БП, где се детаљно представља јерменска „црква”, њена историја, у каквом је стању данас итд. И захвалност бугарског патријарха за „благодатно присуство” јерменском представнику.
Једино што није поменуто у свим овим детаљним информацијама је „безначајна“ чињеница да јерменска заједница и даље исповеда јерес монофизитства, осуђену од светих Отаца IV Васељенског сабора 451. године и да се због наведене јереси јерменска „црква“ већ скоро 16 векова не налази у заједници са једном Црквом Христовом. Овде се поставља логично питање како је могуће да пожелим „благодатно присуство “ представнику јеретичке заједнице а да се он није одрекао јереси? Ако јеретичке „цркве“ поседују благодат, шта је онда суштинска разлика између њих и Истинске Цркве Христове?
Никада се нисам сусрео са светоотачким учењем по којем се подстиче црквена дипломатија која има основ у искривљеној догматици, јер хришћанска дипломатија треба да доведе до истине, а не да је замагљује.

Како објашњавате то да само Ви и још свега неколико људи дозвољава себи да разговара на ову тему? Да ли се тако стиче утисак да је учење православне цркве нешто непопуларно, измишљено од оних који ревнују за чистоту православља, а све оно што потпуно негира учење светих Отаца заговара се као нешто модерно, нормално, па чак и корисно у име човека и екологије?

-Да ли су Вам познате речи светог Апостола Павла: “ Јер ће доћи вријеме када здраве науке неће подносити, него ће по својим жељама окупити себи учитеље да их чешу по ушима; И одвратиће уши од истине, а окренути се бајкама.“ (2 Тим 4: 3-4)?
Мислим да је значење довољно јасно. И од свих грехова, углавном гордост спречава људе да следе истину. Напослетку, људска гордост биће свеобухватна, а резултат је да ће истина бити прогоњена.

Осим тога, зар не мислите да ће једног дана, зато што постоји страх да се говори о овим питањима или се сматра да већина исповеда екуменизам као идеологију и не види ништа лоше у томе, екуменизам постати део православне еклисиологије?

Страх постоји и то је несумњиво. Где убеђивање не помаже екуменисти почињу са отвореним и прикривеним претњама, увредама, клеветама. Што се тиче другог дела питања, није могуће да јерес једног дана постане део православља, јер онда православље више не би ни било православље.
Ми увек треба да имамо на уму да је вера „једном предана светима“ (Јуда 1: 3) и стога православље је живо и стварно (није само празна реч) и не може си дозволити било какве измене и иновације.

„Тешко онима који зло зову добро, а добро зло, који праве од мрака свјетлост а од свјетлости мрак, који праве од горкога слатко а од слаткога горко“. (Исаија 5:20).

Извор: Православље живот вечни