СКРИВАЊЕ ИСТИНЕ НЕ УБИЈА ХЕРОИНЕ–МИЛИЦА МИКА ПАВЛИЦА

Пише Гордана Павловић

Село Комић смештено је у дивном пределу Лике, удаљено десетак километара од Удбине, а од Госпића 43 км. Некада су ово село красиле две православне светиње: црква Пресвете Богородице, која је  уништена  током Другог светског рата и Храм Светог оца Николаја, који датира још из 1778.године, такође спаљен  у Другом светском рату, а после потпуно порушен. Комић обележава Покров Пресвете Богородице (14. октобар) као своју славу. Село је било насељено претежно српским живљем и по попису из 1991. године, имало је 153 становника. Данас, тамо нема ни двадесеторо људи…

Комић школа

Милица Мика Павлица (рођена 31.03.1906. године у селу Плоча) дође као млада девојка у Комић, ношена љубављу према Васи Павлици.  Стамена, чврста и високих моралних начела, са својим Васом  стварала је, кућила се. Бог им подари  две кћери и сина…

Године су полако пролазиле у раду и напретку, али приближавала се тама страдања да обавије село и кућу Павлица.

Други светски рат донесе јад и чемер. Микин син Брацо, који још беше беба, разболе се од тифуса. Слабашно детенце немаше снаге да се избори са болешћу. Сахранише га, очајни и неутешни. Не прође дуго времена, а зло опет покуца на врата часних Павлица. Усташе  су те 1943. године чиниле злодела по личким селима. Дођоше и у Комић. Срби кренуше да се склоне, да спасу своје животе, до оближње шуме. Васа, пошто је био старешина,  се предомисли и врати  да спаси папире који су били јако важни за село. Убише га усташе, само зато што је Србин!

Оста Мика удовица,  без својих мушких глава, са кћерима Зорком и Босиљком. Пусти рат се заврши…

Мика  као глава куће, на своја женска плећа, преузе сав терет, који и двоје једва носе. Обрађивала је земљу, вукла дрвеће и камење, држала коње, краве, овце, свиње…Њена кућа је била једина у центру села. Све је било сређено до у танчине, да су јој могли позавидети и они који су имали сву мушку снагу у кући. Увек је била спремна да помогне, не само фамилији, већ и комшијама, пријатељима, свакој доброј души…Једно време је и код ње живела и сеоска учитељица. Сваки путник намерник је радо дочекан и угошћен у кући Мике Павлице. По својој вредноћи, поштењу, љубазности била је надалеко позната. Своју тугу, за сином и супругом,  је крила од свих и није дозвољавала да је савлада. Снагу је налазила у молитви Господу, коју је тихо шапутала радећи тешке послове и борећи се са свим проблемима и недаћама…

Лепо је васпитавала своје кћери, у православном духу и према обичајима. Ускоро се удаде кћерка Босиљка. Унук Мирко се роди 1951. године. У жељи за бољим животом Босиљка и њен супруг одоше “трбухом за крухом” за Немачку. Мирка подиже бака Мика и васпита га да је најважније бити поштен, радан и вредан  човек. Мирко је растао, школовао се и замомчио. Ожени се и оде са супругом у Загреб. Тамо се родише Микини праунуци Петар и Милан Павлица.

Често су долазили и обилазили своју баку-прабаку, која је увек имала неки савет. Њена мудруст је била непресушна. Пред почетак рата деведесетих  остаде сама, јер се кћерка Зорка, са којом је живела,  разболе и  оде на лечење. Њена самоћа јој није толико тешко падала, колико брига за децом, унуцима и праунуцима.

У лето 1995. године, иако су су јако желели да оду  у Комић да обиђу своју Мику, она им је јасно поручила:”Не долазите! Крајина ће пасти у руке усташа!”. Осетила је она шта се спрема, искусивши бичеве живота.

Августа месеца, када је започела акција “Олуја” , кренуле су колоне избеглица. Иако су је многи наговарали да иде, да се спаси, јер ту више нема живота, она није хтела са

Комић кућа

свог кућног прага. Усташе су ушле у село, порушили и све спалили: куће, имања, задругу…

Бака Мику убише на њеном огњишту, баш као и њеног Васу. Прошле су толике године, а историја се опет поновила. Од руке усташа убијен је Васа, а од исте  пола века касније и Милица. Е, горка судбино…

Пресудише и другим старијим Србима, које затекоше. Све су то биле старије особе, од којих никоме није претила опасност. Али заслепљени мржњом и осветом, усташе нису презале пред њиховим годинама…

Узалуд је унук Мирко, са синовима Миланом и Петром, трагао и тражио бакине посмртне остатке. Миланови синови, Александар и Душан Павлица, покушавали су  преко интернета да дођу до података шта се тачно догодило…Мук. С друге стране се скривала истина и нико није хтео да каже било шта. Нису одустајали! Бака Мика их је васпитала да никада не треба одустати, ако трагаш за истином и бориш се за правду. Међутим, где год да су тражили, у било којој организацији одговора није било. Пре 6 година на РТС-у гостовао је хрватски новинар, који је говорио о обиласку терена одмах по завршетку несрећне “Олује” и рекао како је у селу Комић нашао леш раскомадане старице  од 90 година, коју је својим рукама закопао…

Чланови породице Павлица  препознаше да се ради о њиховој баки Мики. Сузе су навирале, али и нада да ће коначно да је сахране како је заслужила и како доликује. Сав труд и снагу су уложили да дођу до тог новинара и успели. Али он није хтео да разговара са њима, нити да им пружи било какве информације. Зашто?! Ако већ зна и у себи има бар мало  човечности и професионалности, људски је да каже и помогне породици Павлица да баку Мику, која је за живота многе задужила, достојно сахране, да јој се бар гробно место зна.

Узалуд! Ни у другим организацијама, било хрватским, било међународним, нико не жели да пружи валидан податак о убиству бака Мике, у жељи да затру сваки траг постојања Срба на простору Лике. Можда ће проћи много времена, али истина ће наћи свој пут и донети спокој жртвама.

Данас је Комић опустошен. Рушевине кућа стоје као сведоци страшног злодела,  почињеног над Србима. Крију истину о страдању бака Мике, можда крију и њене земне остатке, али шапатом ветра откривају истину коју  Мика Павлица, хероина,   поручује  кроз своје потомке: “Благо оном ко довјека живи, имао се рашта и родити”

Комић црква

(По сведочењу ћерке Босиљке Лукић, унука Мирка Павлице и праунука Петра и Милана Павлице)