Тај телефон је, према наводима Дикића, добио испред “Делта ситија“ непосредно пред хапшење, а кључеве је у ауто убацио полицијски сарадник приликом напуштања моторног возила, наког нега је услиједило хапшење.
“Позив да попијемо ракију у кућу нисам прихватио и тако вероватно избегао могућност да будем ухапшен у објекту у којем је допремљено оружје”, каже Дикић и истиче да је од првог тренутка инсистирао да се уради детаљан телефонски листинг и да му се омогући полиграфско тестирање.
Он је такође казао да је против четничких групација а “камоли да се доводи у везу са њима”. Појаснио је и да му је приликом лишавања слободе, пошто је везан, службеник у цивилу, око 52-3 године, сиједе косе, висине 1,85/-90, наводно више пута рекао: “Хоћеш ли да те залијепим?!”
Каже да му нису саопштена права и да зато није потписао документ који се на то односи.
Додатно, тврди да му се у истражном затвору не могу осигурати услови адекватни његовом здравственом стању. Представнику Савјета је саопштио да је особа са инвалидитетом и да болује од карцинома.
Оптужене тукли пиштољима и пендрецима
У извјештају Савјета за грађанску контролу полиције наведени су разговори са оптуженим лицима која свједоче о свирепом понашању припадника полиције према затвореницима.
Скандалозан и, зашто не казати – неморалан однос црногорске полиције описали су у разговору са Зечевићем лица чије ријечи наводимо у наставку, према извјештају Савјета за грађанску контролу полиције.
Н. Ђ. (1982) из Шапца, руковалац грађевинских машина, истиче да није пружао отпор при лишавању слободе али га је полицајац ударио неколико пута, по леђима, док је стајао окренут главом ка зиду. Истиче да не жели да то пријављује јер разумије да полиција треба бити груба
према онима за које мисле да су терористи.
“Вероватно су имали дојаву да смо наоружани до зуба и били су груби. После, кад су видели да смо безопасни, били су љубазни и коректни”.
М. А. (1990), из Шапца, пољопривредник и такси возач каже да је полиција при упаду у собу у мотелу “Венеција” била груба.
“Наредили су да стојим уза зид. Почео сам да дрхтим јер не могу пуно да стојим на ногама. Полицијац ми је тада пришао и рекао ‘Шта дрхтиш, пи*кице, уплашио си се, а?’ Тада ме је ударио неколико пута чизмом у колено и по листу где имам тетоважу као и песницом у леђа. Заболело ме је и скоро да сам пао”, казао је овај притвореник представнику Савјета за грађанску контролу полиције.
“Инспектор у цивилу је био љубазан. Донео ми је патике да обујем јер сам му претходно објаснио ко је су моје. Патике су, то се сећам, не знам како и зашто, биле испљуване.”
И. М. (1980), из Шапца, грађевински радник, нема личних примједби на поступање полиције али је “чуо ударце када су полицијаци ударали друге у соби”. Каже да је напета атмосфера трајала неколико минута и да је попустила пошто је полиција извршила претрес собе.
А. Ч. (1983) из Шапца, возач санитета у Општој болници, истиче да је у Црну Гору дошао из вјерских разлога. Слободе је лишен у мотелу “Венеција”.
“Упала је полиција, тражила је оружје. Неке од нас су бацили на под и везали. Пре него сам везан ударили су ме пендреком по леђима. Нисам пружао отпор. Само смо одговарали на њихова питања. Полицајац који је стајао изнад мене ударио ме је пиштољем у лице.” (показује лијеву јагодицу). Представнику Савјета за грађанску контролу полиције је саопштио да штрајкује глађу и да је одбио инфузију.
С. Ћ. (1979), из Шапца, музичар – гитариста, лишен је слободе у мотелу “Венеција”.
„Притисли су ме (полиција) уз зид и везали руке. Викали су ‘Где је оружје, где је оружје?!’ и “Запамтићете ви Црну Гору!”. Не знам чиме, нисам смео да гледам сем у зид, али ударили су ме неколико пута, мислим укупно три, по глави. Момка поред мене, Милоша Аћимовића, малтретирали су због тетоваже. Ударали су га. Чуо сма и друге ударце и јауке. Када су претресли наше ствари и собу потпуно су се променили. Шалили су се са нама. Мом брату од ујака Ивици су рекли: ‘Ивице, сад ће ти доћи Марица’.” Истиче да је прву изјаву дао без присуства адвоката и да је рекао да нема новаца да га плати.
П. А. (1977) из Шапца, керамичар, при лишавању слободе спавао је у соби, са још три цимера, у мотелу “Венеција”.
“Викали су: ‘Где је оружје?!’ и били су груби али чим су видели да нема ништа попустили су и били добри према нама. Све време након тога били су коректни. Нисам пружао никакав отпор. Кад су упали окренули су ме лицем ка поду, везали.Тада ме је неки полицијац притиснуо чизмом или коленом на десној страни леђа. Осећао сам притисак на ребра. Одговорио сам да немам оружје. Ударили су ме у главу пиштољем најмање четири пута. Нисам се противио ударцима већ сам био миран и одговарао на питања. Тужиоцу сам се пожалио и одмах је наредио да ме одведу у Ургентни центар. Имао сам огуљотине по лицу и носу. Лекару сам одговорио на сва питања у вези повреда. Унео је то у извештај.“
