Свештеник Мороз: ПОМОЋ СРБИЈЕ РУСКОМ НАРОДУ

У четвртак 6. октобра 2016. године на дан зачећа Пророка Претече и Крститеља Јована десио се значајан догађај за удовицу РПЦ. Нисам направио лапсус,  назвавши нашу цркву удовицом, јер пад у јерес екуменизма и папизма Кирила Гунђајева и епископа и свештеника, који га помињу као првојерарха, је учинило РПЦ удовицом, то јест лишило ју је благодатног епископског управљања.

Јеретик, вршећи смртни грех, отпада од Цркве као мистичког тела Христа и сједињује се с ђаволом, извором сваке лажи и греха. Црквени чин и његова пратећа благодатна дејства пружа и подржава Свети Дух. А јеретик је по својој суштини богоборац и зато благодатни дарови Светог Духа од њега одлазе. Ћутање приликом јереси и помињање јересијарха на црквеним службама значи мистичко сједињавање с богоборцем, што значи отпадање од Цркве и губитак дарова Светог Духа. Пошто ниједан епископ РПЦ није иступио са разобличавањем јереси Гунђајева, онда су сви они, према правилима црквених сабора[1], рашчињени.

То и одређује савремено стање РПЦ као удовице, која чека свог законитог, од Бога датог епископа.

Дакле, на дан зачећа Пророка Претече и Крститеља Јована, десио се догађај који се може назвати почетком наредног духовног препорода наше Цркве. У Србији је преосвећени Артемије, епископ Рашко-Призренске епархије у изгнанству, извршио хиротонију јерођакона Гаврила Кондрашова у јеромонаха[2]. Отац Гаврило је рукоположен управо за РПЦ, као пастир, благословен да духовно храни верна православљу чеда Руске Цркве.

Како смо већ поменули, заразна губа јереси је погодила тело званичне чиновничке врхушке РПЦ. И као метастазе малигног тумора,  духовни урок греха одступника од светоотачке традиције, почела је да погађа и цело остало видљиво тело цркве. На тај начин, потрага за новом благодатном духовном платформом, на којој би могао да се гради наш отаџбински «ступ и тврђа истине» (1Тим. 3, 15), је постала неопходна.

Погледи руских ревнитеља истине су се уперили према Србији. Тамо већ шест година архиепископ Артемије, познат борац против екуменизма и других нарушавања православне вере, руководи Рашко-Призренском епархијом у изгнанству, коју је основао по Божјем промислу. Његов духовник и учитељ је био познати српски светац, Јустин Поповић. А његов учитељ и духовник био је светитељ Николај Српски, ревнитељ за светоотачко предање, највећи богослов и догматиста нашег времена.  Сам владика Артемије, који је напунио већ 81 годину, није само благодатни епископ, већ и старац. У ово се може уверити свако, ко је бар једном имао с њим личан контакт. У овом случају видимо очигледно испуњавање јеванђељских речи:

«свако дрво добро родове добре рађа, а зло дрво родове зле рађа» (Мат. 7:17) и «од благочестивог корена рађа се добра младица» [3].

Допутовавши по благослову српске стране, у ову братску нашој Домовини државу, видели смо оно што смо одавно желели да видимо у Русији. Очинску љубав архипастира према клиру и мирјанима, братске односе међу пастирима, монасима и пуну поверења и синовљеву љубав пастве према својим свештеницима.

Кад је владика Артемије прекинуо контакт са јеретичком врхушком Српске цркве, на њега се сручио талас клевете и псеудоканонских претњи. Светитељ је тад написао писма свим епископима православних цркава, скрећући њихову пажњу на безакоње које се чини. Нико на ова писма није одговорио. Тад, сматравши (према црквеним канонима) да су дејства руководства СПЦ незаконита, владика је наставио своје архипастирско служење. Није имао ништа. Ни манастире, ни црквене зграде, ни новца. С њим је било око 30 људи из клира који су остали одани њему и Православљу. И имао је истину и веру у благи промисао Божји за оне који стоје у истини.

Данас је у Рашко-Призренској епархији 30 манастира, четири епископа, више од сто монаха и свештеника, десетине хиљада верујућих парохијана. Одакле све то? Бог је дао и све уредио. Уредио преко људи целовитих и верних светоотачком предању, који су спремни да служе Богу својом имовином, временом, снагом. Добротвора, који су градили цркву не «за себе» и за задовољење својих религиозних амбиција, већ у славу Божју и за по духу рођене сестре и браћу. Званично таква епархија не постоји. Она није регистрована нигде у државним регистрима.  Зато што је и тамо држава непријатељски настројена према цркви коју  не контролишу. Све припада приватним лицима, парохијанима. Али све припада Цркви као мистичком телу Христа. И кад сам питао српске свештенике да ли је било претендената за преузимање друштвене имовине од стране грађана, на које је она преписана, – они су се искрено зачудили: «Зар је то могуће? Па то је Божје! Ко ће се дрзнути да посегне за црквеним достојањем?»

Много пута смо се сретали са владиком Артемијем, имали смо дуге духовне разговоре с њим и другим епископима и свештеницима. Посетили смо многе манастире и скитове, учествовали у манастирским службама. Још једном ћу поновити: осетили смо огромну братску љубав православних људи, који живе у славу Божју. Ни властољубље, ни користољубље, ни гордост – ништа слично нисмо видели у овој црквеној огради. Веома бисмо желели да се слична Црква обнови и у Русији. Да, још у Србији веома воле Русију, сећају се Њеног подвига, који је спасао малу словенску земљу од покоравања и потпуног слома. У омиљеној песми Срба о Русији постоје следеће речи: «Русијо велика, славна, вољена, али носи те у срцу Србија, земља словенска, православна». И још Срби имају следећу изреку: «Нас и Руса 200 милиона». А пророчанство светог Јустина Поповића гласи: «Искра, која је упаљена у Србији, распламсаће Русију».  Распламсаће православном вером, а можда и благодатном хијерархијом.

Јеромонах Гаврило Кондрашов, ког је у овај чин рукоположио епископ Артемије, је достојан представник Руске Православне Цркве у њеном светоотачком садржају. Његов духовни отац је познати светогорски старац Рафаило Берестов. Сам он припада атонском братству делатеља умне Исусове молитве. Високо духовно и богословски образован, 17 година је отац Гаврило служио у чину ђакона у подворју Оптине пустиње у Москви. Одлучно одбацивши кириловску јерес, у фебруару
2016. године он је прекинуо контакт с јеретицима и наступио у два изванредна видео обраћања на ову тему. Јеромонаху Гаврилу је својствена дубока богословска мудрост и проницљивост. По мом мишљењу, то је изузетан клирик, способан и у стању да напаја православну паству. И, свакако, он је био достојан да га у јеромонаха рукоположи старац епископ, ученик српских светаца. Да Бог да, да се код нас појави све више таквих свештеника и да наша паства добије достојне оце, који их воде у вечан живот.

АКСИОС!

Српски видео извори рукополагања јеромонаха Гаврила Кондрашова:

– http://www.eparhija-prizren.org/?p=9805;

Грешни Милоје са оцем Гаврилом Кондрасовим из братске Русије ( Видео );

[1]Свети Григорије Палама у «Опровргавању посланице Игнатија Антиохијског» директно негира достојанство епископа, кад овај не следи Истину: «Јер Цркви Христовој припадају само они који прихватају истину Цркве, а они, који су непослушни овој истини, ни на који начин не могу да чине Цркву, немају никакве везе с њом. Такви људи се баве самообманом, чак и ако се називају јерејима или архијерејима. Хришћанство, право и истинско, не карактерише се и не одређује личностима, већ неоспоривом истином и непоколобљивошћу у вери: «И они, који су од Цркве Христове, су од истине, а они, који нису од истине, ти нису ни од Цркве Христове, колико год они ширили лажи о себи, називајући сами себе светим пастирима и архипастирима, и колоко год  их тако називали и други. Па сећамо се да се хришћанство не одређује спољашњим изгледом, већ истинитошћу и тачношћу вере» 41.

3-е Правило III Васељенског Сабора захтева: «да … чланови клира, нипошто ни на који начин не буду потчињени епископима, који су одступили или одступају од православља». Овде се, наравно, не подразумевају епископи, које је сабор осудио, јер, ако би их сабор осудио, они би били свргнути, и о послушности њима не би било говора, пошто би били рашчињени и налазили се ван административне структуре Цркве.

«На оне који додају или одузимају од Предања Саборне Цркве нека буде анатема» (на оне, који било које црквено Предање писмено или усмено крше, нека буде анатема»), објављује Седми Васељенски Сабор и, наравно, епископи нису изузети 66.

15-е Правило Двократног Сабора и 31. Апостолско Правило сматрају да су достојни похвале и почасти они, који се одвајају од епископа-јеретика, зато што такви спречавају [ширење јереси] и штите Цркву од раскола.

«Ако неко од епископа, или пресвитера, или ђакона… и даље општи са онима који су одлучени: нека и сам буде ван црквеног општења» (2. Правило Антиохијског Сабора). Апостолска Правила у потпуности подржавају овај став: «Ако се неко са одлученим од црквеног општења помоли, макар то било и у кући: такав нека буде одлучен» 67.

 Према одлуци Сабора из 1351. године, који је анатемисао Варлаама и Акиндина, треба да прекинемо контакт не само са јеретицима, већ и с онима који с њима опште, који «ако су клирици, нека буду рашчињени, а «ако су мирајни, нека буду одлучени» 68.

«На оне који имају свестан контакт [с јеретицима] ─ да буде анатема». (Протоколи 7. Васељенског Сабора).

[3] Тропар св.благословеном Александру Невском «благочестивог корена пречасна грана….»