Свети владика Николај Српски: Против екумениста

Јеретички богослови назвали су православну цркву погрдним именом „окамењена црква“. Због чега? Због тога, како веле, што ова црква „не иде за временом“ или што се „не прилагођава времену“! Међутим баш у томе је слава Православља, што оно не иде за временом, нити се прилагођава времену, сходно заповести светога апостола Павла: Не владајте се према овоме вијеку.

Како би вечност ишла за временом? И како би се апсолутно прилагођавало пролазном? Како би се Царство Небесно мирило са царством земаљским? И како би се скупо ортачило са јевтиним? Ако сав свијет у злу лежи, као што је речено, зар ћемо вечно добро ограђивати и подржавати злом, и небесну светлост појачавати димљивим огњевима ћумура и петролеума?

Има, истина, и неких богослова у православној цркви, који иду трагом јеретичких богослова, сматрајући да је Евангелије недовољно снажно да само себе држи и брани на бурама светским. Њима импонују јеретичке мисли и јеретички методи. Целом својом душом они су уз јеретике, но држе се споља православне цркве тек онако – издржавања ради. То су бајагање балканске и иванушке кијевске, којима све с оне стране плота изгледа боље и паметније – па чак и концесивца помешана теологија (паганохристологија).

Православна црква као целина одбацује такве богослове и не признаје их за своје, али их трпи из два разлога; прво, чекајући да се покају и промене, и друго, да не би одбацујући их учинила од зла горе, т.ј. гурала их низ брдо у крило јеретика, те тако јеретике бројно повећала а душе њихове погубила. Ти богослови нису носиоци православне свести и православне савести, ко оболели органи целине црквене. Носиоци православне свести и православне савести јесу народ, монаштво и парохијско свештенство.

Рекао је славни Господ наш: Ја не примам славе од људи. Јеретички став је баш супротан овоме ставу Спаситеља света. Они траже славу од људи. Они се боје људи. Они се због тога хватају за такозване „славне људе“ из историје људске, да би подупрли Евангелије и да би постали угоднији људима овога света. Они се правдају говорећи: „да би их придобили!“ Но о како су се горко преварили! Што више они ласкају свету – да би тобож привукли свет цркви – то тај поласкани свет бежи даље од цркве. Што се они више показују „просвећени“, „недуховни“, „савремени“, то их свет већма презире. Ваистину, није могуће угодити свету и Богу. У осталом сваки искусан хришћанин зна, да се некако још може и угодити Богу истином и правдом, док се свету не може угодити баш никако, ни истином ни лажју, ни правдом нити неправдом. Јер је Бог вечан и непроменљив, док је свет пролазан и променљив.