Масакр у Крагујевцу 21.10.1941. – да се не заборави

СТРЕЉАЊЕ ЂАКА У КРАГУЈЕВЦУ ОД СТРАНЕ НЕМАЧКОГ ОКУПАТОРА – 21. октобар 1941.

Крагујевачки октобар или Крагујевачки масакр представља масакр којег су над цивилним становништвом Крагујевца и околних села починиле јединице нацистичке Немачке 19, 20. и 21. октобра 1941. године. У овом злочину је страдало око 3.000 становника Крагујевца и околних места, а међу њима је било и 300 крагујевачких ученика и петнаесторо деце старости између 8 и 15 година. Након Другог светског рата владало је мишљење да је страдало 7.000 цивила. Према подацима историчара и некадашњег кустоса музеја у Шумарицама Станише Бркића, тог дана је стрељано 2.796 лица.

Стрељање је извршено као одмазда за 10 убијених и 26 рањених немачких војника након сукоба са партизанима и четницима на пола пута између Бара и Љуљака. Немачки командант Франц Беме 10. октобра је издао наредбу да се за једног убијеног немачког војника стреља 100 људи, а за једног рањеног педесет.

По тој рачуници као одмазду требало је убити 2.300 људи. Наредбу је донео командант 749. пука чије је седиште било у Краљеву мајор Ото Деш, а наредбу је проследио команданту 724. пука у Крагујевцу мајору Паулу Кенигу. Злочин су извршиле јединице I батаљона 724. пешадијског пука и III батаљона 749. пешадијског пука.

Не постоје тачни и прецизни подаци о броју ухапшених пошто су хапшења вршена потпуно неселективно. Људи су одвођени са њива, из цркава, школа, са радних места, а према проценама ухапшено је најмање око 5.000 људи, углавном цивила који нису представљали никакву опасност по окупациону војну власт. Хапшења су вршена без проблема и готово без отпора, понајвише захваљујући „обећањима“ Немаца да је реч о рутинским контролама чији је циљ промена докумената, те да им њихова „немачка култура забрањује да врше стрељања“. На тај начин је пасивизиран сваки вид отпора. Ухапшени су затварани у хангаре 4 топовске шупе које је користио некадашњи артиљеријски пук „Танаско Рајић“. На улазу у круг Топовских шупа људима су одузимана документа.

Марисав Петровић је заједно са Милошем Војновићем, који је дошао у Крагујевац са циљем да формира X Добровољачки одред, отишао до немачке Крајскомандантуре да се обавести о разлозима блокаде и сабирања грађана. У Крајскомандантури су дознали да је наређена одмазда за 10 погинулих и 26 рањених Немаца и да ће због тога бити стрељано 2.300 људи. Запрепашћени овом страшном вешћу Петровић и Војиновић одлазе до мајора Кенига, шефа казнене експедиције, који прек и љут, одбија да разговара са њима.

У свом извештају Марисав Петровић пише:

„На дан 19. октобра изјутра у читавом граду почела је рација. Немци су све мушкарце од 16 до 60 година похапсили и затворили у артиљеријску касарну код Сајмишта. Хапсили су све одреда; по кућама, на улици, у кафани, ђаке и професоре у школи, чиновнике из свих надлештва па и раднике који су радили на улицама и Лепеници. Било је ухапшено преко 6.000 људи.”

• особе који имају специјалну легитимацију Крајскомандантуре или неке друге у Крагујевцу распоређене трупне јединице;
• особе који припадају једином по живот важном занимању или предузећу
• љотићевци.

Прво масовно стрељање грађана у Крагујевцу извршено је 20. октобра 1941. године у 18 часова. Тог дана Немци су извели на стрељање две групе цивила. Сви ухапшеници одведени су у двориште касарне Трећег артиљеријског пука и тамо претресани и одузете су им све личне ствари. Немци су стрељали прво групу од 66 особа, у којој је било највише Јевреја, а потом и групу од 53 особе из затвора, у којој је било талаца и предратних робијаша. Немачке оружане снаге су 20. октобра 1941. године стрељале укупно 119 лица српске и јеврејске националности.

Највеће стрељање грађана у Крагујевцу извршено је 21. октобра 1941. године. Тог дана Немци су извели 2.301 особу пред стрељачки строј код Централног гробља српске војске из 1914. и 1915. у Шумарицама. Стрељање је почело у 7 часа ујутру. Прву групу људи одвели су до Сушичког потока где их је чекала група од 30 до 50 Немаца. Цивиле су поређали у четири реда, а у сваком је било по 50 људи. Након стрељања Немци су пиштољем убијали оне који су остали рањени.Из барака су одвођене групе од по 100 људи на губилиште. До 2 часа по подне завршено је стрељање. Ликвидирали су 2.272 особе док су 29 лица преживела стрељање.Међу стрељаним је било 217 малолетних лица. Од чега изнад 15 година старости, 60 ученика гимназије и 134 малолетника који нису ишли у школу, као и 23 деце испод 15 година старости углавном ромске националности. Немачка команда је намерно изабрала за стрељање благе падине поред Ердоглијског и Сушичког потока. Благе падине су војницима пружале добар поглед на све војнике које су стрељали, и они нису могли неопажено да побегну. Неке групе су стављали на брежуљак, а они стајали у подножју, друге су пак стајале поред потока, а војници на узвишењу. Војници су стајали у два реда: један ред је стајао, а други клечао. Било је покушаја бекства, многи су проналажени мртви стотинак метара од својих група, а неколицини је успело да се спасе бекством, јер војници нису имали превише времена да их гоне, јер су им стално стизале нове групе.

Марисав Петровић наводи да су они покушали спасити што више људи:

„Добровољци су се тога дана морали понизити пред окупатором много, само да би што више спасли. Мислим да је бар 70 њих украдено из група одређених за стрељање и за толико да се смањи број од 2.300. Морамо истаћи и то да су нам неки Немци у овоме помагали, нарочито један подофицир. Подофицир је био професор и знао је нешто српски и служио као тумач. Нарочито нам је помогао у извлачењу ђака.”

Немачке оружане снаге су 19., 20. и 21. октобра 1941., године у Крагујевцу и три оближња села, Грошница, Маршић и Илићево, извршиле ратни злочин стрељавши 2.803 грађанина.

Када је стрељање завршено, Немци нису желели да претекли број Срба пусте на слободу него су их држали као таоце, да би имали на располагању одређен број људи ако погине још који Немац. Да би издејствовали пуштање на слободу бар једног дела похапшених, добровољци и њихов командант су морали трократно да се закуну да нико од њих неће отићи у шуму. Командант добровољаца је морао три пута да понови: гарантујем. На то су Немци пристали да пусте кућама све сем 600 људи. Ови су морали остати као таоци у логору.

Преостали број Срба после подневним часовима је пуштен кућама, док је један број талацх око 300 је задржан за таоце, а око 200 људи које су издвојили, после 5-6 дана вршили су сахрањивање људи. наредбом генерала Бемеа било је забрањено да се обележавају гробови стрељаних. У првој ноћи након стрељања родбина која је кришом тражила своје најближе и претурала по телима, пронашла је четворицу који су преживели стрељање. По сведочанствима, крв је из гробова избијала и сливала се у поток, јер су плитко сахрањивани.

Немци хапсе грађане за стрељање у Крагујевцу уочи 21. октобра 1941. Међу ухапшеним су и ученици разреда V/3.

Немци одузимају документа таоцима уочи стрељања у Крагујевцу, Шумарице, ујутро 21. октобра 1941.

Немци су, 22. октобра 1941. године, објавили саопштење у виду плаката којим је Крагујевац био излепљен тог дана, а у коме су навели да је због кукавичког и подмуклог напада у току прошле недеље на немачке војнике, погинуло 10 а рањено 26 немачких војника, у знак одмазде стрељано за сваког погинулог немачког војника 100, а за сваког рањеног 50 становника, укупно 2.300. Међутим, Немци нису дали саопштење за масовна стрељања од 19. и 20. октобра у Крагујевцу и три оближња села тако да испада да су премашили број стрељаних особа у знак одмазде за чак 500 лица. Највероватније да су Немци желели да стрељањем грађана у Крагујевцу и његовој околини дају драстичан пример строгости окупаторских власти како би заплашили шире слојеве становништва и унеле осећај колективне несигурности на простору окупиране Србије у циљу смиривања побуне у Шумадији.

Чињеница је да су у Србији били смештени војници Вермахта трећег позива и да су то углавном били породични људи који су мобилисани и стављени у функцију рата. Команданти два батаљона који су извршили стрељање ђака су били просветни радници. Мајор Паул Кениг је био професор теологије протестанске цркве, а капетан Фриц Фидлер директор Високе школе Техничких наука у Аустрији. Поставља се питање шта се десило тим људима који су у цивилу били професори, а овде постали злочинци и убијали чак и децу. Према неким подацима, цео батаљон који је извршио стрељање послат је на одмор због психичких поремећаја који су настали због учешћа у злочину.

Немци поред групе стрељаних грађана

Суђења

Франц Беме се суочио за оптужницом за масакр у Крагујевцу, међу оптужницом за друге ратне злочине. Након што је заробљен у Норвешкој, изведен је на Талачко суђење, у склопу Накднадних нирнбершких суђења, и оптужен је за ратне злочине у Србији током 1941. Када се чинило да је његово изручење Југославији било неизбежно, Беме је извршио самоубиство скочивши са трећег спрата затвора у ком је био држан.

Командант 724. пука 704. пешадијске дивизије, генерал Адалберт Лончар је 1947. осуђен на смрт пред Војним судом у Београду.

Списак преживелих

Према досадашњим истраживањима, стрељање је преживела 61 особа.

19. октобар

Грошница

• Светислав Вујадиновић
• Радисав Вуковић
• Михајло Вуксановић
• Љубомир Глишовић
• Момир Глишовић
• Милинко Миловановић
• Драгомир Милојевић
• Светислав Милосављевић
• Миленко Петровић
• Радован Петровић
• Властимир Ратинац
• Милија Станић

Маршић

• Драгољуб Јовановић
• Живадин Јовић
• Реља Максимовић
• Костадин Пантић
• Радисав Урошевић
• Радосав Урошевић

Мечковац (Илићево)

• Милош Јеремић
• Милош Станојевић
• Живан Стевановић

20. октобар

Крагујевац

• Пантелија Алексић
• Тодор Баржу
• Милосав Бибић
• Миодраг Ивановић
• Живојин Јовановић
• Владимир Калиманчевић
• Петар Катушић
• Миодраг Мојсиловић
• Павле Радовић

21. октобар

Крагујевац

• Васа Алваџић
• Никодије Вељановић
• Јован Ђордевић
• Божидар Ђуретановић
• Милоје Ђурић
• Михајло Ђурић
• Љубомир Јовановић
• Радомир Јовановић
• Ратибор Јовановић
• Милован Ловић
• Добривоје Марковић
• Драгомир Матић
• Гаврило Милић
• Богдан Миловановић
• Миливоје Милошевић
• Радосав Миљојчић
• Живорад Молтер
• Зарије Нешић
• Василије Никитовић
• Будимир Николић
• Милован Обреновић
• Радомир Палић
• Радосав Паљић
• Димитрије Радовановић
• Драгомир Радојчић
• Милисав Ристић
• Радослав Рихтеровић
• Живадин Симић
• Тихомир Симић
• Драгомир Срећковић
• Хранислав Стевановић

Дан сећања

Прва комеморација у Шумарицама у знак сећања на овај догађај одржана је 1953. године. Током комеморације интонирала се химна, полагани су венци, говорили су преживели са стрељања и преношене кратке вести са светских ратишта. Уметнички део се састојао у избору прозних и поетских текстова, у наступу драмских уметника као и учешћу познатих хорова и оркестара. Од 1964. године програм је почео стално да се одржава са почетком у 11 часова код Споменика стрељаним ђацима и професорима и трајао 45 минута. Од 1971. године формирао се савет „Велики школски час“ који бира писца који ће писати посму за извођење.

У спомен на жртве стрељања читав простор Шумарица је претворен у спомен-парк. Меморијални комплекс обухвата површину од 352 хектара, а око њега води кружни пут дужине 7 километара који иде ка долинама Ердоглијског и Сушичког потока где су се стрељања и одвијала. У оквиру комплекса налази се 10 споменика (иако је првобитно планирано да их буде 30) подигнутих на хумкама стрељаних.

Десанка Максимовић: КРВАВА БАЈКА

сви били рођени,

исто су им текли школски дани,
на исте свечаности
заједно су вођени,
од истих болести сви пелцовани
и сви умрли у истом дану.Било је то у некој земљи сељака

на брдовитом Балкану
умрла је јуначком смрћу
чета ђака
у истом дану.А педесет и пет минута

пре смртног трена
седела је у ђачкој клупи
чета малена
и исте задатке тешке
решавала: колико може
путник ако иде пешке…
и тако редом.Мисли су им биле пуне

и по свескама у школској торби
бесмислених лежало је безброј
петица и двојки.
Прегршт истих снова
и истих тајни
родољубивих и љубавних
стискали су у дну џепова.
И чинило се сваком
да ће дуго
да ће врло дуго
трчати испод свода плава
док све задатке на свету
не посвршава.Било је то у некој земљи сељака

на брдовитом Балкану
умрла је јуначком смрћу
чета ђака
у истом дану.Дечака редови цели

узели се за руке
и са школског задњег часа
на стрељање пошли мирно
као да смрт није ништа.
Другова редови цели
истог часа се узнели
до вечног боравишта.