МЛАЂАНИ МАРКО И МАНИПУЛАЦИЈА ТЕХНИКОМ ОДЛОЖЕНОГ ДЕЈСТВА

категорија Мишљења / дана 11/10/2016 у 17:37 часова /

Трепча

Када је млађани Марко Ђурић, пре неки дан, катастрофично, у камеру и новинарске микрофоне изговорио, иначе тачну констатацију, да је Европа дала Србији ултиматум везано за разговоре о телекомуникацијама, Вучић је реаговао хитро као да је, с опроштењем, рђавим ексером убоден у задњицу. Ни сат времена није прошло од смеле Ђурићеве изјаве, а Вучићева медијска мрежа кренула је да нас затрпава Вучићевим поимањем ситуације у коме је он потегао своју, већ офуцану, флоскулу за режимско одрицање од Космета – „тешка одлука“.

Потврђујући да се ради о тешкој одлуци али да он не може да каже да је реч о ултиматуму, него „о разговорима које смо водили у Бриселу”, премијер се дохватио још једне шарене лаже, приче о отварању “поглавља”, и нагласио како морамо бити свесни да „ако будемо одбили неће нам отворити поглавља”. На крају се, безуспешно прикривајући евидентну нервозу, пожалио како је Ђурићева изјава о ултиматуму прст у око пре свега њему, да би завршио реченицом чија форма просто базди по издајству: „Веома је тешко донети позитивну одлуку о томе, али је тешко донети и негативну одлуку о томе, јер знате с каквим се политичким последицама суочавате. Мерићемо какву ћемо одлуку донети, покушаћемо још нешто да променимо и донећемо најбољу одлуку у интересу Србије и њених грађана”. (1)

Нема сумње да ово значи како ће Србија прихватити захтеве Брисела, јер већ смо се нагледали и наслушали тога да кад год Вучић помене наше интересе српско Косово без нечег остане!

И Европа је реаговала хитрије него обично. Портпарол Маја Коцијанчић реаговала је већ сутрадан изјавом чију смисао изражавају следеће речи: “Дијалог у коме посредује ЕУ нема везе са ултиматумима, него је овде реч о томе да су се Косово и Србија договорили о условима под којима је Косово добило позивни број … а за ЕУ је кључно да се имплементира договор постигнут у дијалогу”(2)

Јасно као дан. Маја нам, без увијања, обзнањује како је број Косову већ додељен и да је Србија то прихватила (што значи да су нас наша влада, па и сам Марко Ђурић, систематски лагали о теми садашњих преговора). Иначе, Србија је то учинила још 2013. године, но о томе ћемо темељније нешто касније.

Дакле, логично је запитати се, ако је све већ договорено, а јесте, зашто се онда Вучић и Маја толико брецају на изјаву једног владиног чиновника, који чак није ни њен члан?! И то је тема овог текста. И оно непосредно после, такође. ТРЕПЧА!

МАНИПУЛАЦИЈА ТЕХНИКОМ ОДЛОЖЕНОГ ДЕЈСТВА

Одам да кажем да оно што је Вучићу и Коцијанчићевој највише засметало у наступу млађаног Ђурића није садржај самог наступа, већ адреналин у њему и тајминг!

Прво тајминг. Ђурић је иступио после седнице Владе Србије, на којој се није расправљало о овом проблему (како је он тражио) него је он само предочен члановима владе у виду информације. Без било какве расправе, става или закључка о јасном ултиматуму Брисела. Може бити да је то упалило сијалице у глави млађаног Ђурића и да је у тренутку схватио зашто је баш он послат на ове разговоре иако нема, нити је имао, иакве везе са телекомуникацијама, нити је то посао Канцеларије коју води. Отуда је он, очигледно срачунато, износећи став да би прихватање бриселског “ултиматума” било модалитет за отимање целокупне имовине Србије на Космету, нагласио да би, ако влада прихвати ову опцију он поднео оставку. Ово, јасно дистанцирање од политике владе доводи нас до оног другог, адреналина, у процес који је комбинацијом три глобалистичке манипулативне технике (преусмеравање пажње, фазно остварење и одлагање примене договорених решења) у потпуности анулирао отпор српске јавности предаји Космета коју је започео Тадић, али је суштински обавља тандем Дачић-Вучић. А адреналин у крајњој фази актерима је најмање потребан. Он узбуркава таласе и тему са маргина доводи у жижу, што није добро за издајнички “бизнис”.

У свом чланку “Манипулативне стратегије бриселског процеса” објављеном на овом порталу 13.10.2013. године(3) писао сам о манипулативним технологијама коруптивне преваре зване “Бриселски процес” и баш енергетику узео као пример. Ево цитата из тог текста: “У новије време ову стратегију имамо код договора око телекомуникација и енергетике где се предвиђа да пуна примена почне од 2015. када ће се мало ко и сећати како је, рецимо, Косово добило свој позивни број”.

Поменута “технологија” је тзв “техника одложеног дејства” (односно “одлагање примене договорених решења”), омиљени специјалитет психолошких лабараторија Новог светског поретка за обликовање психологије маса и омекшавање отпора тзв.“непопуларним” решењима, која као носећа уз садејство са горе наведене две технике, често успева да широким масама “протури” чак и она решења која их егзистенцијално угрожавају. Њена суштина је да се елите договоре и потпишу решење, али се, или објави да до њега није дошло и да ће се преговори наставити на “техничком нивоу”, или назначи да ће примена отпочети на одређени дан (обично када су предвиђени рокови дужи и када постоје изграђене демократске институције).

“Преговори” из прве варијанте, која се овде примењује због начина вршења власти, су фингирање о мање важним питањима, који заправо служе за сондирање јавног мњења, и трају све до тренутка док се не процени да је пажња јавности ослабила, а да је власт довољно чврста (у овом случају тек завршени избори) да изнесе имплементацију.

Приликом имплементације обзнањује се да је ствар потписана, али јавности се не саопштава ко и када је заправо потписао, већ се инсистира да се потписано мора поштовати. (Баш то видимо у наступима Вучића и Коцијанчићеве.)

Како је, међународни телефонски број, гледано са аспекта процедуре, која подразумева сагласност Србије, веома сложени процес који подразумева личну одговорност дат је дужи рок за имплементацију(првобитно крај 2015).

То што примена није почела када сам најавио, већ годину касније, последица је турбуленција на унутрашњој политичкој сцени Србије и Косова, али не мења суштину да је Србија још 2013 прихватила да се Косову додели међународни телефонски број. У име Србије то је прихватио тадашњи министар трговине и телекомуникација Расим Љајић, у хијерархији власти највише позиционирани отворени непријатељ српског народа и српске државе. Омиљени ђак Алије Изетбеговића, оснивач СДА у Србији, човек који је спровео референдум о само-опредељењу Санџака 1991. (Угљанин је тада живео у Турској), хашки прокуратор који је потписао сва српска изручења не подигавши ни једном глас на учестала убиства српских држављана у хашком казамату, најзаслужнији за изградњу Турског културног центра у Новом Пазару, кључни човек за успостављање дипломатских односа Србије са Саудијском Арабијом, финансијером разбијања СФРЈ, која је отворено помагала и плаћала међународне исламске терористе и њихове злочине над Србима у Босни, умешао је своје дуге прсте и у доделу телефонског броја шиптарској парадржави.

Све се одвијало у складу са шаблонима технике одложеног дејства. Иако су косовски медији тада објавили да је договор о броју постигнут, министар Љајић је 21.06.2013. обзнанио да није дошло до видљивих помака и за то, дабоме, окривио приштинску страну, нагласивши да је Србија спремна да учини додатни напор да до решења дође.(4) Тај “додатни напор” подразумевао је да је број Шиптарима одобрен, а да треба још усагласити техниче детаље око функционисања српске опреме, односно статуса српске имовине. Тај део одрадио је Вучић, на сусретима са Мустафом крајем августа 2015., у Бриселу, када су први пут и српски медији објавили да ће Косово добити међународни троцифрени број. Тада је иначе потписано четри споразума (оснивање ЗСО, телекомуникације, енергетика и отварање моста у Митровици).(5)

Дакле, међународни број је договорио Љајић још 2013., а целокупно решење, рачунајући и имовину, потписао Вучић, августа 2015. Све је текло у неопходној тишини, која је створена техником одложеног дејства, а Вучић ниједном није условио имплементацију српских обавеза, оснивањем ЗСО, управо да не диже помпу. У завршној фази, ко зна због чега, покушао је да врући кромпир потури млађаном Марку. И погрешио.

Наравно да Вучић на седници владе није могао да расправља у Ђурићевом извештају, нити да заузме било какав став о “ултиматуму”, јер то би било дизање “нивоа” које је директно супротно суштини носеће манипулативне технике у њеној завршној фази. Уосталом, он добро зна шта је потписао и шта је Бриселу усмено обећао у замену за власт, тако да за њега то заиста није био “ултиматум” већ само ПОДСЕЋАЊЕ да време истиче. Он је поруку примио и мислећи да је задовољио форму тиме што је “млађаном” дозволио да се обрати Влади, отпустио га је верујући како је овај схватио да проблем треба да препусти “старијима”. Свеједно да ли га је потценио или “заборавио” да је прво радно место овог татиног сина било “саветник председника Србије”.

Епилог је, “млађани” пред новинарама са причом о “ултиматуму” и “оставци”, која диже пажњу јавности, што је сигурно разбеснело Брисел и коју је Вучић протумачио као прст у свом оку. Но, тешко ми је да поверујем Вучићу. Не само зато што нас константно лаже, бичује и вређа, и што својом вољом учествује у бриселској превари, већ што је евидентно да млађани Марко није млатарао рукама да би неком гурнуо прст у око, већ да би себе спасио беде у коју га је Вучић подмукло увео. Јер, ствар ће се, нема сумње, по некога завршити лоше. Веома лоше…

А да је тако, и колико је млађани Ђурић исправно поступио што се јавно дистанцирао, потврдили су наредни дани. Док је Вучић још увек, вероватно више себи него нама, понављао како се не ради у “ултиматуму Брисела”, на главу му се сручио још један излив европског пријатељства. ТРЕПЧА!! Шиптари су му једноставно отели гигант који храни 3000 српских породица. Наравно да то нису могли, ни смели, да учине без дозволе Брисела.

ПОРУКЕ ОТИМАЊЕ ТРЕПЧЕ ИЛИ МЕФИСТО ЈЕ ДОШАО ПО ФАУСТА

Практично једним потезом, скупштинским заседањем, са 79 гласова „за“ и 14 уздржаних, косовска скупштина прогласила је Трепчу својином Косова и преузела ингеренције над овим привредним гигантом. Нема сумње да тренутак није случајно одабран, као и да је ЕУ дао сагласност Албанцима за овај потез, што потврђује одсуство нило какве њихове званичне реакције.

Понашање Приштине и ћутање ЕУ шаље многе поруке Србији и Вучићу, а пре свега ону како ЕУ не само да не признаје никакве ингеренције, већ више не признаје и никакве интересе Србије на Косову!

Све приче о европским пријатељима, подршци на ЕУ путу, лидерству на Балкану, ЗСО и сличне болесне визије умишљеног српског вође, нестале су у тренутку. Сва издајства наводно чињена ради „будућности наше деце“ остала су огољена и уплакана у хладном европском огледалу. И премијер је остао го, искоришћен и одбачен, да свом народу, сада без њихове моћне логистике, објасни шта је заправо тај „бриселски процес“, која му је сврха и шта ће нам уопште отварање поглавља која никада нећемо затворити.

Тим пре што ћутањем о Трепчи ЕУ српском народу поручује да европски пут није пут у заједницу равноправних народа, већ пут у добровољно, или прецизније речено, самовољно вазалство.

Видећемо шта ће нам Вучић о томе рећи. За сада ћути. Он који је терорисао медије и грађане свакодневним конференцијама о свему и свачему, у тренутку отимања Трепче остао је без иједне речи. Без реакције. Без става. Фрустриран што му се европски „пријатељи“, који су га тапшали по рамену и хвалили његову храброст док је потписивао и поклањао оно што није његово, сада не јављају на позиве, шћућурио се у неком ћошку а на конференцију за новинаре послао је млађаног Ђурића.

Иако је дечко тамо рекао оно што је требало рећи у таквој ситуацији (да Србија не признаје акт косовских власти и да ће тражити ванредну седницу СБ УН по том питању) он је ипак само нижи владин чиновник, чији ставови немају потребну тежину. Са жаљењем морамо констатовати да Србија као држава није предузела никакве мере на једностране акције Приштине и навијачко ћутање Брисела. Није их чак ни најавила.

А шта би Вучић и могао да најави? И коме? Отимање Трепче највећи је шамар управо њему. Тим чином јасно му је поручено да Европа више на њега не рачуна као на партнера и саговорника, већ као на крпу за гланцање своје самовоље…