– Чело поворке је већ било на гробљу, док се народ још тискао у Скадарлији, пред његовом кућом – каже историчар уметности Никола Кусовац. – Дирљив говор је одржао Глигорије Гига Гершић, који је тада био на челу Велике школе.
Некако је ишло једно с другим, да баш Гершић одржи последње слово, јер је ушао у историју као боем, ноћобдија, али и маестрални интелектуалац и правник.
Како објашњава наш саговорник, Ђура је био саткан од емоција, па су људи „кроз њега“ лако улазили у уметност. Истина, не би његов живот био баш толико тежак да није истовремено био и порочан. Налазили би се ту људи који су га волели, попут Стојана Новаковића и других који су бринули да Ђура досегне хонораре за своја дела, али их породица често није видела, јер су неповратно одлазили у кафански вир.
Тако је Ђура последњих година живота био запослен у Државној штампарији као коректор.
У историју је ушао као раскошно талентован сликар, али и поета и писац који је дубоко зашао у душу сваког човека који је умео да цени своју отаџбину.
Извор: Вечерње новости
