БНД три недеље пре 17. марта је знао да се припремају организовани напади на Србе

Амандмани на Устав Републике Србије су извесни. Како нас извештавају медији, „уколико се постигне договор о формирању заједнице српских општина на Косову и Метохији, владајућа коалиција намерава да уђе у процес промене Устава како би се договорено решење са Приштином уградило и у највиши државни акт“.[1] То би значило да политичка елита у Србији завршава део процеса који је препознатљив као „дезинтеграција Србије“. Уколико преамбула српског Устава недвосмислено дефинише целовитост српске територије и Косово и Метохију као њен саставни део који има положај суштинске аутономије у „оквиру државе Србије и да из таквог положаја Покрајине Косово и Метохија следе уставне  обавезе свих државних органа да заступају и штите државне интересе Србије на Косову и Метохији у свим унутрашњим и спољним политичким односима“[2], у светлу најављених промена Устава можемо очекивати да Косово и Метохија буду избрисани из територијалног интегритета и државног суверенитета Србије! С обзиром на политику актуалне политичке „елите“ у Србији очекиван потез. Тиме званична Србија признаје независност тзв Косова, а најављеном заједницом српских општина покушава да спинује, у ствари, чињеницу да ће ова заједница (можда) имати неку врсту аутономије, али сасвим сигурно у оквиру територијалне целовитости тзв. Косова! Када се то деси, а више него извесно је, следе таласи признања тзв. Косова и обезбеђивање места овом НАТО ентитету унутар породице Уједињених нација. То је тек почетак нове етапе растакања онога што је преостало од Србије. Тако следећи, по Србију погубну политику, „ЕУ нема алтернативу“ власт у Србији (да употребимо спортску терминологију) на домаћем терену игра за гостујући тим! Уосталом, не би ни учествовала у утакмици да рание није договорен резултат у корист „гостију“. Свакако да ће се резултат правдати уобичајеном квазиполитичком и антидржавном реториком: прагматизмом и бољим изгледима за будућност-међутим, поставља се питање: да ли је ико икада успео да одбрани небрањиво?

Наравно да није!

Тако ће и овај последњи чин предаје званичне Србије протоком времена бити пресуђен на прави начин. Какви су нам изгледи да то исправимо у будућности-то је тема за неку од наредних колумни-али оно што је сигурно: решење увек постоји. Пре тог решења ваља подсетити на неке од многих епизода дипломатско-обавештајног замешатељства најјачих земаља западне хемисфере које су врло често добијале на мафијашким обртима. С обзиром да је ово последњи део кратког и делимичног подсећања на то колико смо често падали на јефтине трикове са врло скупим последицама, за крај мозаика великих ратних игара које су Србију, очигледно, самлеле оставили смо присећање на мартовски погром 2004. године „ у коме је погинуло осморо Срба, 143 повређено, а двоје се воде као нестали…запаљено је и оштећено око 800 српских кућа, око 4 000 Срба протерано из својих домова, а шест градова и девет села етнички очишћено. Посебна мета Албанаца били су духовно наслеђе и градитељска баштина српског народа па је срушено, запаљено или тешко оштећено 35 верских објеката, међу којима 18 споменика културе“.[3] Подсећање из угла за који би многи рекли да се званично никада није ни одиграо: Самедин Џезаири, аустријски држављанин и сарадник више страних обавештајних агенција од немачке, америчке до аустриске војне обавештајне службе, сматрао се главним организатором погрома 17. марта 2004. године на КиМ. Тродневно чишћење терена по националном и верском основу у пракси као и теорији проистеклој из ње најчешће се везује за религијске фанатике-у овом случају радикалне исламисте. Слике које су тих дана стизале са Косова и Метохије показивале су бес и мржњу као и намеру да се сатре и избрише сваки траг српске средњовековне духовности, културе, православне вере. Обучен да мобилише и организује „ћелије“ које ће терором да изборе циљ за преговарачким столом, командант Хоџа (или Самедин Џезаири) је на основу пресретнутих разговора и тајних докумената НАТО-а био један од главних организатора погрома. За припремања последњег етничког чишћења Срба са КиМ знале су обавештајне агенције које су пратиле активности команданта Хоџе и то три недеље пре ужасних догађаја.

Очигледно, један од погодних „играча“ на терену страним обавештајцима био је потребан из више разлога. Навешћемо тек неке од њих: Хоџа је био веза са АлКаидом и плаћеник који је помагао западним државама да што пре обезбеде на дуже време себи лојалну шиптарску власт као и потпуну контролу над шверцом оружја, дроге и људи на једном од главних путева „прљавог новца“. Коначно, зашто и не рећи и уносан профит који је плаћао како личне афинитете многих међународних и домаћих „званичника“ тако и пунио тајне фондове за „црне операције“ широм света а гдегод да је у питању амерички или (од скора) и немачки државни интерес. Међутим, како ништа што је скривено не може дуго да остане у тајности тако је и немачка тв станица ЗДФ новембра 2004. године у свом prime time(у) током емитовања дневника објавила у два наврата у прилозима од по неколико минута налазе својих репортера који су директно прозивали немачку савезну обавештајну агенцију (БНД) за одговорност за хорор који је (опет) долазио са КиМ. „Новинари ЗДФ документовали су следеће: да је БНД три недеље пре 17. марта знао да се припремају организовани напади на Србе широм Космета, да је то знао јер је прислушкивао разговоре једног од организатора погрома, да се тај човек зове Самедин Џезаири, познат и као командант Хоџа, да је Џезаири с друге стране био доушник БНД, али и да је он веза албанских екстремиста са Ал Каидом“.[4] Постављала су се незгодна питања: како је могуће да је БНД знала а немачки контигент на Космету није, јер је деловало да су немачки војници доста хаотично и неспремно дочекали догађаје од 17. марта 2004 године. Ту дилему убрзо је тада разрешила немачка влада преко свог портпарола Беле Анда који је рекао да су БНД и немачка војска „имали усаглашену слику“![5] Када су коцкице крвавог (по Србе) мозаика наставиле да се слажу постало је јасно да су стране обавештајне службе знале све али да њихове владе нису хтеле да ураде апсолутно ништа-иако се радило о чистом терористичком акту! Уколико, бисмо ми сада варирали та иста питања једно од њих би се односило на  (са)учествовање наведених служби у тероризму на КиМ. Неко за то МОРА да одговара, пре или касније. Званична Србија никада није покренула ово питање. Претпостављамо због билатералних односа са Вашингтоном и Берлином, иако су обавештајне службе ових држава „на вези“ и у пословима имале, у овом случају команданта Хоџу!

Идемо даље: Џезаири, који је домицилно променио више држава а према пасошу аустријски држављанин потписује „занимљиву“ биографију: од Чеченије, обуке кроз коју је прошао у Авганистану, преко Македоније где је био командант муџахединске 112. бригаде која је у лето 2001. године „оперисала на територији Тетова. У августу те године осамдесет припадника 3/502 батаљона америчких падобранаца евакуисали су га из Арачинова“[6] (Македонија) заједно са „албанским екстремистима и 17 инструктора америчке приватне војне фирме МПРИ која је обучавала албанске паравојне формације“.[7] Ни поверљива документа НАТО-а која су говорила о подацима прикупљеним од стране немачких обавештајних служби (2002. година) да: Џезаиријева мисија на КиМ јесте да направи ћелију „Алахове армије“ (Хезболах) на Космету, да је његов број телефона пронађен на заплењеним материјалима идентификованих припадника АлКаиде, да је његова умреженост с исламистичким организацијама далекосежна; ни чињеница да је БНД (док „партнерска“ обавештајна служба није кренула с „мерама“ у односу на Хоџу 4. марта 2004. Тада се спекулисало да је реч о аустријској служби) плаћао 500 евра месечно Џезаирија као доушника; ни то што је БНД признао аутентичност докумената до којих су новинари дошли; ни новински натписи попут оног из Аустријског Курира „ Ал Каида потпиривала немире на Косову“; ни чињеница да се терористичке ћелије на КиМ континуирано наоружавају најсавременијим снајперским пушкама (Г22); нити изјава команданта Хоџе дата у интервјуу немачкој станици да може да мобилише 30 000 бораца за свој циљ-ништа од свега тога није ни за трептај ока „померило“ међународну заједницу макар онај њен део који је нову фазу империјализма отпочео „Ратом против терора“. Напротив, данас осам година после погрома на КиМ, Берлин је тај који диже рампу за улазак у ЕУ (ма шта она значила). Водећи притом рачуна о „цивилизацијском нивоу развоја“ земаља кандидата за Брисел?! Коначно, управо због тог и (како смо видели) таквог Берлина (и Вашингтона или и било које друге метрополе високо развијене ЕУропе) данашња званична Србија „завршава посао“ са КиМ, полако најављујући и de iureизбацивање Космета из територијалног интегритета Србије-што би у преводу значило покретање поступка за амандмане на Устав! Као да нико од свих њих не види да то све што се сакупило на територији НАТО ентитета јесте и биће опасност по све-по целу Европу. Ко може да гарантује, да терористичке ћелије, ма како се оне звале, (а најмање имају везе с вером или убеђењима већ само и једино с концетрацијом моћи и превласти) неће у једном моменту (желећи више од онога што имају) кренути самостално да таргетирају своје мете?! Или, зар није већ виђено да се за терор обучени борци по којекаквим приватним војним камповима окрену против својих инструктора?! Дакле, КиМ убрзо може да постане стварност било које државе Старог континента, зар не? Дотле, шта је са Србима који су остали да живе на Космету-ко њима више може да гарантује сигурност: међународне снаге?! Па, пред њиховим очима дешавали су се ужасни злочини над Србима; уз њихово присуство десио се и погром марта 2004. године. Уосталом зар то нису државе које су већином учествовале у агресији над СРЈ?!

Уместо закључка:Када све (пре)саберемо, разгрнемо тежак слој апатије која се бележи већ као диференцијална дијагноза код стања духа грађана Србије (али и не само њих) неминовно се присетимо неких давних сведочанстава-више опомена за будућност. Тако, уместо било каквог закључка чини се да запажања Виктора Франкла, и самог заточеног у концетрационом логору (у прво време Аушвиц) имају итекако своје место данас, овде и тамо (ма где то било): „У таквим приликама није најтеже поднети физичку бол него душевну патњу због неправде и неразумности свега тога. Зато је схватљиво да ударац који не погађа може чак јаче заболети у неким околностима (…МР) најболнији код удараца је сарказам који га прати“. [8] То су околности које су чак, према бележењу В. Франкла и његовом личном искуству у концетрационим логорима,  доводиле до тога да се и у пакленим околностима „са кожом превученом преко костију“ уместо тела, са извесним смртним исходом на видику, човек побуни и одговори на увреде- ЈЕР ЈЕ ЧОВЕК!

Мислите о томе….

Марина РАГУШ / Фонд Стратешке Културе