Шта да кажем мојој деци којoj предајем? Ниједан одговор немам, а морала бих да имам…

Пише: Слађана, колумниста ФБРепортера
29.9.2016.

Није истина да Срби ретко читају књиге, као што недавно рече Милорад Вучелић, велики обожавалац народних певачица.

Ја читам у жељи да достигнем мудрост високоумних људи који су имали/имају част да воде данашњу Србију, као што се рецимо Вук Драшковић, Мирослав Лазански, Матија Бећковић, Бошко Обрадовић, Милорад Улемек Легија, Војислав Шешељ и наравно највећи међу њима Александар Вучић.

Шта? Није Вам јасно јесам ли луда или безобразна па тако говорим?
Они воде државу и одлучивали су о њој у одређеним периодима нашега живота. Њима сте дали глас и ја их зато проучавам и од њих учим животне и духовне мудрости.

Шта, и то Вам није јасно?
Па што сте онда гласали за њих и положили им у руке своје животе?

Читајући духовне приче из манастира Лепавина, као противтежу да у себи смирим страсти, и поједине сајтове одређених политичара, закључујем да што више читам све ми је мање јасно. Посебно ништа не разумем шта раде, са којим циљем, ко кога ту мрзи ко кога воли и како ће се све комплетно одразити на наш живот. Онда, ако из свог незнања напишем да ми је самo постојање политике постало сумњива работа (политике којом највише доминира је осми падеж, коруптив, специјално уведен у србски речник да би прецизно описао психологију политичара, а добија се као одговор на питања „коме и колико“) и изведем поједине закључке, добијем пацке како ништа не знам и да политика мора да постоји макар изумро цео свет.

Онда ставим прст на чело и забринем се опасно. Како ћу јадница да гласам на предстојећим изборима када ни мозга ни памети немам?

Сумњам у себе, жив сам човек. Укључим РТС1 да разбистрим мисли, онда пређем на Пинк да ми буде лакше да поднесем своје незнање, па се онда сетим (а мало ми и ови претходни сугеришу преко својих телевизијских водитеља) да је најбоље, како каже мој народ: „куд сви ту и ћелави Муја – значи за ВУчића. Где ћеш боље и лепше, а још ако би неко из његове страначке гарде био у прилици да ме види, па још проценио да ми је борбени дух на врхунцу, можда бих могла да извучем и неку материјалну корист, рецимо боље плаћено радно местo?

Само, нешто ме мучи опасно.
Не знам смем ли да вам јавно кажем а да ви то не злоупотребите.

Како је онда могуће да сам могла да зарадим две дипломе а нисам способна да препознам шта је добро за Србију? И што је још црње – не знам ни коме од понуђених политичара смем да укажем поверење, већ памет морам да тражим на телевизији!

Ех, знам да ће ми се многи наругати и казати – види будале. Знам да је нама потцењивање човека постао национални спорт, али само ако тај није политичар и још на власти. Знам и да ми многи пажљиво лове граматичке грешке, као зеца у шуми за одстрел и да ће се многи окомити на слово б у речи србски као да сам им звекнула шамарчину, док им, међутим, министар Бабић са „ваздуплоховом“ уопште не смета, нити његова Доли Партон која иде уз њега као лонац на поклопац.

Шта ће да каже нека сирота бакица која цео дан чисти лук и шаргарепу или стоји на Каленић пијаци?

Шта ћу ја да кажем мојој деци којoj предајем? Они све виде, али мудро ћуте и на наше поступке одговарају револтом.

Шта да им кажем када ме питају зашто не смеју да купују половне књиге, али смеју и морају да гласају за некога кога не познају и ко је генерацијским миљама удаљен од њих?

Зашто овде не могу да се запосле, већ морају да се придруже се огромном броју оних који су отишли преко границе и никада се нису вратили? Преко 30. 000 Срба тренутно ради у Словачкој због тога што нам добро иде и што ће нам суфицит порасти од јануара 2017-те, што недавно са поносом рече премијер.

Шта да им кажем када ме питају – са којим су правом њихови органи изложени на тржишту а да их нико од политичара претходно није ни обавестио?

Шта да им кажем када ме питају – зашто Цигани имају већа права од њих а поједине мачке и пси живе животе на којима им моја деца завиде?

Шта да им кажем када ме питају – да ли је у Србији забрањено бити срећан?

Ма шта да им уопште одговорим када ми поставе просто питање – чија је ово држава и докле досежу њене границе?

Дубоко сам замишљена.
Ниједан одговор немам, а морала бих да имам.
Шта је онда сврха мога рада? Да програмирам нове роботе или да одгајим младе, срећне, слободоумне људе? Сада је моја савест на провери.

Децо моја, ваша наставница осећа огроман страх. Заштитила бих вас веома радо али не умем ни саму себе. Ваша наставница би желела да има чаробни штапић, да за вас створи један нови срећан свет у ком нећете морати да се одрекнете свога детињства, да прерано одрастете да бисте досегли неке лажне висине са којих је пад и болан и смртоносан. Свет у коме ћете моћи да живите онако како желите и да будете онакви какви заиста јесте а не онакви у какве вас ми насилно преправљамо, све у служби модерног система у коме главну реч воде политичари.

Онда се нађу појединци да ми пребаце да сам необразована јер сумњам у потребу да на овом свету постоје политичари.

Сумњам! Овом свету треба Сунце, вода, храна и наравно љубав да би преживео а политичари нити су створили овај свет, нити су коме добра донели, тако да још мање имају право да га мењају по свом нахођењу и прилагођавају својим потребама.

Извор: Фејсбук репортер