Историчар, др Дарио Видојковић са Универзитета у Регензбургу, где на катедри за Новију историју предаје студентима у Немачкој, подржава референдум који се у недељу, 25. септембра, одржава у Републици Српској.„Србима не би било опстанка ни живота, да није Републике Српске, која је настала управо као реакција на поновни поход Хрвата и муслимана да до краја спроведу оно, на чему су 1945. године стали“, каже др Видојковић у интервјуу за портал ГрачаницаОнлајн.
У акцију бечког портала „Балканисториес.нет“ у коју се укључио и Видојковић, у водећем немачком речнику „Дуден“ дефиниција речи „усташа“ уместо појашњења „покрет отпора српском централизму“ замењена је дефиницијом „фашисти који су чинили масовне злочине над Србима, Јеврејима и Ромима“.
Како немачки студенти разумеју односе на Балкану, где леже корени сукоба између Срба и Хрвата? Зашто се јавно залаже и подржава референдум о Дану Републике Српске, др Видојковић говори за ГрачаницаОнлајн.
Када студентима у Немачкој укажем на неке контексте и позадине, на крају су увек зачуђени ониме на шта су наишли, јер се подаци не уклапају у мејснстрим причу о злим Србима, кривцима за избијање Великог рата.
ГрачанинцаОнлајн: Како ваши студенти разумеју комплексне односе на Балкану, пре свега константне сукобе између Срба и Хрвата, који ни данас, после рата и распада заједничке земље, не престају? Где лежи корен те нетрпељивости и има ли историја одговор на то питање?
Дарио Видојковић: У оквиру мојих предавања о Првом или о Другом светском рату, ја се, наравно, увек дотакнем и наше историје и збивања на Балкану у тим временима. Немачки студенти углавном имају прилично мало појма о догађајима на Балкану, уствари, често се суочим и са никаквим знањем.
Тешко је за њих да схвате, шта значи религијски сукоб или мржња, када се у овим срединама на западу, вера, религија и црква не потенцирају и када је више „кул“ изјашњавати се као атеиста, него као верник. То је суштински проблем који се не уочава само у Немачкој, већ на читавом Западу.
Међутим, моја метода је таква, да када им укажем на неке контексте и позадине, њима препустим да у својим рефератима самостално обраде те теме. И после тога, увек су зачуђени ониме на шта су наишли, поготово када увиде да се њихово размишљање и налази не уклапају у мејнстрим причу о злим Србима и кривцима, примера ради, за избијање Великог рата. Но, ван мојих предавања, углавном се шири једна негативна слика о српском народу. Нажалост, на тај начин се желе зацементирати резултати мешања и агресије спољног фактора, који је у великој, да не кажем и у огромној мери, управо допринео распаду Југославије и распламсавању ратних сукоба.
Шта се корена нетрпељивости између Срба и Хрвата тиче, могао бих слободно рећи да се та нетрпељивост више може наћи на страни Хрвата, него код Срба.
Видите, након два светска рата и након масовних злочина почињених у тим ратовима од стране Хрвата, који су углавном (част изузецима) увек били на страни непријатеља српског народа, Срби су били ти који су опет били спремни да са њима створе и граде заједничку државу. То нам се два пута обило о главу, а Срби су то врло скупо платили. После 1918. године, могли смо створити своју, српску државу, као што је поред осталих и војвода Мишић тада предлагао, али регент Александар Карађорђевић није хтео да слуша такве савете, нити да прихвати упозорења о Хрватима и њиховом истинском расположењу према Србима. Он је то касније платио својим животом, атентатом усташа у Марсеју, у октобру 1934. године.
Када се траже узроци таквог става Хрвата према Србима, мора се ипак отићи мало дубље у историју, у XIX век. Наиме, и пре тога, Срби су заједно са Хрватима бранили западни свет од најезде Турака на простору Војне Крајине. А у првој половини XIX века, у доба романтизма, имамо појаву Илирског покрета и почетак рађања идеје о југословенству. Према тим идејама, Срби и Хрвати су један народ а две вере. О томе је, рецимо, говорио Вук Караџић. Илири, попут Људевита Гаја, желели су да се сви јужни Словени уједине, користећи једно наречје, штокавски језик, који је Вук био усталио. Илиризам неће трајати дуго, пошто ће Беч гледати да забрани и угуши тај покрет, плашећи се да ће изгубити свој утицај над Хрватима, али и осталим јужним Словенима на територији Хабзбуршке монархије. Тако ће и много деценија после власти и двор у Бечу, уз здушну помоћ Ватикана, тј. католичке цркве у Хрватској, гледати да између Срба и Хрвата засеје семе раздора и тиме су трајно спречили да се они сложе и уједине. Ту треба навести имена попут Анта Старчевића и Јосипа Франка, оснивача хрватских праваша, из којих ће касније настати усташки покрет, на челу са Антом Павелићем. Виктор Новак, примера ради, о томе је писао у свом „Magnum crimen“-у. Дакле, корене нетрпељивости између Срба и Хрвата треба тражити управо у тим настојањима Ватикана и католичке цркве, који су својим проповедима о Србима као „нижој раси“, „јеретицима“ итд., допринели у ширењу мржње, која је довела до Јасеновца, разних јама пуних српских лешева, Јастребарског, као и до „Бљеска“ и „Олује“.
Скупштина Републике Српске је усвајањем декларације усташке злочине у НДХ назвала геноцидом. У Републици Србији, то се још није догодило. Усвајање такве резолуције, у време повампиреног усташтва у Хрватској, јако је битно у историјском и судбоносном часу. Млаке реакције Европске уније на последње догађаје у Хрватској, можемо разумети само у светлу ревизије историје, чији смо сведоци.
ГрачаницаОнлајн: Не тако давно, укључили сте се у акцију који је покренуо интернет портал из Беча „Балкансториес.нет“ како би се у немачком речнику „Дуден“ појам „усташа“ заменио адекватном дефиницијом. То је и учињено. Како сада гледате на повампирено усташтво у Хрватској, које свакодневно својим изјавама подстичу неки хрватски политичари?
Дарио Видојковић: Шта се тиче Дудена и измене те дефиниције, морам подсетити да је дефиниција, према којој се о усташама није говорило као о „фашистима“, који су чинили масовне злочине над Србима, Јеврејима и Ромима, него о „покрету отпора српском централизму“, била у употреби више од двадесет година!
Нормално, намеће се питање зашто се раније није реаговало на то, зашто и како и сами Немци нису имали адекватну дефиницију, базирану на чињеницама?
Сада је то у доброј мери исправљено, али једна ствар још увек недостаје.Још се не спомиње речи „геноцид“ у тој дефиницији.
Народна Скупштина Републике Српске је у октобру 2015. године масовне злочине усташа током НДХ над Србима, Јеврејима и Ромима, означила декларацијом правим именом, геноцид. Но, од стране Републике Србије, такав чин се још увек није десио. Потребно је да и сама Србија осуди јасно и недвосмислено те усташке злочине као геноцид. Тек онда можемо тражити и у свету, да се ти злочини признају као геноцид. Могу вам рећи да тренутно радим на активностима, да се таква једна резолуција донесе и у Народној скупштини Републике Србије, па се надајмо успеху те идеје.
Управо наспрам овог повампиреног усташтва у Хрватској, једна таква резолуција је више него битна и дошла би у историјском и судбоносном часу. Видите, Хрватска, која је 1995. спровела, пред очима такозване међународне заједнице, највећи прогон цивилног становништва у грађанском рату у бившој Југославији, то јест српског, са подручја Републике Српске Крајине и која је тиме спровела уједно део усташког програма, према којем једну трећину Срба треба побити, једну покатоличити, а трећину протерати, остала је некажњена за те злочине. Шта више, награђена је пријемом у Европску унију! И та иста Европска унија, која се толико позива на нека људска права и толеранцију, посматра малтене немо, како се Срби и дан данас прогањају у Хрватској, како им се ускраћују права, уништавају табле и натписи на ћирилици. Једном Томпсону се слободно дозвољава величање фашистичке усташке идеологије и геноцид над Србима, а сама актуална председница Хрватске говори јавно како она и њена деца слушају његове песме. И онда имате једног министра културе (?!), који јавно промовише усташтво. Дакле, све су то врло забрињавајуће појаве и само хрватско друштво би требало да исте осуди и да их и забрани. Притисак из Брисела би у томе био врло користан. Међутим, млаке, односно изостанак било које реакције Европске уније на све то, може се разумети само у светлу ревизије историје, чији смо сведоци, где се очигледно поново дозвољавају и толеришу фашистички покрети. Погледајте само примере Балтика или Украјине. Свакако, цивилизовани свет би морао да устане против таквих појава, којима у XXI веку више нема места.
Република Српска је настала као реакција на могући поновни поход Хрвата и муслимана да до краја спороведу оно на чему су 1945. године стали. На исти начин се храбро борио и српски народ на Косову и Метохији, на барикадама на Јарињу и на мосту у Косовској Митровици.
ГрачаницаОнлјан: Председник Републике Српске Милорад Додик је недавно изјавио да је Република Српска настала управо због тога да се Србима у Босни и Херцеговини не би поновили усташки злочини из Другог светског рата. Како коментаришете то што су из дана у дан притисци на Српску, посебно са запада, све већи?
Дарио Видојковић: Председник Републике Српске Милорад Додик је потпуно у праву. Погледајте шта се све десило Србима на оним подручјима, на којима није постојала власт Републике Српске нити контрола од стране Војске Републике Српске. Сетите се масовног убијања Срба у Сијековцу код Брода, у Купресу, у зеничким казаматима, у Сарајеву, у разним хрватским и муслиманским логорима. Србима не би било данас опстанка ни живота, да се није створила Република Српска, која је настала управо као реакција на поновни поход Хрвата и муслимана да спроведу до краја оно, на чему су 1945. године стали. Република Српска је и одговор на прегласавање српског народа и на покушај да се над њим влада као у време бегова. Дакле, Република Српска је израз слободарске воље српског народа да буде свој на своме. Отуда се треба схватити и отпор Републике Српске на учестале покушаје да се она разгради и да се на крају и укине, чиме се притом крши и сам Дејтонски споразум, који ју је и признао. Нажалост, неким факторима на западу не одговара постојање Републике Српске, која никога не угрожава и која једино брани своје надлежности и своја права, која су јој загарантовани Дејтонским споразумом, Уставом Босне и Херцеговине и Уставом Републике Српске.
Ту видимо на делу једну политику дуплих аршина, која је ништа мање, иста она политика која се односи и на питање Косова и Метохије и статуса српског народа на Космету. Запад се позива на демократију и на поштовање људских права. А у случају бивше Југославије, искључиво српском народу се таква права нису признала, пре свега право на самоопредељење, на које су се позивали Словенија, Хрватска, Босна и Херцеговина, Македонија, па и Црна Гора и најзад Албанци на Космету. Зашто се та права не признају и Србима?
Значи, имамо једну лицемерну политику запада, који тиме гази начела на које се тобоже сам позива и који представљају његов фундаменат на којем је изграђен. Треба се запитати, зашто се боје референдума у Републици Српској, који је демократско право сваког народа. Уместо да га подржи или да покаже разумевање, запад се труди да га или омаловажи, или чак да га спречи, односно забрани. У том смислу, повећава се притисак на Републику Српску на разне начине, у чему учествују и политичари и неки генерали у Сарајеву. Изјаве премијера Србије такође иду томе у прилог, нажалост. Можемо рачунати са тиме, да ће се ти притисци, што се све више ближи дан референдума, бити све интензивнији, али власти и народ Републике Српске су истрајни у томе да се референдум спроведе, јер знају да би у супротном случају отворили пут ка укидању Републике Српске.
На исти начин као у Републици Српској, храбро се борио и српски народ на барикадама код Јариња, примера ради, или на мосту у Косовској Митровици и зато сматрам да српски народ на Космету има јако разумевање за став своје браће у Републици Српској.
Институције на нивоу Босне и Херцеговине су већ забраниле химну, грб и заставу Републике Српске, сада хоће да забране и Дан Српске.
ГрачаницаОнлајн: Јавно сте подржали референдум о Дану Републике Српске. Зашто је референдум толико важан, да ли је заиста судобоносан и коме је важан?
Дарио Видојковић: Подржавам референдум о Дану Републике Српске јер се тиме народу даје могућност да на демократски начин каже, хоће ли и даље да слави свој дан, када је проглашена Република Српска. Наиме, суочени смо са већ дужом тенденцијом да се разним начинима, једна по једна надлежност Републике Српске, које су јој припале по Дејтонском споразуму, одузму, како би се на крају и укинула. Већ су институције на нивоу Босне и Херцеговине, попут Уставног суда БиХ, забраниле химну, грб и заставу РС, па сада хоће да забрани Дан Републике Српске, чиме се дирекнто негира постојање саме Републике Српске (да не говоримо о томе, да се тиме крши Дејтонски споразум). Шта би било следеће? Па забрана назива Републике Српске. И шта бисмо на крају имали? Иде се дакле ка томе, не само да се негира српском народу у бившој БиХ право на своју Републику Српску, него да се паралегалним методама, оствари у миру ратни циљ Алије Изетбеговића (на чему сада ради његов син) и да се добије једна унитарна Босна и Херцеговина. Тиме би се поништило све оно за шта се српски народ у Српској борио, а сетимо се да су у њене темеље уграђене на десетине хиљада српских жртава. Зато је ово један историјски, па чак и судбоносни тренутак за српски народ, не само у Републици Српској. Све ово објашњава зашто је референдум толико важан и зашто га и Србија треба подржати.
ГрачаницаОнлајн: Да ли ће се после 25. септембра нешто битно променити у животима људи у Федерацији БиХ и у Републици Српској?
Дарио Видојковић: Видите, после 25. септембра ће доћи 26. септембар. Нема разлога да се уопште шта негативно деси, а камоли неки сукоби или, не дај Боже, рат. И зашто би? Српски народ излази на један референдум, на коме ће на демократски начин рећи своје, да ли жели и убудуће да обележава датум настајања своје републике. То је једно неоспорно демократско право које никога другог не угрожава, нити се тиме некоме прети. Ток живота грађана, како у РС, тако и у Федерацији , би требало зато да се нормално одвија и после референдума. Живот и прилике у дејтонској БиХ би, међутим, били у многоме бољи и лакши, када би у Сарајеву већ једном сви схватили и прихватили да је рат давно престао и да постоји и РС. Политичари у Сарајеву би требало да гледају како грађанима у Федерацији БиХ може бити створен бољи живот, а не да стално нападају на РС и на српски народ, чиме само одвраћају пажњу са својих сопствених пропуста и грешака. А Срби у РС ће, како се може очекивати, на демократски начин одбранити Дан Републике Српске, на достојанствен и миран начин и требало би да гледају како ће своју републику после 25. септембра даље да изграђују и да јачају.
Храбар и јасан отпор Републике Српске покушајима њеног укидања, треба да послужи као пример и мотивација и Србима на Космету да се и они тако боре за своја права и да храбро истрају у томе.
ГрачаницаОнлајн: Да ли очекујете да се и дијаспора одазове референдуму о Дану Републике Српске?
Дарио Видојковић: Наравно да очекујем да се и српска дијаспора одазове у масовном броју референдуму о Дану Републике Српске. Гласати може свако, ко поседује пасош, личну карту или возачку дозволу, издату од стране МУП-а Републике Српске и који је пријављен на територији РС, укључујући и Брчко Дистрикт. Ево, Минхен је једини град у целој Европи у којем се може гласати чак на два места, при чему сам дао своју подршку да се и у том граду одржи референдум. И за нашу дијаспору важи исто, ово је један историјски и судбоносни тренутак. Учешћем на референдуму се брани постојање и темељ саме Републике Српске, јер се мора знати да је она створена пре избијања ратних сукоба, па још и много година пре Дејтонског споразума. Република Српска је једна чињеница и сада је треба одбранити на референдуму, чиме се треба стати на пут овим покушајима да јој се отимају надлежности и да јој се ускраћају права, што би на крају довело до њеног нестанка. Зато, још једном апелујем на све грађане, који су пријављени у РС, да се одазову масовно на референдум.
ГрачаницаОнлајн: Какве поуке из онога што се дешава са и око Републике Српске може да извуче преостали српски народ на Косову и Метохији?
Дарио Видојковић: За српски народ на Косову и Метохији, ови догађаји представљају несумњиво важне догађаје, који се, и те како могу одразити и на њих и њихов положај. Пре свега, храбар и јасан отпор Републике Српске покушајима њеног укидања, треба да послужи као пример и као мотивација и Србима на Космету да се и они исто тако боре за своја права и да истрају исто тако храбро у томе. Не треба да вам причам, са којим симпатијама српски народ у Републици Српској гледа, не само на Србију, него посебно и на Косово и Метохију, колевку и срце српског народа и државе, као и на борбу Срба на Космету за опстанак на својим вековним огњиштима. Треба се само подсетити, колико само Срба води порекло са тих простора. Томе у прилог иде и хуманитарна помоћ и друге подршке, коју Срби из Српске пружају Србима на Косову и Метохији. Треба да схватимо да смо сви ми припадници једног националног корпуса. Значи, када се има јасан и чврст став и када влада јединство, онда су то услови да се одбране и сачувају права и опстанак српског народа, како у Републици Српској, тако и на Косову и Метохији. Зато мислим да српски народ на Космету из овога може много шта поучно извући.
Биографија:
Др Дарио Видојковић, историчар и асистент на Катедри за Новију историју на Универзитету у Регензбургу. Проучава немачку и историје Балкана и српског народа, али предаје и о историји САД-а и њеној спољњој политици.
У докторском раду истраживао је и писао о немачкој слици о Србији и Србима у јавном дискурсу и у дипломатији у периоду од 1878. до 1914. године, дакле између Берлинског конгреса и избијања Првог светског рата.
Написао је увод за ратни дневник Грофа Елца који је служио у Козачкој дивизији при Вермахту у Југославији, током Другог светског рата.
Његова интересовања везана су и за историју филма.
Аутор је и прилога зборнику професорке Шуберт о српском доприносу у снимању немачких филмова по делима Карла Маја. У новембру 2015. године изашао је краћи текст, поводом сто година од почетка Првог светског рата, „Односи Србије са Аустро-Угарском, Немачком и Русијом у контексту аустро-немачке политике“ као и „Велики рат и почетак новог света: Актуелно подсећање за човечанство“.
Рецензирао је и неколико стручних књига, које се односе на историју Првог и Другог светског рата и Југославије.
Иван Миљковић
Извор Грачаница онлајн
