РАЗОБЛИЧАВАЊЕ ЕКУМЕНИСТИЧКИХ ЛАЖИ (3) – БЕСМИСЛИЦЕ НЕОБРАЗОВАНОГ, ПРЕВРТЉИВОГ РИМСКОГ ЈЕРЕТИКА, УСТАШЕ И СЕКТАША ЗОРАНА ЂУРОВИЋА

Легендарни кловн екуменистичког путујућег циркуса – фрава Зоран Ђуровић, познат по томе што је целивао Туђмановог пајтоса и усташког папу Војтилу који је Степинца учинио “блаженим“, покушао је поново да оспори наше писање о чињеницама да св.Марко Ефески није љубио папу, нити га је звао “свети отац“ (видети његову нову пашквилу под насловом “Марко Ефески се љубио са папом – други грчки извори“ овде – http://pouke.org/…/44290-%D0%B7%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%BD-%D…/).

Помислио је да нама може подметнути неке нове или “друге грчке изворе“ који помињу пољупце и похвални говор папи од стране св. Марка Ефеског, али као што ће се јасно видети доле, нити се ради о оригиналним изворима, нити о иоле поузданим изворима. Два примарна-оригинална извора (Сиропулос и Кроче) су потпуно на нашој страни. Ђак Ђуровић би морао поново у школицу да научи основне ствари гледе научне методологије (а дотле му поручујемо – “Седи попо доле, један!“). Њему још једна бесплатна лекција (и увек ће је добити, јер нема ништа ласније и слађе разобличити њега као мегалитску незналицу и јанитора ватиканских клоака), а народу се даје на знање потпуни дилентатизам и помрачење ума тобоже образованих екумениста.

Идемо редом, разобличавамо све битније приговоре овог јеретика, тачку по тачку (најпре његов цитат под наводницима, па наш одговор):

1. – “МП вели да је цар Јован VIII Палеолог наредио грчким епископима да се латинима учтиво обраћају. Као, не би они то по себи, него су били присиљени, а „цар је умро као неокајани јеретик“. Ово Марка баца у лоше светло, јер испада кукавица. Како је наједанпут постао храбар и није потписао унију? На то артемити немају интелектуално поштен одговор. А да је цар био јеретик, то је проглашено на сабору под Шљивом у Љуљацима! Сиропулос пак га ословљава са свети, иако је писао дуго после сабора“ –

Чак и да се св. Марко обраћао Латинима дословце како му је цар наредио (а није као што смо видели, јер је изостављао оно “оци“), и да је био кукавица па херој, и чак да је св. Марко био најпре унијата по постао борац против уније – потпуно је небитно. Никада није касно за покајање и раскидање са јеретицима, био то први час, трећи или једанаести. То стоји у Јеванђељу, али јеретички попа очигледно не чита Свето Писмо. Осим тога, јеретички попа је намерно заборавио оно што смо раније написали из извора – чак и да је св. Марко нон стоп Латине звао најсветији, најблаженији и слично, он је јасно рекао у свом првом обраћању у пленуму (које не треба мешати са тзв. похвалним говору папи који се никада није десио) да је он на овај Сабор дошао под претпоставком да Рим већ тада жели да се покаје и отклони све јереси које су довеле до раскола за који је Рим крив, те да од Грка на Сабору паписти очекују да чују шта све треба да ураде како би се вратили у Тело Цркве, и док је важила та претпоставка, свако учтиво обраћање није спорно, јер се само под претпоставком папистичког покајања може говорити о обнављању римске црквености, никако другачије.

Што се тиче сулуде попине тврдње да нико није јеретик док га неки Сабор не осуди да је јеретик, ма исповедао и сатанизам до смрти, навешћемо лепу дефиницију јеретика од светитеља Игњатија Брјанчанинова:

“Јерес је реч грчкога порекла која означава било какво посебно, оделито учење. Тако се и Хришћанско учење у доба своје појаве понекад називало јерес (jп. Дјела апостолска 28,22). Касније се овај назив примењивао искључиво на произвољно и лажно учење о Хришћанству, одвојено и различито од учења Једне, Свете Саборне и Апостолске Цркве. (…) Упорно истрајавање у јереси својство је јеретика…“

Дакле, јеретик је свако онај који исповеда јеретичко учење. Унија у Фиренци је била јерес првога реда, и онај који је био тада унијата био је јеретик као цар тада. Необразовани попа меша саборну осуду неког као јеретика, којом он бива анатемисан од Цркве (а ако је био свештеник престаје му свака благодат), од чињенице да неко може да умре формално као члан Цркве, а да буде јеретик који исповеда јереси. Као и код канона 15 Деветог помесног сабора, епископ са којим прекидају општење правоверни чланови Цркве, подразумева да је он јеретик који исповеда јерес, али то не значи да му аутоматски престаје свака благодат и да није члан Цркве. Барем до његове саборне осуде као јеретика и анатеме.

2. – “МП вели да је у својству портпарола Ефески ословљавао учтиво папу: „οὕτω καί νῦν λέγομεν, ὅτι έπεί ἐτάχθη καί συνεφωνήθη ἐγγράφως, καί παρά τοῦ μακαριωτάτου πάπα, καί παρά τοῦ βασιλέως τοῦ ἁγίου, καί τοῦ ἁγιωτάτου πατριάρχου ἡμῶν… ‘тако и сада кажемо, да пошто је сређено и договорено писмено, и од блаженог папе, и од светог цара, и најсветијег патријарха нашег…’ Дакле, овде се види да је цар ‘свети’, патријарх ‘најсветији’, а не папа. Папа је ‘блажени’“. Већ смо се нашли пред недоумицом да ли МП не зна језике или је само битанга-преварант; јер је немогуће да случајно погрешно преводи μακαριωτάτου πάπα са блаженог папе, јер је у гр. апсолутни суперлатив, тако да се ово преводи са најблаженији. Такође, блажени и свети су у ово време били синоними, како смо већ видели да Ефески користи и најсветији за папу. Ове форе МП може да продаје само неуком љуљачком свету“ –

Уопште није битно да ли је у овом обраћању папа поменут као “блажени“ или “најблаженији“, или “најсветији“, јер јасно се види да се ради не о личном ставу св. Марка него о саопштењу које је он прочитао у име грчке гелегације Латинима како би их Грци подсетили на њихове обавезе да се не дебатује пре времена о догми. Пред само то обраћање, било је саветовање свих епископа како ће се наступити према Латинима (Сиропулос то јасно описује), а према ранијој царевој наредби, св. Марко је имао да прочита Латинима оно о чему се сви договоре. Осим тога, у овом обраћању је јасно употребио прво лице множине λέγομεν (кажемо), а не “кажем“, као што је у другим обраћањима имао обичај да користи прво лице једнине.

3. – “МП сам назидао па сада покушава да се коригује, а не помињући да је лупетао. Вели да је Ефески „увидео да се ради о разбојничком сабору… па је покушао да побегне“. Претходно је тврдио како је Ефески побегао. Но, то би било као да неко каже да је „убио сам Тита“ исто што и „покушао сам да убијем Тита“. МП није био читао Сиропулоса него је слушао љуљачке легенде, па кад сам му привео текстове из Сир остао је без речи, и сада покушава да изједначи намеру и акт. Добро смо те разумели, Маки…“ –

Где смо то тврдили да је св. Марко побегао са сабора? Једино што смо рекли јесте да је покушао да побегне. И није ни први ни последњи светац који се стицајем околности нашао на разбојничком сабору, па покушао да бежи пре него што ће одбацити све што се на таквом сабиралишту договорило.

4. – “Скакућући тамо-вамо, МП вели како приватно Ефески избегава да католике назива свештеним лицима: „Када се на исти начин срео са кардиналом Цезаринијем па почетку псеудосабора, није га ословио са ‘блажени’ (μακαριώτατος – поново незналачки превод, sic!), ‘(нај)светији’ или ‘светости’ (ἁγιώτατος), него са ‘ваша поштован(ост)и, уважен(ост)и, честит(ост)и’ (αἰδεσιμότης) чиме је јасно избегао да у потпуности изврши цареву наредбу ословљавања паписта са ‘честити оче/оци’“. Ова незналица мисли да се и владике ословљавају као патријарси и папе. Такође мисли, као Мали Перица, да када се каже само велечасни, без додатка оче, да то некога вређа и да је „крња“ титула. Бесмислица до бесмислице. Нпр., кажем Иртинеју Буловићу (кога овај „стручњак“ такође оптужи за фалсификовање), преосвећени, без да додам владико, то сам га увредио! Љуљачка је туга преголема!“ –

Овај незналачки јеретчки попа не разуме да је наш акценат био на одсуству овог “оци“ или “оче“ уз поштовани, уважени, честити, а не то да се владика ословљава другачије од патријарха. Честити или поштовани говоримо у свакодневном животу мирјанима, али и странцима (дакле чак и јеретицима и незнабошцима), јер им тиме указујемо минимум поштовања као људским бићима створени од Бога, но не говоримо им истовремено “браћо“ или “оци“.

5. – “Такође, МП, не читајући ни Сир ни мене, тврди да Ефески никад не назива папу светим или блаженим (осим у Похвалном говору). Ја одавно привех управо такво место, али то су црне мрље код МП (тако се и за погрешне своје преводе изговарао са мрљама, као, није добро видео). Да поновим непажљивим читаоцима: када је дошао кардинал Јулијан, Марко разговара са њим и каже „најблаженији папа“ (μακαριωτάτου πάπα / Beatissimo Papa, Сир V, 7 (13))“ –

Па то смо и навели у нашем писанију, да је то речено у гласноговорничкој функцији св. Марка што је било по царевој наредби, и након заједничког већања са свим епископима, а не његово лично излагање у које се нико није мешао. Сем тога, овде је папа поменут, није му се св. Марко обраћао у лице, врло се вероватно ради о читању потписа папе, цара и патријарха са документа којим су се они обавезали да неће пар месеци већати о догми, јер је св. Марко јасно подсећао у том обраћању паписте на њихове конкретне писмене обавезе.

6. – “Остаје енкомијум Ефеског папи. (…)Петит не негира постојање говора и да је он извршен. Како је рукопис касније откривен, онда је касније и публикован па га историчари нису могли консултовати. То само артемити пишу схолије на текстове које нису читали. Но, на основу синопсиса у Сир смо већ видели да је то тај говор. Нико у научном свету га није довео у питање, нити вели да је манипулисан. (…) Дакле, Сир јасно сведочи да је говор Марков, а из његовог синопсиса се види да критички текст који имамо је аутентичан. Сир, који је касније био… противник потписане уније, не би написао да је ово био Марков енкомиј, нити би рекао како је папа наследник Петров, да то није из Марковог пера. Тачно је да у тексту немамо речено да је папа наследник Петров, али се назива првојерархом што је антономазија. Савршено се поклапа Сир извештај са текстом Маркове беседе. Кад је цар видео Маркову написану беседу, одузео се… па је питао патријарха како су ове ствари пале Марку на памет, јер је Цар хтео да се не чачка мечка, да се не прича о вери. Пита: ‘Зашто је Ефески написао то што је написао’?… Цар је хтео да синод осуди Марка, али му је Никејски рекао да синод нема шта да ‘противречи ономе што је Ефески написао, јер је он исказао своје сопствено мишљење’. И, каже Сир, тада Цар диже руке, и остави све да иде својим током“. Наиме, пустио је да се одржи говор“ –

Нисмо ми писали да је тај енкомион, тј. тзв. говор фалсификован и да аутор није св. Марко. Само смо га приказали у целости, тачније други део тог енкомиона или писма у којем се јасно помињу папске јереси као узроци раскола, чак се помиње и демон који је изазвао раскол, а пошто је јасно написано да су паписти криви за раскол и јереси и да су они отпали од Светих Отаца, Грка и сами од себе (отпали од православне римске Цркве), то значи да је тај демон ушао у раније папе, и сада је на овом папи дужност (!), како каже св. Марко, да се одрекне тога и оствари јединство у Истини – те ако то уради онда је тек најсветији отац. Писмо је послато кардиналу Цезаринију на цензуру, па ако му се свиди да пошаље папи, али и Сиропулос и паписта Петит који је први публиковао садржај писма на Западу, јасно кажу да писмо није послато папи, већ цару (што значи да се није свидео енкомион папском цензору), а цар се наљутио на св. Марка што је покретао догматска питања пре времена и ван његовог знања. Као што смо раније писали, цар је пустио да се говор одржи, али осакаћен – избачени су спорни делови који папистима нису били пријатни, остављена је лепа безусловна етикеција и тај говор на отварању Сабора је читао никејски митрополит, а не ефески (латински записник сабора Acta Sacri или Acta Latina, стр. 85-89). Паписта који је писао фактички латински записник је био у ствари латински Сиропулос, једини Латин који је присуствовао псеудосабору чији су записивани утисци сачувани на папиру, и то је био Андреа де Санта Кроче (његов записник је објавио ватикански главни библиотекар Хорације Јустинијан 200 година после псеудосабора). Дакле, оба очевица сабора, и Грк и Латин, не говоре да је било икаквог обраћања на самом почетку Сабора од стране св. Марка папи. Сиропулос ћути, али Андреа јасно даје никејског митрополита који чита очигледно преправљен и осакаћен енкомион св. Марка Ефеског (погледати на латинском поменуте горе стране у Acta Sacri – исте фразе, исти редослед тема као у енкомиону св. Марка, али осакаћено и без лоших длеова енкомиона по папу). Јеретички попа Зоран се онда покушава ухватити за своју очајничку сламку спаса – наводно нове грчке изворе који сведоче да је похвалног говора папи у пленуму било, и да је тај говор читао св. Марко. Но више о томе у наредној ставци доле.

7. – “Сведочанство о томе имамо у другом грчком извору, који нам преноси Џил, а који је напојен патосом јер говори о великој тишини која се спустила на сабор, да људи нису дисали (γενομένης δὲ σιωπῆς μεγάλης ὥστε μὴ πνέειν ἄνθρωπον / facto igitur silentio magno ut homines ne respirarent quidem) и да је Марко у тој атмосфери одважно започео своју елоквентну похвалну беседу. То је беседа из Петита. Е, сада ће МП да каже да и Грци лажу… Дакле, ван сваке сумње је да је Ефески написао и изговорио похвални говор, са свим етикецијама које је користио и ван седница. Једноставно, називао је папу најблаженијим и најсветијим. МП би морао да нам да друге рукописе који се разликују од нама познатих, или да научно изложи разлоге зашто негира да пред собом немамо аутентичан текст Ефешког, јер талибанске тлапње нису аргументи него љуљачке онаније“ –

*У овој ставци ћемо одговорити и за поновну тврдњу јеретичког попе да је св. Марко љубио папу, барем везано за оне цитате из овог “новог“ извора Џила на које се он позива да поткрепи ову своју глупост, док ћемо посебно обрадити његову лаж гледе “пољупца“ везано за Крочеов извор:

“Други грчки извори“ на који се позива јеретички попа Зоран је публикован од стране Џозефа Џила са папског Оријенталног института под именом Actorum Graecorum Concilii Florentini 1953. године (савремена Acta Graeca). Погледајмо шта сам Џил каже о свом подухвату, тј. о томе како је компонована ова његова публикација и како је треба вредновати, и ту ће се јасно видети да се они делови ове Acta Graeca на које се јеретички попа позива, у научном смислу, никако не могу прихватити, већ одбацити као неоснована писанија по принципу рекла-казала (Joseph Gill, Actorum Graecorum, Preface; Joseph Gill, The Council of Florence, 1959, стр. viii-x):

Прво, у уводу Actorum Graecorum, Џил каже да је пре њега било доста издања Acta Graeca, али да су се сва базирала на издању Матеја Девариса из 1577. године. Деварис дакле није био савременик Флорентинског псеудосабора, а Џил додаје да се не зна поуздано и експлицитно на којим списима је тачно он базирао то своје издање (тек се претпоставља да је Деварис публиковао на основу извештаја једног од учесника сабора – митиленског епископа Доротеја, али то није доказано (Geanakoplos, Constantinople and the West, стр. 228)). Каже Џил и да су касније издања међусобно не увек сагласна и прецизна. Џил наводи и мишљење једног свог колеге Фромана који каже да се тачно испитивање поузданости сваке од едиција мора напустити, јер се ништа сигурно (специјално) не зна о аутентичности најстарије едиције Девариса. Зато је Џилов подухват компилација досадашњих издања, уз додатке тамо где нема преклапања, и низ корекција. Дакле, Џилова едиција аутоматски не може да има исти степен поузданости по себи, као оно што су писали Сиропулос и Кроче који су сигурно били на псеудосабору (за Крочеа Џил каже да је можда био и званични записничар псеудосабора, али је несуњиво као и Сиропулос присуствовао седницама), јер се не зна да ли је Деварис нешто измислио, нешто изоставио или погрешно преписао од оних рукописа који су му дошли до руке – и који су могли бити и терцијарни извори, а не само примарни од Доротеја митиленског, то не знамо.

*Иначе, прецизности ради, оригинални и званични записници са псеудосабора у Фиренци, како грчки тако и латински су изгубљени, али су остали Сиропулосови и Крочеови извештаји (писани у записничком стилу) који су били непосредни сведоци догађаја.

Друго, и драстично битније од првог, Џил у својој књизи The Council of Florence каже да се овај његов подухват Actorum Graecorum заправо састоји из три дела – главни део су Acta Graeca у ужем смислу, и која имају највећу поузданост. Зашто? Зато што се заснивају на преклапању већег броја грчких едиција и списа, и у питању су говори који се тичу догматских расправа у самом пленуму. И не само то. Џил изричито каже да њихова аутентичност зависи од преклапања са латинским панданом у виду Acta Latina (који је, јелте, написао Кроче). Тамо где нема преклапања, као примаран извор, Acta Latina и Сиропулос имају сваку предност у односу на Acta Graeca као посредан извор – секундарни, терцијарни, ко зна који по посредности (што би народ рекао “десета рука ето толико је поуздано“). И овде долазимо до суштине. Такозвано љубљење папине руке и образа у Џиловој публикацији, и на које се позива јеретички попа, као и тзв. похвални говор папи од стране св. Марка Ефеског папи (који у Џилу претходи похвалном говору никејског епископа папи те изгледа врло бизарно, јер се ради о два врло слична говора у погледу етикеције један за другим) налазе се у Acta Graeca, али не у ужем смислу Acta Graeca који су поуздани, него у ширем смислу, у делу Џилових Acta Graeca који претходи догматским расправама у пленуму. О чему се ради?

Заправо је тај извештај о тзв. љубљењу папе додат од стране Џила у његову публикацију, за које раније едиције Acta Graeca нису знале. Тај извештај је писао такође неко ко није уопште био на псеудосабору, а не зна се ни од кога је тај извештај чуо или преписао. Ради се о унијатском епископу са Крита који је био присталица Флорентинске уније Јовану Плусијадесу (око 1429 – 1500), и који је у доба псеудосабора имао десетак година, дакле сигурно није био сведок догађаја, а није ни писао одакле зна за те сцене љубљења. Џил каже да је Јован рекао како је писаније своје засновао на сведочењу једног од епископа који је на псеудосабору био, али не каже именом ко је то био (Џил верује да је то можда био митиленски епископ, али то је “оно што је баби мило то јој се и снило“), дакле потпуно непоуздан извор који сам о себи у науци нема никакву снагу. Вероватно је Плусијадес имао контакт са Сиропулосовим извештајем, али је решио да се мало поигра маштом, онако како су његови унијатски снови замишљали идолопоклонство према папи, па да пољубац дода тамо где га није видео ни Сиропулос, а поготово не Кроче папистички очевидац. Џил је уопште део своје публикације до догматских расправа убрајао у мање поуздана писанија, и назива их не Acta Graeca у правом смислу те речи, већ Опис – Description. Опис у Џиловој публикацији описује догађаје од доласка Грка у Венецију и Ферару до првих догматских расправа. Осим овог Описа и Acta Graeca у ужем смислу, Џил је додао и још неки мање битан додатак као трећи део.

А додао је и енкомион св. Марка на место на којем не би требало да стоји, јер у Acta Latina нигде нема тог енкомиона-обраћања, имамо само никејског митрополита, а Сиропулос то такође не помиње. Такође, Acta Latina не помињу никакве пољупце са папом са било чије стране.

Дакле, сам Џил каже да тамо где нема преклапања са другим грчким едицијама Acta Graeca, и нарочито и пре свега са Acta Latina, нема говора о аутентичности, дакле нема говора о било каквом љубљењу папе или похвалном говору папи у пленуму.

Примећујете ли овде секташко помрачење ума Зораново? Његово позивање на ове јалове изворе је исто као када се јеретици свих фела позивају на нека “нова Јеванђеља“ која су писана ко зна колико након четири важећих и ко зна од чије руке. И јеретици кажу – ето има неко “ново“ Јеванђеље тамо из десете руке, мора да је оо валидно и у њега ћемо веровати. Тако и попа Зоран са позивањем на Плусијадеса. Исто секташење, иста прелест, мутатис мутандис.

8. – “Овако се може направити паралела између Сир προσκυνώ и другог извештаја (латинског, али артемити нису гадљиви ако им нешто иде у прилог) који припада Андреју од Светог Крста (Andrea de Santa Croce), који вели: „Seculares convenienter summi pontificis in accessu genuflexi sunt, clerici vero, curvato capite, aliam reverentiam non exhibuerunt“. Патријаршијски службеници су направили велику метанију пред папом. Латинско genūflectō, што чине службеници, одговара грчком προσκυνώ. Томе не одговара климање главе“

Лаж. Гест патријаршијских службеника не одговара грчком προσκυνώ у Сиропулосу већ глаголу ασπάζομαι, тачније именици ἀσπασμός (поздравити, примити) уз додатак του ποδός, чиме ἀσπασμός добија следеће буквално значење – примање или поздрављање ноге, односно слободнији и тачнији превод – пољубац ноге. У Крочеу имамо јасан доказ да када се глагол προσκυνώ код Сиропулоса (за опис идентичне ситуације о којој говори и Кроче) употребљава без било каквог даљег помињања земље, колена, руке или чега већ, то значи да није било поклона до земље, клечања, или поклона до руке, већ само наклона главе. Исто важи и за глагол ασπάζομαι. Тамо где иза њега не следи нека именица попут руке, ноге, образа или чега већ, значи само да је било поздрава речима или наклоном главе, али никако љубљења руке, ноге или образа. Када год је Сиропулос хтео да истакне да је било пољупца или наклона до ноге, руке или клечања, он је то даље јасно наглашавао и спецификовао. За оба глагола. А пошто у ситуацијама у којима се помиње св. Марко Ефески ти глаголи немају никакву даљу разраду нити спецификацију, то значи да никаквог пољупца по Сиропулосу није било, док латински паралелни превод Сиропулоса јасно говори само о поздраву и ничему више (salutatio, salutare). А да нијe било никаквог пољупца одд св. Марка, опет подсећамо, сведочи и сам паписта Кроче. Дакла, оба сведока догађаја не помињу било какво љубљење. Извештаје о љубљењу имамо из пете или десете руке, по принципу – рекла казала, од Јована Плусијадеса, који није био сведок догађаја, нити је рекао од кога је ту причу преузео.

————————————————————————————-

Како сада пресмешно изгледају ове наопаке речи јеретичког попе:

“Сада, од очевидца имамо сведочанство о сусрету патријарха и грчких владика са папом. Опет у Џила, pp. 9-10, „Патријарх стојећи пољубио је папу у образ, ми пак са магистратима пољубили смо десницу и образ папи који је седео.“ Гр: καὶ τόν πάπαν ὁ πατριάρχης ἠσπάσαντο ἱστάμενον ἐν τῇ παρειᾷ. ἡμεῖς δὲ καθημένῳ τὴν δεξιὰν αὐτοῦ καὶ τὴν παρειάν, σὺν τοῖς ἐξωκατακοίλοις. Лат.: „ac patriarcha stantis papae osculatus est genam, nos cum magistratibus sedentis manum dexteram et genam“ “

Шта кажеш попо, Јован Плусијадес очевидац Сабора??? Хахахаха, више научне педантности имају “новинари“ Трећег ока него ти и твоји јеретички и секташки пајташи који сањају да уђу у ватиканске клоаке по којима се ти смуцаш.

И још једном одговарамо на талибанске тлапње овог јеретичког попе да утуви у главу – текст св. Марка из енкомиона је аутентичан, али је о најсветијем папи писао само ако такав папа оствари уједињење у Истини, одрицањем од јереси филиокве и азиме, дакле никада није папу називао светим безусловно, прећуткујући његову неправосалвност, како је то Буловић слагао и фалсификовао, а необразовани попа Зоран задрт као црмничка мула пао на те Буловићеве јефтине лажи за шибицарску публику. Зато то писмо св. Марка папа никада није видео нити је чуо да му се св. Марко тако обраћа, јер се папским цензорима није свидела идеја да неку папу оптужи да је јеретик, и да је најсветији само ако одбаци јереси. Нека и јеретички попа крене да у својој соби или атељеу у којем слика голе жене пише писма папи у којима ће га величати као Бога, било шта, само нека удеси тако, да се то писмо никада не свиди папским цензорима и папа не види то писмо, или не чује то попино обраћање својим ушима. У међувремену, нека се поп учи како поступати са јеретицима, нека чита Истина је само једна – владика Артемије да се мало едукује и врати у Веру.

И ЗА КРАЈ ПОРУЧУЈЕМО НЕОБРАЗОВАНОМ ЈЕРЕТИЧКОМ ПОПИ ЗОРАНУ ИЗ РИМА – МИЛИЈА НАМ ЈЕ СВАКА ЉУЉАЧКА ЊИВА, ЛИВАДА, ШУМА, ПОТОК, МАНАСТИРСКИ ХРАМ И КОНАК, ЉУЉАЧКИ НАРОД НЕГО СВЕ ТВОЈЕ ВАТИКАНСКЕ КЛОАКЕ ПО КОЈИМА СЕ СМУЦАШ СА ЈЕРЕТИЧКИМ КАРДИНАЛИМА И СЕКТАШИМА КОЈИМА СИ СЕ ПРОДАО ЗА КУТИЈУ ШИБИЦА. И ВЕРОВАТНО ЕКСТРЕМНИ БЛУД.

Православни антипапистички и антиекуменистички Љуљаци и Београд, 14.9 2016.

Извор: Православље живот вечни