Да видимо сада како и зашто овај тзв. говор није прошао папистичку цензуру, тј. зашто се није допао кардиналу Цезаринију и никада није дошао до папе. Заправо, иако је насловљен као говор (oratio) то није био говор, него писмо папи, за које Сиропулос каже да је било назначено као енкомион-похвала папи (ἐγκώμιον), премда у Patrologia Orientalis нигде нема речи ἐγκώμιον. Могуће је да је енкомион био планиран да се прочита касније као говор у пленуму, али то је мало вероватно, с обзиром да је енкомион написан без знања цара и патријарха. Видећемо да је касније, након што је енкомион процурео у грчкој делегацији, њега узео и преправио митрополит никејски, и потом га прочитао у пленуму пред папом, али то већ тада никакве везе са верзијом св. Марка није имало (Acta Sacri, стр. 85-89). Такође, чињеница да се цар због овога наљутио на св. Марка и да је неуспешно предложио синодску казну за њега због овог самосталног покушаја да се обрати папи, никако нема везе са екуменистичким глупостима јеретичког попа из Рима Зорана да се цар наљутио на св. Марка због појачаног екуменизма светитеља, већ због тога што је св. Марко покушао да дела без знања цара у теми догматике (коју цар никако није желео да излаже дебати пре времена), а и због тога што је тај потез тумачио као повреду свог ауторитета. Уосталом, већ смо рекли, цар је дозволио никејском митрополиту да преправи писмо св. Марка тако што ће избацити спорне догматске делове, а оставити етикецију, и обратити се папи у пленуму на отварању чиме смо добили чисто екуменистичко обраћање папи, али без удела св. Марка у томе.
Сиропулос нам каже да је аутор писма св. Марко, и да је оно послато папи тајно, и то на следећи начин (Сиропулос, V-II). Иако је патријарх бранио својим епископима да иду на приватне састанке са кардиналима, једном су св. Марко и митиленски епископ Доротеј отишли на вечеру који им је приредио кардинал Цезарини. Цезарини је предложио св. Марку да напише енкомион папи у којем ће га похвалити што је сазвао Сабор и позвао на њега Грке, тј. уложио до тада велики напор да се оствари унија Грка и Латина, уз употребу лепих речи и пригодне етикеције. Св. Марко је испрва био невољан да то уради, али је на инсистирање кардинала и митиленског епископа рекао да ће то урадити, ако они мисле да то има смисла. Када буде написао послаће Цезаринију, па ако се Цезаринију свиди (тј. прође његову цензуру), онда нека Цезарини пошаље енкомион папи:
“ ‘Ο δέ Ἐφέσου εἰ καί πρόθυμος οὐκ ἦν πρός τό γράψαι. ἀλλά οὖν τῇ παραινέσει τοῦ ‘Ιουλιανού, πρός δέ καί τῇ παρακινήσει τοῦ Μυτιλήνης πεισθείς εἶπεν, ὅτι ἴσως περισσόν μοι δοκεῖ τοῦτο. Διό καί οὐδέ εἰμί εὔκολος πρός αὐτό. Είδε δοκεῖ ὑμῖν λυσιτελές γράψω, καί στελῶ σοι τοῦτο, εἶπε τῷ Ίουλιανώ. καί εἴπερ ἀρέσει τῇ αἰδεσιμότητι σου, σταλήσεται καί πρός τόν πάπαν“
“Ефески заиста није био вољан да то напише. Али, подстицањем Јулијана (Цезаринија) и ургирањем Митиленског митрополита убеђиван, рекао је да му се то чини излишним, да не види сврху у томе, али да ако се њима чини одговарајућим, написаћу и послаћу ти, рекао је Јулијану. Па ако се свиди твојој честитости, нека буде послано папи.“
Међутим, енкомион се очигледно није свидео кардиналу, који уместо да га преда папи, одлучује да га пошаље византијском цару:
“Oὕτως οὖν γράψας, καί τελειώσας αὐτό, ἔστειλε πρός τόν ’Ιουλιανόν. ὁ δέ ὡς καιρίαν τοῦτο δεξάμενος πρός τόν βασιλέα διεκόμισεν“
“Како је потом написао и завршио енкомион, послао је Јулијану. Који га је, пак, благовремено примивши, послао цару“
Да се ради о енкомиону (иако га он опет назива говор) чији је аутор св. Марко, али који уопште није стигао до папе, јер се кардиналу Цезаринију није свидео (ми бисмо данас рекли није било довољно екуменистичко!) сведочи још и приређивач Patrologia Orientalis, француски паписта Луј Пети[т] (Louis Petit), надбискуп и близак сарадник “монсењора“ Антониуса Канија, једног од куратора ватиканских архива (L. Petit, Introduction, PATROLOGIA ORIENTALIS, XVII, стр. 310 [172]):
“Césarini avait-il été bien inspiré en poussant son hôte d’un jour à cet acte de déférence envers Eugène IV (…) Sans doute ne trouva-t-il pas entièrement de son goût cette page d’éloquence, car au lieu de la remettre à son auguste destinataire, il en donna communication à l’empereur“
“Цезарини је био добро инспирисан да подстакне свог госта од једног дана на тај акт учтивости према папи Евгенију IV (…) Без сумње, Цезарини није нашао ову страну (Маркове) елоквенције у потпуности по свом укусу, јер уместо да то пошаље уваженом адресату, он је то послао императору“
А да је писмо стигло до папе, Петит био то као паписта који је радио у ватиканском архиву морао знати и на то би се позивао. Уосталом, Петит је рекао да је прича о енкомиону на Западу у његово време скоро непознато историчарима (Ibid):
“… et c’est précisément cette adresse, restée presque inconnue des historiens de l’Occident …“
“… и то је управо ово обраћање, које је остало скоро непознато историчарима Запада … “
Тако је св. Марко Ефески још једном показао своју православну ревност и у енкомиону на срамоту Буловића који лаже – св. Марко је рачунао да ако енкомион прође цензуру Цезаринија, то ће значити да му се свидело, и да се са написаним слаже. Цезарини би тако признао да је Рим крив за раскол и јерес, да се морају избацити азима и филиокве код паписта, и да је само онај папа који то такође призна “најсветији“ и “првосвештеник“. Исто важи и за папу. Ако би прихватио овај енкомион позитивно, то би значило да се он покајао и јединство би било одмах остварено, а ако га не би прихватио, то би значило да папа наставља да робује демону који је ушао у раније папе криве за раскол и јерес, тј. то би значило да папа остаје ван Цркве, ван заједнице са Грцима и Светим Оцима, и што је најважније – ван заједнице са самим собом, самом Римском Црквом која је била православна и ранијим православним папама.
Да ли Цезарини ову логику св. Марка Ефеског није могао да свари, или је мислио да папа неће моћи да свари, уопште не би требало да нас интересује – овај позив из енкомиона остаје отворен и за данашњег папу да се покаје и одбаци све јереси уколико жели унију са СПЦ иу другим помесним Црквама (с тим што папа данас мора да одбаци данас много више јереси од две јереси из времена св. Марка, јер су нажалост протеком времена папе бивале све гори јеретици од својих претходника), и ако папа на то пристане, нама антиекуменистима није проблем да га зовемо “најсветији“ или “блажени“. Кључно питање је да ли ће српски екуменисти упутити извињење српском народу за своје лажи о св. Марку Ефеском, тј. секташко дивљање у виду касапљења и погрешног превођења светитељевих речи по узору на папске фалсификаторе, као и да ли ће прекинути следствено са јеретисањем и екуменисањем? Када ће престати да се понашају тотално супротно од св. Марка Ефеског?
За почетак, нека напишу таква писма папи која неће моћи да прођу папску цензуру, као што обраћање св. Марка није прошло Цезаринијеву цензуру – нека папу у кабинетима зову како год хоће, битно је само да то што они мисле не дође у јавност и не стигне до папе. У међувремену, нека уче шта је јерес, а шта Вера, и колико јереси папа гаји у својим недрима, и нека читају ово што смо им ми превели, нацртали и објаснили, па ће на крају можда и схватити како и колико треба причати са јеретиком о Вери како би њега вратили у Цркву, а своје догмате у сваком моменту оставили неоштећеним.
*ДОДАТАК – РАЗОБЛИЧАВАЊЕ ЕКУМЕНИСТИЧКИХ ЛАЖИ (1)
Необориви доказ да св. Марко никада није љубио и грлио папу јесте поклапање нашег превода грчког глагола προσκυνώ (проскино) да то значи наклон главом, са папистичким извештајем на латинском језику. Наиме, када Сиропулос описује сусрет грчке делегације-претходнице са папом, која је за циљ имала уговарање првог сусрета папе и свих његових кардинала са патријархом и свим његовим епископима, он каже да су два епископа одбила да пољубе ногу папи, за разлику од лаика у делегацији који су му ногу пољубили. За епископе каже да су му одали одређено поштовање, и да би то описао Сиропулос користи управо глагол προσκυνώ који смо ми превели као поздрав наклоном главе. Папистички извор на латинском језику ово одавање поште папи од двојице епископа у грчкој делегацији-претходници описује на исти начин као и ми (наклон главом), што значи да у Сиропулосу глагол προσκυνώ може значити само наклон главе, никако клечање, метанисање или љубљење (Acta Sacri, стр. 70):
“Clirici vero, curvato capite, aliam reverentiam non exhibuerunt“
“Клирици, осим погнуте главе, другу почаст нису одали“
Касније знамо да је папа рекао епископима да дођу, и поставио је коначне услове за њихов пријем патријарху – нека дође патријарх први са шест епископа и нека они учине наклон, потом других шест, трећих шест и тако колико их одреди патријарх. Сиропулос поново користи глагол προσκυνώ да би описао ове папине услове. Тако да се и оно ἐτάχθη (договорено, уређено) на које су нам екуменисти скренули пажњу односи како на долазак код папе у серијама од по шест тако и на наклон главом (у ранијем писанију смо ми ову реч ἐτάχθη превели као – патријарх “смештен“ у смислу “распоређен“, што је и примарно значење ове речи, али смо због мрље која је готово на месту где би требало да буде тачка у извору направили малу грешку у преводу, која нимало не мења суштину онога што смо превели, а то је да пољупца и загрљаја није било. Зашто Сиропулос пријављује само пољубац папе само од стране ставрофора, али не и епископа? Могућих објашњења је много, од грешке у протоколу (папа се сећао како су епископи већ одбијали да га љубе и пристајали само на наклон главом, али не и племићи који су послати од патријарха) због нижег ранга ставрофора, до поштења Сиропулоса да не помиње ствари које није лично видео или уопште није чуо да су се десиле. Но, за св. Марка је све кристално јасно, у свим досадашњим верзијама превода из извора нигде не стоји да је љубио или грлио папу. Уосталом, и овај папистички записник не помиње никакав пољубац или загрљај када је патријарх дошао са епископима да се сретне са папом – каже се само да је патријарх ушао, сео до папе и поразговарао са њим (Acta Sacri, стр. 71). Исто важи и за сусрет св. Марка са папом на крају псеудосабора када Сиропулос користи глагол προσκυνώ, св. Марко је и тада дакле само благо климнуо главом папи, као што сви радимо према било ком човеку, био он шаман, дервиш или атеиста, у знак поштовања њих као људи и ништа више.
СВЕТИТЕЉУ МАРКО ЕФЕСКИ МОЛИ БОГА ЗА НАС!
