Подсећање: Интервју Eпископа Артемија за Блиц: Срби лишени свих људских права

mjБЕОГРАД (БЛИЦ) – Да ли ико у Београду још мисли о Косову и Метохији? Дубоко сам разочаран неадекватном најавом трибине, слабом посетом и чињеницом да ни верски ни црквени Београд није дошао на тај скуп – каже на почетку разговора за „Блиц“ владика рашко-призренски Артемије, поводом трибине о Косову и Метохији коју је протекле недеље организовао Савезни секретаријат за вере.

*Шта су до сада Савезна и српска влада учиниле за Србе са Косова и Метохије?

– Ја сам увек отворено говорио, очекивали смо много више и много брже резултате по питању решавања свих проблема на Косову и Метохији. Не би се могло рећи да нова власт, како савезна тако и републичка, нису ништа учиниле. Јесу, поготово што се тиче доношења извесних одлука и споразума са Унмиком, потписивања докумената, организовања избора, формирања и конституисања парламента Косова и Метохије, владе… Очекивали смо присутност наше државе на Косову и Метохији преко Координационог центра. Било нам је обећано да ће он имати своје канцеларије у свим већим енклавама где би народ био у могућности да добије информације, да изнесе своје проблеме и да налази решење за њих. Нажалост, Координациони центар је у Београду, нема га нигде на простору Косова и Метохије, па обичан човек за ове три године није осетио никакве промене, никакво побољшање… Живи лишен свих људских права у очекивању да се пређе са речи на дела.

*Овде се чуло да је Косово највећи пораз међународне заједнице.

– У Светом писму постоје речи Господа Исуса Христа да се свако дрво по плодовима својим познаје. Ако посматрамо учинак међународне заједнице у целини постигли су невероватно велики успех, јер и они су дошли на Косово и Метохију да пруже заштиту албанском народу. Они су успели за месец дана да врате 700.000 Албанаца у своје домове, да им у рекордно кратком времену помогну у реновирању 100.000 порушених кућа, да се поправе све џамије оштећене у току рата, да економски бар појединци просперирају… Јер, Косово и Метохија је у протекле три године било највеће градилиште у свету. Шта се све подигло то човек не може просто да опише. Треба проћи само од Грачанице до Приштине да би се створила права слика у односу на оно што је било пре три године. Са те стране међународна заједница је постигла велики успех.

што се тиче Срба и неалбанског живља?

Што се тиче политичких циљева и имплементације Резолуције 1244 у целини, а то је да обезбеди миран и сигуран живот за све становнике Косова и Метохије, да донесе слободу, демократију за све грађане, на том плану међународна заједница је доживела велики неуспех, велики пораз. Све оно што се десило Србима и осталим неалбанцима на Косову и Метохији под владавином УНМИК-а, дакле међународне заједнице, нема сумње да је одговоран онај ко је имао власт.

А десиле су се страшне ствари: протерано је 2/3 српског народа са тог простора, око 250.000, после НАТО агресије убијено је преко 1.300 Срба, међу онима за које нема података сигурно има жртава, исто толико је киднаповано, на десетине хиљада српских кућа порушено, спаљено, читава села су сравњена са земљом, преко 110 цркава и манастира је порушено, народ је гетоизиран.

*Како то изгледа у пракси?

– Срби имају слободу кретања у оквиру енклава. Ван енклава не могу да направе ниједан корак без јаке пратње војника КФОР-а који су тамо да заведу ред и мир. И под њиховом пратњом се дешавају напади, каменовања, недавно су каменоване монахиње Пећке Патријаршије, убиства, отимања имовине, стоке…

Ниједан злочин од толико почињених није идентификован, и ниједан починилац није изведен пред лице правде. То је оно што нас обесхрабрује и што нам тешко пада. Сви злочини су пријављени међународној заједници, увек смо добијали обећања да ће се истрага повести или да је поведена. Никада резултата није било или нам нису саопштавани.

*Деловање СПЦ на том простору је једна врста подвига?

– У читавој овој ситуацији СПЦ на Косову и Метохији дели у потпуности судбину свога народа, верника, епархијана, СПЦ је, не десеткована, него је 2/3 њеног живог организма уништено, остало је нешто мало народа. Оно чиме СПЦ на Косову и Метохији може да се похвали да је сво свештенство остало на својим местима, често без цркве, без парохијског дома и без верника. Али су остали да буду база, стожер, да буду услов повратка. Монаси не само што су остали у својим манастирима и наставили да живе пуним монашким животом по правилима светих отаца, него се њихов број за ове три године на овом простору веома, веома умножио.

Може се рећи да су манастири доживели, просто, процват у овим тешким временима. По судбоносном питању повратка СПЦ је играла важну улогу и у потпуности ће реализовати своју мисију – да свима помогне повратак, као што је то учинила на примеру Осојана – првог села у које су се вратили Срби. Отац Петар се са народом сродио, за њега и са њим се Богу молио, окупљао и учио децу да певају празничне песме – унео нови живот и нови дух.

*Како ви гледате на понуђени план Координационог центра у виду масовног повратка Срба, уз помоћ УНМИКа?

– И до сада планова и пројеката није мањкало, не само по питању повратка, већ и по питању других проблема. Остаје да видимо како ће тај пројекат да се реализује. Заиста, наш народ на Косову и Метохији више не могу да утеше ни охрабре само речи, па чак и потписана документа, која остају нереализована на терену, као што је питање Резолуције Савета безбедности.

Обнова порушених храмова још није почела

ињеница да је 110 православних храмова порушено након НАТО агресије, под влашћу УНМИКа и заштитом Кфора, на простору Косова и Метохије је поражавајућа како за СПЦ, српски народ и међународну заједницу, ако буде желела да се са њом суочи.

– Што се тиче обнове порушених храмова, слободно можемо рећи да она још није почела, јер без повратка народа нема ни обнове кућа, ни храмова. Било је неких понуда од стране међународне заједнице да се поједине цркве обнове. Ја једноставно нисам прихватио јер сматрам да не треба обнављати цркве које ће сутра поново бити порушене или које ће бити опасане бодљикавом жицом и чуване од међународних војника. Нама треба црква у коју ће имати ко да долази и ко ће у њој Богу да се моли.

Добар пример је Церница код Гњилана где је наш народ много страдао али је остао. Црква је, будући да је народ остао, обновљена уз помоћ канадске владе. То потврђује мој став, да тамо где има народа има и обнове светиња, и обнове кућа.

У плану је да се крене у обнову цркве у Осојанима и манастира Зочишта. Обнова ће се одвијати аналогно брзини повратка Срба.

О веронауци и имовини СПЦ

– Овогодишње редовно заседање Сабора, слободно се може рећи да, је протекло у знаку бриге Цркве за реорганизацију црквене просвете и питање веронауке. Јер, стањем у којем се нашла веронаука ове године нико у Цркви није задовољан. Сва пажња Сабора је била усмерена на то како да се побољша питање црквене просвете, веронауке и адекватних уџбеника за верско образовање. Пошто је наш народ био 60 година лишен верског образовања, нама је разумљиво да и у данашњим структурама власти има много оних који мисле по принципу брионских одлука. Али, сматрамо да ће од ове године то питање бити адекватно третирано и да ће Црква заузети место које јој и припада.

Посебно третирано је било и питање црквене имовине, јер тај закон о денационализацији се најављује али никако да уђе у процедуру. Мислим да друштво и држава страховито касне са својим одлукама и законима. Поготово када је реч о црквеној имовини на Косову и Метохији што се може трагично одразити по нашу Цркву и наш народ.

Јасмина Кујачић -БЛИЦ 10.06.2002.

 

Извор: ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА У ЕГЗИЛУ