РАЗОБЛИЧАВАЊЕ ЕКУМЕНИСТИЧКИХ ЛАЖИ (2a) – СВЕТИ МАРКО ЕФЕСКИ НИЈЕ ПАПУ ЗВАО “(НАЈ)СВЕТИ(ЈИ) ОТАЦ“

У РАЗОБЛИЧАВАЊЕ ЕКУМЕНИСТИЧКИХ ЛАЖИ (1) смо видели како су екуменисти своје екуменисање, тј. јеретисање, великим делом засновали на погрешном превођењу са грчког и латинског језика у примарним изворима, односно кроз конструисање “пољупца папе“ у “контексту“ који се њима причињава у сновима без икакве везе са оним о чему сведочи писањем очевидац Флорентинског псеудосабора Сиропулос (на крају овог писанија, у виду додатка, прилажемо и нове доказе до којих смо дошли из папистичког записника псеудосабора на латинском језику, из којих се види да смо правилно преводили ми, а не екуменисти, тј. да никаквог пољупца или загрљаја са папом није било). Сада је време да народ српски сазна како су још аматерскије и бахатије фалсификовали своју тврдњу да је св. Марко Ефески папу звао “(нај)свети(ји) отац“.

Неопходно је посматрати обраћање св. Марка папистима: 1) у саборском пленуму; затим ван пленума, током његова два приватна сусрета 2) са кардиналем Цезаринијем и папом; посебно треба обрадити и 3) тзв. говор који је св. Марко Ефески наводно упутио папи Евгенију на почетку отварања псеудосабора, с обзиром да се на њега екуменисти највише позивају када врше апологију свог јеретисања-екуменисања.

1. Као што смо и раније писали (Сиропулос, главa V-XIV), византијски цар Јован VIII Палеолог, који је присуствовао саборском пленуму, или преко повереника надгледао рад грчке делегације, јасно је и изричито наређивао грчким епископима да се током саборских јавних заседања папистима обраћају у складу са оном етикецијом која њима не била “увредљива“:

“… λέγεις ὦ ἄνδρες λατῖνοι, καί ἐστίν ἀνοίκειον. Εὐσχημονέστερον γάρ εἰπεῖν ἔδει, πατέρες αἰδέσιμοι, ή ἄλλο τί τίμιον, καί ἀκοαῖς εὐαπόδεκτον“

“… говориш – о, латински мужеви, и то је неприклaдно. Требало је рећи прикладније – часни оци, или већ шта друго почасно што је прихватљиво ушима“

Када је св. Марко говорио или читао саопштења у саборском пленуму, и то смо раније нагласили, он се никада није обраћао папи (као што ћемо касније видети, али га јесте једном поменуо) него само кардиналима, и то са етикецијом коју је цар наложио. Ако занемаримо папске записнике псеудосабора, и држимо се Сиропулоса, св. Марко је ипак успевао да избегне да их зове и оцима, тако да их је у непосредном обраћању звао само “уважени, поштовани, честити“ (αἰδέσιμοι).

Ово царево наређење око етикеције је врло битно подвући екуменистима, и то увек, јер је оно доказ да етикетирати папу или бискупа као “епископа“ или “оца“ по себи (без додатне спецификације и ограђивања) – нема везе са православним богословљем у циљу мисионарења православља, већ са огољеним диктатом световне власти. Да подсетимо да је цар умро као неокајани јеретик. И није ни први ни последњи цар који је био такав. Да ли то српски екуменисти хоће да нам кажу да ми православни треба да следимо мишљење таквог човека када је у питању обраћање папистичком клиру? И да то усвојимо као властиту вољу и практикујемо према папистима свакодневно, у трајању од неколико деценија колико траје “екуменистички дијалог“? Од када је то цар Јован VIII Палеолог богословски ауторитет? Православнима никада нису могли да буду узори цареви пали у јерес, него борци за чистоту вере православне који су пре смрти речима и делом доказали тај свој статус. Екумењаре заборављају и да када славимо апостола Павла, ми не славимо онај период када је он био Савле. Но, јавну промену (јавно покајање) од Савла ка Павлу овај византијски цар није нажалост доживео.

Додатно, мора се разлучити, колико је то могуће, шта је од оног речено устима св. Марка у саборском пленуму заиста његова идеја, а шта је масло других епископа или диктат цара. То се види не само по томе што је цар одредио св. Марка и никејског митрополита Висариона за једине говорнике у дебати, него и за гласноговорнике онога о чему се договоре разним компромисима сви епископи заједно са царем, док је након сваке сесије рапорт морао да се поднесе цару уколико он није на њој (Сиропулос, глава V-III). Улога гласноговорника св. Марка се може, на пример, видети управо након једног таквог заједничког саветовања свих епископа са царем, када је он подсетио Латине да још није време за дебатовање о догми, јер су се писмено договорили цар, патријарх и папа да то одложе за касније, и том приликом св. Марко говори у првом лицу множине, за разлику од првог лица једнине када је причао у своје име (као што ћемо видети, на пример, касније када буде говорио о папистичком фалсификовању Светих Отаца) (Сиропулос, V-VII):

“… οὕτω καί νῦν λέγομεν, ὅτι έπεί ἐτάχθη καί συνεφωνήθη ἐγγράφως, καί παρά τοῦ μακαριωτάτου πάπα, καί παρά τοῦ βασιλέως τοῦ ἁγίου, καί τοῦ ἁγιωτάτου πατριάρχου ἡμῶν …“

“…тако и сада кажемо, да пошто је сређено и договорено писмено, и од блаженог папе, и од светог цара, и најсветијег патријарха нашег …“

Дакле, овде се види да је цар “свети“, патријарх “најсветији“, а не папа. Папа је “блажени“, али јасно видимо да се ради о саопштењу целе грчке делегације које је прочитао св. Марко у име свих и након већања са царем, као и да се ради само о спомињању три лица која су се писмено обавезала на нешто (врло могуће читање њихових потписа како су их оставили на хартији), не и о обраћању папи. Улога гласноговорника се може видети и када је св. Марко са још тројицом носио поруку папи од цара и патријарха у којем је папа ословљен са блажен(ство)и (μακαριότης), чиме још једном видимо да је ово титула којом се цар обраћао папи (Сиропулос, VI-V).

Међутим, св. Марко није пасивно примао наредбе од цара, већ је настојао да их уклопи у православни дух колико је то неопходно да не би упао у јерес, али притом није избегавао да се служи дипломатским стилом у изражавању. Док је он користио дипломатско опхођење као слушкињу догмата, данашњи екуменисти раде обрнуто, чак су од дипломатије направили ново божанство којем се клањају. И то се не односи само на увијање цареве наредбе око етикеције у православне оквире кроз задржавање “честити“, а избацивање оно “оци“ (према Сиропулосу).

Тако, иако немамо експлицитну наредбу цара да се Грци у пленуму папистичкој организацији морају обраћати са “Римска Црква“’, веома је могуће да је и то била обавеза етикеције у складу са оним већ поменутим царевим наређењем – “ …или већ шта друго почасно што је прихватљиво ушима“. Но св. Марко је успео да и то уклопи у православне оквире. Било тако што је о “Римској Цркви“ говорио као оној пре азиме (бесквасног хлеба) и филиокве, затим о оној “Римској Цркви“ која је почела да нарушава мир и јединство додавањем азиме (пре 1014) и филиокве у Символ (1014) чиме је постепено ступила на пут раскола (1014), и на крају анатеме (1054) и јереси пошто никако није било покајања од стране Латина након пар деценија, и на крају о оној “Римској Цркви“ која сада жели да се реституише и обнови, да дакле ступи у јединство са Једном Црквом, али само тако што већ сада и безусловно по св. Марку признаје своје грешке, преступе и јереси из прошлости кроз кајање. Једино под тим условом је св. Марко био спреман да људе који у том тренутку окупирају трон св. Петра назове “Римска Црква“ и никако другачије, све друго би била јерес. Погледајмо шта каже папистички записник са псеудосабора на латинском језику о овоме (Acta Sacra Oecumenici Concilii Florentini ab Horatio Iustiniano, Sac. Congr. De Fide Propaganda, Romae, MDCXXXVIII, стр. 91):

“Et cum hoc sit, nescimus, quo pacto Romana Ecclesia, charitatem violans in Symbolo communi quicquam addiderit, sine Orientalium scitu (…) Nunc vero ipsa Romana Ecclesia charitatem appetens, voluit ab ipsis incipere caussis, quibus expulsis, dabitur omnium infirmitatum curatio: convocavit nos Orientalis Ecclesiae Patres…“

“И не знамо што би то тако требало да буде, на основу чега је Римска Црква, рушећи љубав, у заједнички Символ нешто додала, без сагласности источњака (…) Сада је сама Римска Црква, тежећи љубави, пожелела да крене од самих узрока (шизме) чијим ће се одстрањивањем, омогућити залечење свега непостојаног: и (због тога) је позвала нас Оце Источне Цркве…“

Тиме је посредно решен и случај називања паписта “честити“ + “оци“ (ако је њега од стране св. Марка у овом пуном облику и било према папистичким записницима, премда не и према Сиропулосу), јер им је ово “оци“ (као дакле и “римска црква“) по св. Марку могло бити упућено само строго условно и орочено, докле год важи претпоставка да желе да се покају и одбаце јереси, ради чега су Грци и позвани на сабор како би чули шта све паписти уче о вери, и како би им потом рекли шта морају одбацити како би поново постали део Једне Цркве.

Док је инсистирао на овако наопакој етикецији, цар је ипак у почетним фазама псеудосабора (одговарајући на питање св. Марка да ли да се у дебатама наступа полемички или снисходљиво), тражио да се дебатује полемички о питањима догме, докле год су трајале расправе о чистилишту, Символу, светоотачкој литератури, итд… Цар се надао да ће паписти попустити макар у једној ствари Грцима, тј. надао се некој врсти компромиса у питањима вере, и зато је мислио да ће кроз полемичку расправу успети да се избори за макар неки уступак. Касније, када је цар видео да паписти не попуштају, са папистима је договорио прекид расправа, и почео је да се са њима договара комисијски и тајно како да Грци у потпуности прихвате све папске јереси као легитимне (Сиропулос, глава VIII).

А да је св. Марко увидео да се ради о разбојничком сабору, и да је већим делом на њему био заправо против своје воље, сведочи нам и сведочење Сиропулоса о томе да је он покушао да побегне кришом са псеудосабора, изговарајући се да прати брата номофилакса Јована Евгеника и митрополита ираклијског, којима је цар дозволио да оду (па потом преиначио одлуку када је чуо да ће без ираклијског митрополита легитимност сабора бити доведена у питање, но цар св. Марку није дао никакво допуштење да напусти псеудосабор), и то још док је трајала прва псеудосаборска фаза у граду Ферари (Сиропулос, глава VI-VII). Управо, главни разлог папиног и царевог договора да се псеудосабор измести из Ферару у Фиренцу је био њихов покушај да у будућности спрече или отежају бекство било ког грчког епископа пре краја псеудосабора (Сиропулос, глава VII-I):

“οἱ ἀπαγαγόντες ἡμᾶς ἐκεῖσε ἰδόντες ὅπως ἐπεχείρησαν ὅτε Ἐφέσου, ὁ Ἡρακλείας, ὁ Νομοφύλαξ διαφυγεῖν ὡς ἤδη μοι λέλεκται (…) διά τοῦτο ἐσκέψαντο καί συνεφώνησαν μετά τοῦ πάπα υπερορίους ἡμᾶς ποιῆσαι, ὡς πορρωτάτω, ἵνα μηδείς ἕτερος ἕξει τοιοῦτον τι ποιῆσαι …“

“Они који су нас одвели тамо (на брег реке) видели су како су покушали Ефески и Ираклијски да побегну како сам већ рекао (…) Због тога су смислили и договорили се са папом да нас пребаце преко планина (Апенина), што је даље могуће, да не би неко други покушао да уради нешто слично (да побегне)…“

Потом је цар лично, бојећи се да ће св. Марко, епископ ираклијски и још пар епископа побећи са псеудосабора, током трансфера у Фиренцу њих лично водио под стражом са собом, јасно рекавши да то ради због тога што се боји њиховог бекства (Сиропулос, глава VII-XV):

“ταῦτα δέ εἶπε δειλιῶν μήποτε τινές ἐξ αὐτῶν αποδράσωσι“

“Ово је рекао бојећи се да неко од њих не побегне“

Да је перманентно ћаскање на конференцијама, трибинама и скуповима са јеретицима (или не-православним “хришћанима“ како то кажу екуменисти), да не идемо даље помињући заједничке молитве и саслуживања – тотално страно православљу, некада је мислио и бачки епископ Буловић, додуше на самом почетку свог пута у екуменизам (већ је тада неправославне звао црквама и епископима), док још није изгубио баш све кочнице и задршке, ако знамо да се данас разголитио као јеретик без имало обзира. Ево како је некада резоновао (из доле поменутог чланка бачког епископа Буловића, стр. 8):

“Но за разлику од данашњих међуконфесионалних разговора, који се воде на бројним конференцијама, конгресима и другим скуповима те врсте, а главни су им протагонисти учени академски стручњаци, односно теолози-професори, у Марково време и пре њега разговарало се о питањима вере на саборима, а носиоци дијалога беху епископи. Да ово друго одговара духу и предању Цркве, а да оно прво представља нововековни православни увоз западне рационално-хуманистичке праксе и западног црквеног менталитета, о томе немамо потребе трошити речи јер је као дан јасно и општепознато“

Дакле, екуменисти нису засновали своје јеретисање на основу дебата св. Марка са папистичким кардиналима у саборском пленуму, јер ако им се по налогу цара обраћао са званичном њиховом етикецијом (половично, и уз ограде које смо навели), у расправи је наступао полемички и побијао њихова јеретичка учења о филиокве, чистилишту, азими… Чак је паписте оптуживао да су фалсификатори Светих Отаца (Сиропулос, глава VIII-II):

“ἐγώ οὐκ οἶδα εἰ τῶν παρ’ ἐκείνοις δηλωθέντων ἁγίων εἰσί τά προσκομισθέντα ῥητά. Εἰ οὖν ἀπολογήσομαι ἐρῶ αὐτά νόθα (…) καί εὐθύς εἶπον αὐτῷ τινές, ὅτι εἰ εἴποις αὐτά νόθα ὑβρίσείς τούς ἁγίους καί ἐγερεῖς διχόνοιαν καί διαμάχην μεταξύ τῶν ἀνατολικῶν, τῶν δυτικών ἁγίων, καί γενήσεται σκάνδαλον μέγα. ὁ εἶπεν, οὐχ ὑβρίσω τούς ἁγίους. Αλλ’ έπεί οὐκ ἔχομεν ἡμεῖς τούς λόγους ἐν οἶς εὑρίσκονται ταῦτα τά ῥητά, οὐδέ ἡμῖν εἰσί γνώριμα. Οὐδέ γάρ ἠκούσαμεν αὐτά μέχρι του νῦν τά μέν ῥητά παραγράψομαι ὡς ἀμφιβάλλων“

“Ја не знам речи светих које су они (паписти) поменули. Следствено, у своју одбрану ћу рећи да су те речи лажне (…) И одмах су му рекли неки да ако каже да су те речи лажне, има да увреди свете и направиће неслогу и сукоб између речи западних и источних светитеља, и тако ће избити велики скандал. Ефески је рекао да он неће увредити свете, јер ми (Грци) немамо књиге у којима се налазе те њихове (папистичке) речи, нити су нам те речи познате. Рекао је и – нити смо чули икада о њима до сада, и те речи ћу одбацити као валидне, будући да сумњам у њихову валидност“

Св. Марко није само говорио својој браћи Грцима да су паписти фалсификатори приликом одвојених саветовања. Он је то јасно папистима рекао у лице током једне од сесија у пленуму. О томе сведочи и папистички записник псеудосабора (Acta Sacri, стр. 249):

“Deinde voces Basilii, quae omnibus his sunt consonae, ut ex omnibus his appareat librum vestrum esse corruptum …“

“Потом и Василијеве речи, које налазимо у свим овим (грчким књигама), на основу тих грчких књига ми видимо да је ваша књига фалсификована … “

Стога, чак и да је св. Марко у пленуму звао папу “свети отац“ по налогу цара (а као што ћемо видети није ни по налогу ни од своје воље), екуменистима та његова улога не одговара, јер би онда морали папи и папистима симултано да говоре да су фалсификатори. Као и да су шизматици, јер је св. Марко у пленуму говорио да су Латини ономад нарушили мир и љубав остављене нам од Господа Исуса Христа, тј. директно их је оптужио за изазивање шизме (Сиропулос, VI-XVII). Чак је и млади бачки знао да је св. Марко у пленуму псеудосабора папистима, без обзира на етикецију, знао да каже да су јеретици без благодати, и ван Цркве, и да због тога нису у општењу са Грцима (из поменутог чланка бачког, стр. 14).

Данас нити би Буловић нити би остали наши екуменисти икада смели да ово кажу њиховом идолу-кумиру папи нити би им паписти икада дозволили да им неко ово саспе у лице. Наши екуменисти данас папистима не пребацују кривицу за шизму, њихове јереси, нити их икада зову на покајање. Притом, уопште нас не занима да ли они нама кажу да их тајно зову на покајање када иду у Рим, рачуна се само када сви јавно видимо да су им за кривицу, јереси и покајање рекли у лице, без околишања, као и св. Марко. Макар да буду три пута љубазнији када их позивају на покајање од св. Марка, али они то не раде. Они форсирају само оно што код паписта не изазива немир – лепе речи, заједничке молитве, саслуживања, испразно дипломатисање и слично, што паписте оставља у јереси и вечној погибли, а наше екуменисте и део народа који иде за њим такође вуче у ту погибао. Што би народ српски рекао – дупло голо.

*мала дигресија – да не би екуменисти приговарали како је заједничке молитве током псеудосабора са папистима било (како то тумаче и неки савремени аматерски преводи), морамо да им скренемо пажњу на речцу αὖ која имплицира раздвајање, секвенцију, накнадност, а не симултаност (и која се налази у књизи тамо где Сиропулос описује мољење делегација на почетку псеудосабора), и која у комбинације са τότε значи једино то да су се “тада (у смислу – том приликом) Грци помолили потом (након, одвојено) што су молитву извели на коленима паписти“.

2. Погледајмо како сада стоје ствари са обраћањем папистима ван саборског пленума. Када се св. Марко сусрео приватно пред крај Сабора са папом, уопште није забележено како је ословљавао папу. Забележено је само то да му је учинио наклон главом (προσκυνήσας – за доказ да код Сиропулоса глагол значи само наклон главом и ништа више погледати *ДОДАТАК на крају овог писанија), и прво што му је рекао је да га боле бубрези и ноге те да због тога мора да седне. Потом су причали о разлозима његовог одбијања да прихвати унију. Дакле, нема говора о некој сакралној сервилности према папиној личности, чак напротив видимо крајње профани однос према папи (Сиропулос, X-XV):

“ἐγώ ἀγανακτῶ τούς νεφρούς καί τούς πόδας, καί οὐ δύναμαι ἵστασθαι“

“Осећам болове у бубрезима и ногама, и не могу да стојим“

Када се на исти начин срео са кардиналом Цезаринијем па почетку псеудосабора, није га ословио са “блажени“ (μακαριώτατος), “(нај)светији“ или “светости“ (ἁγιώτατος), него са “ваша поштован(ост)и, уважен(ост)и, честит(ост)и“ (αἰδεσιμότης) чиме је јасно избегао да у потпуности изврши цареву наредбу ословљавања паписта са “честити оче/оци“, и тиме остао у оквирима уљудног опхођења које, у одређеним приликама, дугујемо свим људима били они паписти, сибирски шамани или мухамеданци (видети Сиропулоса, главе V-II, Х-ХV).

Наравно, и овај минимум учтиве етикеције који св. Маркo практиковао по свом избору, независно од царевог ока, забележен је само током трајања псеудосабора. Након њега, св. Марко Ефески је о папистима писао искључиво као о расколницима и јеретицима (није им говорио ни “уважени“ ни “поштовани“) – оно што српски екуменисти ни у сну не би јавно изговорили, без обзира што они нису на неком сабору као св. Марко током којег би папа, макар теоретски, могао да се одрекне својих јереси и врати у Цркву. Као што смо већ писали, екуменисање траје деценијама (скоро век) без икаквих плодова, тачније уз штету по СПЦ и друге помесне Цркве, и уз саблажњавање народа, новотарије, кварење вере, молитве и саслуживања са папским јеретицима, јереси Критског Сабора, док је папа Синодахијама константно “брат“, “епископ“, “свети отац“, а они који се противе екуменизму, и уопште дилетантском начину на који се прилази јеретицима и незнабошцима супротно Традицији и Учењу Цркве, према Синодахијама могу бити само “расколници“ и “секташи“.

3. Шта онда екуменистима остаје једино као нада која ће им омогућити апологију њиховог јеретисања и екуменисања, ако то не могу никако да буду ове ствари које смо до сада навели, и на које се они углавном и нису позивали када је св. Марко Ефески у питању? Остаје им једино тзв. говор који је св. Марко наменио папи (Marci Ephesii oratio ad Eugenium papam quartum, објављен у: Patrologia Orientalis, XVII, 2, 83). Чланак бачког владике Иринеја Буловића из старог броја часописа Теолошки погледи (1 – 1975, стр. 5-35) је пласирао у нашој јавности тезу да је тај говор лично и тајно (од своје воље) саставио, и затим наводно прочитао лично св. Марко папи Евгенију на самом отварању псеудосабора. Млади бачки Буловић лаже следеће у вези овога (стр. 22 чланка бачког):

“Овде дакле видимо да св. Марко, из жеље да што више потпомогне дијалог и евентуално достизање јединства у вери, прећуткује папину неправославност …“

Овај тзв. говор је лично и тајно саставио свети Марко, и то је тачно. Али, очигледно се ради о намери Буловића да фалсификовањем обезбеди себи и екуменистима изговор за “теолошки дијалог љубави“ без спорних дебата, јер иако је, ето, могуће ту и тамо паписте звати јеретицима, пример св. Марка који понекад папу не позива на одбацивање јереси, даје и нама за право да се “теолошки љубакамо“ без истицања спорних питања у први план. Али, проблем је што је удбачки Буловић исекао садржину онога што је рекао св. Марко (секташки, по узору на његову протестантску “млађу браћу“) чиме је потпуно изврнуо оно што је св. Марко у њему написао, и додатно, слагао да је папа икада игде чуо својим ушима или очима прочитао то што је св. Марко написао. Православни Срби морају знати да шта год да је св. Марко ту написао, то никада није стигло до папе, нити се св. Марко са тим речима (или било којим делом тога што је ту написао) обратио папи у пленуму. Но, о томе мало касније.

Хајде да најпре анализирамо целокупни садржај тзв. говора, јер иако до папе никада нису стигле речи св. Марка, тј. обраћање никада није реализовано (те у том смислу нема говора да је св. Марко папу звао “најсветији отац“), екуменисти би могли да кажу – “нема везе, битно је да је то он написао како је замислио, тајно, без ичије присиле, и онда то значи да је и он био екумениста по уверењу и да смо ми у праву…“. Да видимо шта је бачког Буловића, као и све друге екуменисте, понело да се ухвате овог тзв. говора:

„Данас је увод у радост целоме свету; данас изгревају целој васељени словесни зраци сунца мира; данас удови Господњега тела (Цркве), раније за много времена разбијени и отргунти један од других, хитају ка међусобном сједињењу. Јер Глава, Христос Бог, неће више да подноси да стоји над раздељеним телом, нити, будући Љубав, хоће да веза љубави међу нама буде потпуно прекинута… Хајде, дакле, пресвети оче (говори папи!), прими чеда своја, која ти дођоше из далека, са Истока: загрли оне који од давног времена беху одвојени од тебе и сада прибегоше твоме наручју; исцели саблажњене, заповеди да се одстрани свака сметња и препрека која омета мир, кажи и ти анђелима својим, као подражавалац Божји; припремити пут народу мојему, поравнати пут, уклонити камење. Докле ћемо се ми, који имамо истога Христа и исте смо вере, борити једни против других и гложити се међу собом? Докле ћемо се ми, поклоници исте Тројице, међу собом клати и јести, док једни друге не истребимо и док нас спољни непријатељи не претворе у ништа? Не дај да се то збуде, о Христе Царе, нити дај да Твоју доброту надјача мноштво грехова наших, него.и сада преко ових служитеља Твојих, који ништа не прогласише пречим од Твоје љубави, састави нас једне с другима и с Тобом, и учини да се испуни и оствари она молитва коју си изговорио када си одлазио на страдање и молио се: Дај им, Оче, да буду једно као што смо ми једно“

или

„Ево, подиже (Христос) тебе (папу), првенствујућег међу свештеницима Његовим, да нас сазовеш овде, као што подиже и најблаговернијег цара нашег, и пресветлог нашег пастира и Патријарха… Није ли се све то очигледно збило Божијом силом и судом, и није ли то све предзнак доброга и Богу милога свршетка“

Да ли је баш св. Марко, за разлику од свих других његових обраћања папистима, одлучио једино у овом обраћању да прећути неправославност папе, како то каже млади Буловић? Неће бити! Да видимо сада шта је удбачки Буловић секташки исекао. Као што ћемо мало касније подробније видети, не ради се о говору св. Марка у пленуму псеудосабора него о писму које је св. Марко послао папи преко цензора Цезаринија. Буловић је исекао онај део писма који се папском цензору није свидео, и због кога цензор није уопште посло ово писаније св. Марка папи. Узимањем у обзир изостављеног у наставку писанија, све ово што је написано у првом делу од св. Марка добија сасвим нови смисао. Видећемо да је, слично као и у случају “Римске Цркве“, папа назван “најсветијим“ тек условно, уколико изврши унију на јасном начелу – избацивање латинских јереси азиме и филиокве, и признање да је Рим ономад био крив за шизму и нарушавање јединства Истока и Запада:

“Quis malevolus daemon nostrae invidit concordiae atque unitati? Quis amorem fraternum nobis ademit, diversum substituendo sacrificium, quod haud legitime offertur utpote citra divisionem? (…) Equidem arbitror, eum, qui dissidium hoc invexit, tunicamque Dominici corporis olim uno tenore contextam laceravit, acerbiorem subiturum esse poenam, quam qui Christum cruci adfixerunt et omnium aetatum impii atque haeretici“

“Који злоћудан демон је позавидео нашој слози и јединству? Ко је нама узео братску љубав, увођењем различите евхаристијске жртве, која не може исправно да се приноси као што је могла пре раздвајања (шизме)? … Такође мислим да онај који је ово раздвајање изазвао, тј. поцепао некада целовито извезену хаљину Тела Господњег, треба да поднесе већу казну – како у поређењу са казном оних који су Христа разапели на крст, тако и у поређењу са казном коју трпе безбожници и јеретици свих времена“

У кога је ушао демон који је раздвојио Латине од Грка? Ко је поцепао хаљину? Ко заслужује казну гору од Христових мучитеља и свих јеретика у историји? Св. Марко даје несумњив одговор овде да су то папе претходници Евгенија IV, односно паписти који су отпали од Цркве увођењем јереси у учење Цркве што екуменисти на челу са Буловићем прећуткују:

“Ac nos quidem eadem certe dum dicimus atque olim, et nobiscum ipsi conspiramus et cum Patribus nostris et vobiscum etiam, si vera dicere velletis; vos autem cum recentiora adsciveritis, primum quidem a vobismetipsis, deinde a communibus Patribus, tandem a nobis etiam dissentiatis necesse est“

“И ми (Грци и Латини) одиста исто исповедамо као и некад, ми сами исповедамо са вама (Латинима) и нашим заједничким оцима, али САМО (дакле под условом) ако ви исповедате ИСТИНУ; ипак, када сте ви могли да додате новотарије (у веру), неопходно је (рећи) да сте ви у расколу, прво са самима собом, потом са заједничким Оцима (дакле Црквом), и на крају са нама (Грцима)“

Тако је и, условно, онај који залечи раскол “најсветији отац“. Грци не могу да залече проблем, јер они нису криви за њега, како јасно каже св. Марко Ефески. Шизму може да залечи, и отпали део Тела Цркве да врати у Тело, само онај који је за то крив, а то су паписти, што је такође јасно истакнуто. Како? Избацивањем јереси (у оно време филиокве и азима) и покајањем. Јасно св. Марко истиче да је то божанска воља “најсветијег оца“ да тако залечи рану, чиме би не само вратио папској столици симболичко прводостојанство које је имао св. апостол Петар него би се тако испунило и она реченица из Светог Писма: “Кажем вам да ће тако бити већа радост на небу за једног грешника који се каје, неголи за деведесет и девет праведника којима не треба покајање“. А ако не изврши ту дужност, јасно је да не може бити “најсветији отац“, јер када смо у историји Цркве видели да неко ко је “свет“ гази своје дужности?:

“At vero tibi e contrario fas est, beatissime Pater, dummodo volueris, disiuncta coniungere (…) At vero si azymus scandalo sit minusque ad sacrificium idoneus reputetur, et imperfectus et mortuus, panisque nequitiae in Scriptura appelletur, cur non suscipiendus fermentatus (гр. ὁ ἔνζυμος αἱρετέος), azymus vero repellendus? (…) Cum ergo non idem dicamus, haud immerito magnum istud insanabileque schisma ad hanc usque diem inter nos habetur. Ubinam non idem dicimus? Non in occulto et clanculum et in privatis congressibus, quo res vulgus latere possit, sed in publico fidei symbolo, in baptismatis confessione, in christiana tessera. Porro si quis regium nummum adluterat, gravissima censetur poena dignus, is qui commune professionis christianae signum corruperit, quonam tandem iure censuerit, se leviorem tanto facinore poenam soluturum?“

“И баш супротно, заиста је теби божанска дужност (легитимност, закон), најблаженији Оче, ако би само исказао вољу да разједињено спојиш (…) И уистину, ако је азима препрека и држи се за непогодан, лош и никакав хлеб у жртви евхаристије, тј. држи се за хлеб покварености у Писму, зашто се онда не узме квасни хлеб, а азима одбаци? (…) Када баш не исповедамо исто, никако није без разлога ова велика и незалечена шизма између нас до данашњих дана. Где то не исповедамо на исти начин? Не у тајности и у приватним сабрањима где може да се нешто сакрије од лица јавности, већ у јавном Символу Вере, и исповедању крштења, у кључним словима хришћанства. Даље, ако неко исквари краљевски новац, сматра се да је достојан најсуровије казне, па којим правом онај који је искварио заједничко исповедање хришћанске вере да би он требало да буде удостојен блаже казне имајући у виду такав његов злочин?“

Да видимо сада како и зашто овај тзв. говор није прошао папистичку цензуру, тј. зашто се није допао кардиналу Цезаринију и никада није дошао до папе…

Извор: Православље живот вечни