Епископ Артемије: Беседа о стицању живота вечног

001-e1473677918373

Извор: СВЕТИ КНЕЗ ЛАЗАР, ГОДИНА 1993, БРОЈ 4, СТРАНА 101-104

ШТА ДА ЧИНИМО?

 (Лк. 10, 25-37)

Господе, шта да учиним, па да имам живот вечни? То најважније питање у животу свакога човека два пута је постављено Господу Христу у светом Јеванђељу. Два пута од два човека. Једном од једнога младића који је пришао искрено, чисте душе и чистога срца да Га упита шта да чини па да наследи живот вечни, а други пут он од једнога законика који Га је кушао, и питао Га: „Господе, шта да чиним, па да наследим живот вечни?“ И ономе који је искрено питао, и ономе који Га је кушао, што  смо чули у данашњем светом Јеванђељу, Господ је дао један одговор: Чини заповести, и бићеш жив!

Тај одговор, који је Христос дао пре две хиљаде година, важи и данас, браћо и сестре, за свакога онога коме је стало до живота вечнога, који се пита, и који пита Господа: Шта да чиним, па да наследим живот вечни? Одговор је један: – држи заповести! А заповести Божије све су изражене и записане у Светом Писму, тој јединственој књизи на свету, књизи живота, која има одговоре на сва питања која човек може да постави у своме животу.

И данас наш народ, наша генерација, поставља често то питање: Шта да чинимо? Шта да радимо? Премда не постављамо то питање као они у Јеванђељу, – да бисмо добили живот вечни, него – шта да радимо да бисмо изашли из ове невоље, из ове кризе, из овог безизлаза у коме смо се нашли? На то наше питање, иако није постављено са циљем „да добијемо живот вечни“ него да решимо земаљске наше проблеме, и на то питање важи исти одговор који је Господ дао ономе младићу и овоме књижевнику, који Га је данас, у Јеванђељу питао. И нама Господ одговара, и довикује нам: Држите заповести, православни Срби, и решићете све своје земаљске проблеме и, поред тога, наследићете живот вечни!

А заповести Божије – шта је то? То је све оно што је Господ заповедио људима у Старом Завету и што је допунио у Новом Завету: Не убиј! Не укради! Не чини прељубу! Не клањај се туђим боговима и идолима! Не пожели ништа што је туђе! Блажени милостиви! Блажени миротворци! Оно што не желиш да теби чине други, не чини ни ти другоме! – Ето, то и много другога што је записано у светом Јеванђељу, све су то заповести Божије. То треба да прихватимо, да учинимо зеницом душе своје, ослонцем живота свога, стожером кога ћемо се држати целога живота. Када бисмо хтели да цело Јеванђеље Христово сажмемо у једну реченицу, онда би та реченица била она коју је Господ рекао: – Што не желиш да теби чини други, не чини ни ти другоме! Када би се људи тога држали, одмах би престали сви ратови, одмах би могла да се распусти сва војска, сва полиција, сви судови, ништа нам од тога не би више требало, јер би тада људи престали да чине зло један другоме, јер нико од нас не жели да се њему зло чини. То је једини прави одговор на ово судбоносно питање: Шта да чиним па да добијем живот вечни?

И данас, на почетку светога божићњег поста, када крећемо у сусрет Богомладенцу Христу да Га дочекамо као некада пастири у Витлејему, да Му се поклонимо као мудраци са Истока, да Му принесемо дарове као што следује, и ми треба да се запитамо: Шта да чинимо да бисмо рођење Христово, Божић, дочекали онако као што треба и да би нам то било на спасење и на живот вечни.

Света Црква, по заповести Господњој, одредила је да се пред велике празнике њена чеда припремају појачаном молитвом, појачаним подвигом: – постом и молитвом. То су она два средства за која је Господ рекао да се само помоћу њих изгони свака сила нечиста из човека и из једног народа. Тај зли род, рекао је Господ, изгони се само постом и молитвом. Зато, да бисмо ми душе своје очистили, да бисмо се достојно припремили за сусрет са празницима Господњим, Божићем, Васкрсом, света Црква је установила да њима претходи пост, – пост тела од мрсне хране и пост душе од свих видова греха, које као људи, чинимо. То је оно што ми треба да учинимо, браћо и сестре, за време ових шест недеља поста које претходе Божићу. Да размислимо о своме животу. Да вратимо траку свога живота, и да га погледамо од почетка до данашњега дана, да видимо чиме је наш живот испуњен. Можемо наћи у животу своме, сигурно ћемо наћи, много онога што смо учинили а што није требало учинити, а то су наши греси, страсти, наша зла којима смо душу своју помрачили, премазали катраном греха. И још, наћи ћемо много тога што је требало учинити а нисмо учинили, као и они што се помињу у данашњем Јеванђељу, онај свештеник и онај левит који су се нашли поред несрећног човека кога разбојници изранавише крај пута, видеше га и – прођоше. Нису га они тукли, нису му они ране задали, али су велики грех починили што нису показали дело милосрђа према човеку који је у ранама, према човеку који страда и пати. Иако су били позвани на то, иако су знали закон Божији да треба љубити ближњега као самога себе, ипак, они га само погледаше, и прођоше својим путем. Тек онај трећи, који беше туђинац овоме, странац, „Милостиви Самарјанин“, он кад га виде, у каквом је стању, сажали му се, преви му ране, зали их уљем, и одведе га на своме кљусету у гостионицу да га тамо понегује док не оздрави. Цео наш народ данас, браћо и сестре, поготово они у крајевима где још увек бесни ратни вихор, налази се у стању овога изубијанога и рањеног човека. Шта ми чинимо да нашем брату олакшамо његове муке? Шта ми чинимо да они који су гладни данас не помру од глади? Они који су у хладним становима – да се не посмрзавају? Да ли ми можемо нешто учинити за њих? Уверен сам да можемо и да чинимо, али да можемо и много више учинити. А то што будемо чинили браћи својој, ближњима својима, Господ ће нама стоструко узвратити, и даће нам за то живот вечни. Јер једно од главних мерила на страшном суду, када Господ дође да свакоме да по делима његовим, посебну важност имаће дела милосрђа и љубави. „Бејах гладан, а нахранисте ме; бејах жедан и напојисте ме; бејах болестан, и обиђосте ме; бејах у тамници и дођосте к мени; бејах странац и примисте ме“, – то су дела милосрђа, то су дела љубави, и Господ ће зато рећи онима који су то чинили: „Добро слуго добри и верни… уђи у радост господара својега“.

И још, браћо и сестре, када погледамо живот свој, и пронађемо у њему оно што не ваља, треба да се кајемо и исповедимо те своје грехе да бисмо добили од Господа опроштај, па онда да се причестимо Телом и Крвљу Господа Христа, том небеском храном, за коју је Господ рекао: „Ко једе моје тело и пије крв моју, у мени борави и ја у њему; и који не једе тело моје и не пије крви моје нема живота у себи“, – ни овога ни будућега. Значи: треба се постом, молитвом, светом тајном покајања и исповести припремити за Свето Причешће, примити Тело Господње у себе, да би Господ по томе препознао да смо његове слуге, да би нас признао за своје и примио у Царство своје небеско.

Још од прошле године ви знате да речено и објављено одавде широм наше епархије, да је потребно испунити неке услове да бисмо се могли причешћивати као православни хришћани. То је посебно важило за оне који живе у такозваном грађанском браку, који нису црквено венчани. Прошле године, уз часни пост, такве смо одбијали од Светог Причешћа, саветујући им да у току године испуне тај свој дуг, и да приме благослов Божији на свој брак и на своју породицу: да дођу код свештеника и обаве свети чин венчања, који не обавише онда када је требало. Неки су послушали и ово учинили, а многи, многи нису. Исто онако као што и ови у Јеванђељу када су добили одговор шта треба да чине, нису то и чинили, јер онај младић оде жалостан, жао му беше да се одрекне свога имања, а овај желећи да се оправда, пита Господа: ко је мој ближњи да бих му чинио добро? – тако и многи у нашем народу, чувши праву реч шта би требало да учине па да добију живот вечни, оглушили су се о то, пропустили су годину дана а да нису обавили тајну венчања. Таквима поручујем одавде, са овога светог места: Нема Светог Причешћа за њих док не испуне тај неопходни услов. Ако они сматрају да им није потребан живот вечни, ми не можемо и нећемо никога нагонити. Јер рекао је и наш народ у својој мудрости: „Не можеш никога силом у рај“. И Господ наш Исус Христос никога није нагонио да крене за њим, да прихвати његову науку. Увек је говорио: Ако хоћеш да идеш за мном, учини то и то; ако хоћеш, ако верујеш, биће то и то. Тако и нама Господ поручује: Ако хоћеш живот вечни, држи заповести! Заповести записане у Јеванђељу, заповести које света Црква проповеда и поручује. Без држања тих заповести, нико неће наследити живот вечни.

Нека би дао Бог да нам овај свети божићни пост, и сви празници, које у току поста будемо дочекивали и прослављали, буду на спасење, да милост Божија сиђе на нас, али да и ми учинимо све од себе да бисмо испунили заповести Божије, и да се удостојимо Царства Небескога, да бисмо тамо са свима Светима, славили Оца, и Сина и Светога Духа кроза све векове и сву вечност! АМИН!

Проповед држана у Призрену

28. новембра 1993. год.

Епископ рашко-призренски

Артемије

 

Извор: ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА У ЕГЗИЛУ