Стефан – први крунисани краљ

Има дана у историји једног народа који остану неупоредиви и заувек у сећању, као одлучујући у судбини тога народа. Такав дан је био дан Вазнесења Господњег – Спасовдан, 1220. године. Тога дана, први српски Архиепископ беше устоличен и први српски краљ беше крунисан у Жичи. Оба ова догађаја имала су подједнаку важност: пуна независност српског народа и цркве од страних држава. Оба ова достигнућа била су дела Светог Саве.
Тога дана, Сава је служио свету литургију у великој цркви „са свим епископима, старешинама манастира и мноштвом свештеника.“ Епископи најпре њега уведоше у архиепископски престо. Онда, после великог входа, Архиепископ узе освећену круну и стави је на главу Великом жупану Стефану. После тога стави му и краљевски плашт на рамена. Најзад га помаза светим миром и причести га у олтару. Онда објави: „Стефан, краљ свих српских земаља и Приморја.“ Народ у одушевљењу викаше: „Амин, амин. Живео краљ Стефан!“
Потом краљ позва све присутне за трпезу као своје госте. По Савином наређењу, најсиромашнији беху доведени до краља да би примили поклоне и да би се и они могли радовати са свима присутнима.
„Правоверни краљ радовао се као никада пре,“ каже биограф. Радовао се изнад свега величанствености Жиче, која ће учинити његово име пред Богом и пред српским народом бесмртним заувек. Много пута је прилазио ближе цркви да би је боље разгледао и споља и изнутра. Разгледао је сваки кутак и лук до последњег детаља. Изузев Цариграда, таква се црква није могла видети на целом Балкану. У припрати су била живописана два портрета, један Стефанов, а други Радослављев, његовог старијег сина и наследника. Стефанов портрет показује човека лепог изгледа са црном брадом и скупоценом краљевском круном са бисерима и златним кићанкама. Такву круну су касније носили сви српски краљеви и цареви. На тој слици не видимо краљицу, као што смо навикли да видимо у свакој краљевској задужбини. Чак и Немања је живописан у Студеници са својом супругом Аном. Разлог отсутности Стефанове жене на фресци у Жичи је вероватно тај, што је она била римокатоличке вере.
У истој припрати на зиду је било написано краљево име и указ. Укратко, овај натпис објашњава повод и разлоге ради којих је краљ сазидао Жичу и наброја дотације за издржавање манастира.
Одушевљен изврсном лепотом Жиче, краљ је био неописано радостан. Биограф каже: „Он се није толико радовао краљевској круни или брилијантном краљевском плашту. Прави узрок његове радости беше Жича и мноштво народа, који се дивио и у њој Бога славио.“
Стефан је без сумње био дубоко побожан човек. Уопште речено, он је био заиста велики човек и поред неких људских грешака, које је он раније или касније починио. Он се због ових својих грешака искрено кајао пред својим духовним оцем Савом и примио опроштај. За њега каже историчар: „Немањин наследник, син му Стефан, беше мудар и талентован човек, добро образован у византијском духу. Он беше вешт дипломата и разуман ратник. Без икакве сумње, он је био један од најдаровитијих људи међу свима Немањићима.“
Следећег дана, Сава је одржао велику беседу са свога архиепископског трона у присуству краља и његових пратилаца. Сава је, као и обично, почео са набрајањем основних принципа хришћанске вере. Он је присутнима упутио следеће речи: „Браћо и пријатељи, децо моја у Господу, чујте речи моје са пажњом и љубављу ради вашег добра.“ Први део беседе беше дубоко теолошки, а други пастирски. После објашњења хришћанске вере најјасније што је било могуће, он говораше о јересима и погрешном учењу, које је ђаво посејао међу Србе, као кукољ по житу. Позва свакога који је пао у јерес да се врати правој вери, говорећи: „Ми ћемо га брзо излечити овом правом вером у Бога!“ На ово дође од присутних громогласан одговор: „Ми верујемо, Владико, како нас ти учиш!“ Онда је Архиепископ затражио од свих присутних да за њим понове три пута Православни Симбол Вере: „Верујем у једнога Бога…„, до краја. Потом затражи од присутних да понављају за њим: „Ми прихватамо све васељенске саборе Цркве и све што су они одбацили, одбацујемо и ми, и што год су они проклели, проклињемо и ми. Ми поштујемо Часни крст на коме је био разапет Христос, наш Живот. Ми поштујемо иконе Христа и Његове Пресвете Матере. Ми узимамо свето причешће у оба вида, са чврстом вером, да чинећи тако, ми узимамо право тело и праву крв нашег Спаситеља. Ми поштујемо, исто тако, цркве и иконе светитеља. Ми ћемо се придржавати традиције светих апостола и светих отаца.“
Беше то јединствен призор, који се може упоредити једино са догађајима на реци Јордану, када Свети Јован Крститељ викаше народу: „Покајте се!“ И сви они који су припадали јересима искрено се покајаше и питаше Саву шта треба да чине.
Краљ Стефан је био веома дирнут. Он је увек мислио о своме млађем брату да је необичан човек, али није никада очекивао да ће Сава заорати тако дубоку бразду.

Из књиге: ЖИВОТ СВЕТОГ САВЕ

СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ ЖИЧКИ