Пише Ево после толико година, читам у медијима да је снимљен или се снима филм о Јасеновцу. Аутор или новинари, нисам баш схватио, говоре да је то први филм о Јасеновцу. Нагласак је на овом „први“ и то је можда тачно ако се филмови деле строго жанровски. Јер се изгледа у њиховом случају ради о филму с глумцима.
Међутим, пре више од тридесет година југословенски синеаста Лордан Зафрановић је снимио филм о Јасеновцу под насловом „Крв и пепео Јасеновца“, који у подели спада у документарне.
Лорданов филм је био најављен у телевизијском програму. Баш тога дана налазио сам се у посети манастиру Студеници. Кад се смрачило, прошетао сам до некакве сеоске кафане за коју сам претходно утврдио да у њој постоји телевизор. Који ради. Био сам сам, ушао сам у ту просторију на време, мислим, за почетак филма. Унутра се већ налазило пуно мештана, жилавих горштака. Седели су за столовима и сви гледали у правцу телевизора као да се ради о некој важној фудбалској утакмици. Схватио сам да је на екрану први програм, а тада су ионако постојала само два програма, јер, није ишао Зафрановићев филм који је требало да буде на другом. Лаганим кораком младости и потпуно непристојно, сада схватам, пришао сам кутији црно-белог телевизора и притиснуо дугме за други програм. Нисам стигао ни да видим шта је на екрану а Бога ми, ни да чујем. Иза мене је настала неописива галама, попут рике гладних лавова; то су разјарени сељани кренули ка мени. У том тренутку ми је помогао инстинкт самоодржања, муњевито сам притиснуо дугме за први програм, крици су скоро моментално утихнули, и завладала је нека готово мистична тишина. На екрану се појавио неки Данијел и запевао песму о некој Џули – која му недостаје. Био је то пренос такмичења за песму евровизије, уживо. Данијел је представљао Југославију. Искористио сам усмерену пажњу публике на екран, и збрисао одатле. Да добронамерни читалац не помисли да овде можда говорим против сељана, највећи доказ је то, да када сам се вратио у Београд, нисам пронашао никога ко је у то време гледао други програм. И до дана данашњег не знам да ли је тај филм Лордана Зафрановића уопште и приказан на телевизији.
Џули је очигледно одрадила свој посао.
Једно пет-шест година пре ове евровизије Лордан Зафрановић је завршио филм „Окупација у 26 слика“. На овом месту парафразирао бих Плутарха који каже да о човеку често више говори неки мали на изглед безначајни гест, него велики подухвати и славна дела.
Зафрановић је несумњиво Окупацијом направио велико дело, које је упркос томе што нагриза решетке кавеза званог братство и јединство, послато да заступа Југославију у трци за Оскара. Случај комедијант је хтео да председник Академије за доделу Оскара буде Србин познат под холивудским именом Карл Малден. Оскар је био сигурно намењен Зафрановићу… Али… Од њега се тражило да исече и избаци сцене зверског усташког масакра, да од осам минута тих ужаса остави – мање од минута! Лордан је то одбио и… статуета је отишла негде другде.
Питам се колико би синеаста одбило Оскара у замену за скраћење од седам минута? Врло мало или нико.
Ако већ не може Србија као држава, Српство би морало да нађе неки начин да се овај гест и читав рад Лордана Зафрановића некако награди и обележи.
Овом причом нисам желео ништа посебно. Ни нарочито. Сем да вам скренем можда пажњу на избор једног Човека. У одређеном тренутку. У одређеним околностима.
Филм Лордана Зафировића: Крв и пепео Јасеновца
