ГОРАН ЛАЗОВИЋ и ЗАХАР ПРИЛЕПИН: Србија је једина држава на свету, где наглас може да се каже – Русија је велика!

Захар Прилепин је њижевна звезда савремене Русије!

Сељачко дете и отац четворо деце.

Његове књиге су пуне витамина!

Био је физички радник, чак и гробар.

И командант специјалне јединице у Чеченији.

Њега је немогуће читати у кревету.

Најбоље на балкону или у пивници.

Или тамо где се најдаље чује – Живела Русија!

Лазовић: Ко је данас Захар Прилепин?

Прилепин: Зар ја треба да судим? Мислим да ће на то питање боље одговорити моја књига «Седам живота», која је преведена на српски језик. Ја сам руски патриота, отац четворо деце, у последње две године ме не интересује ништа осим рата у Донбасу. Ја живим са чврстим осећајем да Бог постоји, а за мном су читаве снаге руске књижевности, које су увек биле против милитантног атеизма, једнополарности света и тотаног упрошћавања културе. Ми ћемо победити.

Лазовић: О Вама говоре као о наследнику Горког, Хемингвеја?

Прилепин: Схватам то иронично. Боље нек говоре да је Хемингвеј претходник Прилепина. Сва та поређења су помало безвезе. Али свиђа се мени Хемингвеј и ја разумем његове мотиве. Он и ја заиста, колико могу да оценим, имамо сличне мотиве.

Лазовић: Шта данас у Русији значи бити писац?

Прилепин: Па то није најмодернија професија. Русија традиционо дозвољава људима који пишу да осмисле многе процесе, а онда бира ко је од тих писаца био у праву. Данас у Русији с једне стране постоји моја истина, истина Лимонова и ,на пример, истина Улицке и Биковог са друге стране. Људи гледају и слушају, шта ми причамо и доносе своје закључке. То је одговорност. Но, књижевност  у Русији има утицај на стварност. На пример, ослободилачки рат у Донбасу описан је у књижевности још пре 20 година. Тада се свима чинило да да су то лудаци који маштају о поновном успостављању империје. Међутим, испоставило се да су ти људи били пророци. Они су знали да ће руски народ почети да се уједињује и тај процес ће се наставити.

Лазовић: Да ли верујете у снагу и моћ списатељске речи?

Прилепин: Цео свет је поредак ових и оних речи, које треба да изазву овај или онај резултат. Поезија ствара читаве нације. Народ, који заборовља своју митологију -умире. А у шта на крају да верујемо?

Лазовић: Шта данас писац у Русији може да уради?

Прилепин: Организује митинг, окупи наоружану групу, напуни салу за хиљаду људи. Неки писци то могу, али не сви.

Лазовић: Ви сте писац, али… да ли сте икада маштали или желели да будете неко други ?

Прилепин: Бавим се музиком,уређујем два гласила, имам неколико емисија на телевизији, радим као саветник Захарченка у Доњецкој Народној Републици и у сваком тренутку могу да узмем оружје у руке. Тако да имам могућност да постанем неко други.

Лазовић: Не волите да путујете, али једном сте рекли да је Србија дивна земља… Да ли сте се тамо осећали као у својој отаџбини?

Прилепин: Србија је једина држава на свету, где наглас може да се каже да је Русија велика и да ће победити своје непријаље и где ће сала на то устати и аплаудирати. Мада у последње време има све више људи и у Француској и Италији који су  спремни да речи хвале о Русији схвате на исти начин. Очигледно је да се и тамо нешто мења. Ја сам заљубљен у српске цркве, српске земље, у Београд, у ваше кафиће, вашу кухињу и, наравно, у ваше људе. Чак сам и у Донбасу сретао ваше добровољце. Знате… ја могу једино да се радујем, што Руси никад нису ратовали и никада неће ратовати против Срба. Ви сте добри момци.

Лазовић: Ту убрајате и мене?

Прилепин: Ето, зато вас волим, волим тај ваш дух!

Лазовић: Шта је то заједничко у судбинама Русије и Србије?

Прилепин: Богови нас можда прате и прате ко је достојнији од осталих. Постоји европска цивилизација, која је пренета и у САД и која претендије на хегемонију. Конгломерат од десетине европских народа, који су емигрилари у САД (или у Аустралију), поубијали све у својим колонијама, које су могли да поубијају и сада опет контролишу Европу. Постоји руска цивилизација, конгломерат сачињен од десетине народа, који су одједном почетком 18. века открили у себи жељу да буду равноправни са Европом. Постоји ваша цивилизација, постоје Јермени и Грци – ми чувамо друге кодексе. Предано се труде да нас посвађају и раздвоје. Али ми још увек имамо шансе да победимо. У целу причу се сад укључила и кинеска цивилизација,такође конгломерат сачињен од десетине народа. То је веома интересантно такмичење – ко од њих зна шта је најбоље за човечанство. Нико не зна. Али сви ми тражимо одговор. Имамо мисију. Тренутно не постоји ни једна друга ствар која је битнија.  Верујем да је истина на нашој страни. Србија не треба да улази у европски свет – он се руши пред нашим очима. Да, то је процес који ће трајати бар сто година, али многи од нас већ сада то виде. Не пењите се на брод који тоне.

Лазовић: Када Ви размишљате о Богу, која слика се прва појављује пред вашим очима?

Прилепин: У једној српској цркви сам нашао икону Христа и купио је. Она сада виси на зиду моје собе. Нећу га описивити. Он је та тој слици жив и осећа просте људске муке како моје, тако и свих нас.

Лазовић: Шта Вам се свиђа код Срба?

Прилепин: Отвореност, душевност, храброст. Срби, наравно, знају да се брину о сами о себи. Али живот у сред Европе и то са Турском у близини никако не може да буде прост, за такав живот су потребне друге особине.

Лазовић: Шта сте ви осећали онда када су бомбардовали Београд, када је код нас било много настрадалих, када су убијали српску децу?

Прилепин: То је до дана данашњег мој лични бол. До дана данашњег мрзим руску власт 90-их година и желим јој да гори у паклу.

Лазовић: Шта мислите о настојању Србије да уђе у Европску унију, која не жели да Србија постане њен део?

Прилепин: Досадне игре ваших кратковидих политичара. Европска унија се руши под вашим ногама. Нека они иду куд хоће. Имаћете онда одличан повод да их свргнете.

Лазовић: Када сте последњи пут били у Украјини ?

Прилепин: У Украјини неколико месеци пре Мајдана. У Донбасу и у Доњецку сам управо био, ја тамо радим као саветник председника ДНР Захарченка.

Лазовић: Да ли можете замислите како данас Пушкин и Достојевски машу украјинским заставама?

Прилепин: Ха-ха. То је баш смешно. Не, чак би Лав Николајевич Толстој мислио да је то глупост. Знате, у Европи су некако заборавили да је половина руских класика ратовала, они су били војници: поручник Державин, генерал-потпуковник Денис Давидов, пуковник Фјодор Глинка, штаб-капетан Батјушков, командир каваљерије Петар Чадејев, поручници Љермонтов и Толстој, филозофи Хомјаков и Константин Леонтјев, и тако даље…Гаршин, Гумилијов, Андреј Платонов – читаве снаге руске литературе, које су ратовале свуда – у Пољској, на Кавказу, посебно са Турком – Пушкин је, између осталог, два пута покушавао да као добровољац учествује у рату са Турском за ослобођење Грчке. Кад би свима њима рекли да Украјина, слушајући добре савете Немаца и Американаца, одлази у Европу, они би полудели од срамоте. Онда би оседлали коња и отишли да реше тај проблем. Известан број руских књижевника који данас то не схватају су обични преваранти. Нису они никакви Руси. Немају они никакве везе са Пушкином и поручником Достојевским.

Лазовић: Да ли сте скупљали помоћ за Донбас?

Прилепин:  Да и људи из Русије су ми послали милионе рубаља. И нико никада није пожелео ништа лоше Украјинцима у смс порукама за трансфер новца. Мени је стигло хиљаде таквих порука и није било ни једне лоше жеље. Људи су писали «За мир у Украјини», «Не нацизму», «Спасите бар једно дете», «Помозите бар једном старцу». Био сам одушевљен са својим народом.

Лазовић: Како људи тамо живе сада?

Прилепин: Фабрике поново почињу да раде, многе ствари долазе на своје место. Верујте ми, Доњецк изгледа боље него, на пример, Барселона. Бескућника и просјака тамо, за разлику од Париза, уопште нема. Али у тим деловима, где су пуцњаве и где се води борба – ту је јако тешко и ви, Срби, схватићете то без додатних објашњења.

Лазовић: Да ли је истина да сте живели у Соловецком манастиру док сте радили на роману «Манастир» ?

Прилепин: Прво сам живео тамо, па сам тек онда писао роман.

Лазовић: Имате четворо деце…Како се они односе према томе што им је тата писац?

Прилепин: Њихов тата проводи месеце и месеце у  зараћеном Донбасу. То их брине много више.

Лазовић: Да ли сте гледали филмове Емира Кустурице?

Прилепин: Да, то је велики режисер и једна од мојих омиљених особа на свету. Ја сам срећан просто што он постоји. Имам своју групу и маштам о дуету са њим. Он је ваш пријатељ, и пренесите му моје поздраве.

Лазовић: Да ли сте пробали српску шљивовицу?

Прилепин: А, то је посебна прича. Много различитих прича. Српску шљивовицу држим у подруму, стално довозим литре са собом…нећу рећи тачно колико. Мене је дирнуо један случај, када је код мене дошао човек, донео ми огромну флашу своје шљивовице и рекао: «Прочитао сам ваше књиге, ништа вас нећу питати, узмите, живим на планини и због вас сам дошао, сад идем назад».

Лазовић: Да ли се сећате српског неба?

Прилепин: Оно је увек са мном. Покривамо се једним покривачем, као браћа.

Превела: Кристина Бунчић

Извор: Искра