Сурдулица – кланица

ВРЕМЕ КАДА РЕЧ „СРБИН “ НИЈЕ СМЕЛА ДА СЕ КАЖЕ!

Први светски рат је од самог свог почетка разоткрио своје лице зла и таме, која се спремала Србима и свему ономе што се звало српским. Мало је говорено и јако мало се зна о злочинима Бугара на тлу Србије у том периоду. Терор и геноцид над Србима започет је спровођењем бугарске политике, под начелом да треба истребити што више Срба, а оно што преостане бугаруизовати. Изјава председника бугарске владе, у то време, то јасно доказује:
„Може се Србија обновити, може и да се Србија повећа после рата, али у Србији више неће бити Срба!“

Која количина мржње је избијала из ове реченице, а оно што се припремало становништву имало је језив карактер!

Српски језик, српска црква, књиге-поготово историјске, споменици културе су први примили ударе. Уништавано и спаљено све што је носило обележје српства. Све је постало забрањено, а отворене су бугарске школе. Састављани су спискови свештеника, интелектуалаца, угледних и учених Срба. Ти људи су били први за одстрел. Они који су одведени у логоре у Бугарској: Сливен, Стара Загора, Ђумурџана, тешко да су се икада вратили.

Моја деца носе у себи топлу јужњачку крв по оцу и мој је дуг према њима да оставим записане ове историјске чињенице, које неће наћи ни у једном уџбенику током школовања. Зашто и због чега нека се питају они који су надлежни за то!

СУРДУЛИЦА- КЛАНИЦА

Јужна Србија има своју посебну лепоту, а највише због људи који ту живе, топле душе и дивног, здравог смисла за хумор. Али те 1915.- 1916. сваки осмех је замро…

14. октобра 1915. год у Сурдулицу, која је увелико била окупирана од стране Бугара, доведена је група коју су чинили младићи, обучени у сељачка одела. Срби, махом из Владичиног Хана. Нису их увели у саму Сурдулицу, већ у место Калифер. Не зна се који је био лепши и паметнији. Те исте ноћи, са првим мраком, њихова младалачка срца су престала да куцају. Бугари им одузеше право на живот, на љубав, на потомство. Народ им је дао име“40 мученика“…
18. новембра 1915. године у Сурдулицу стиже група свештеника. Међу њима прота Стева Комненовић, који је у Лесковцу Бугаре поздравио, упутио им добродошлицу сматрајући их словенском браћом. Злотвори су му узвратили тако да су га сатима мучили, а онда живом ишчупали језик. Тек после су га убили. Заједно са њим доведени Трандафило Т. Коцић– ђакон и учитељ, Јосиф Поповић –образовани свештеник, Михајло Игњатовић –цењени свештеник који је завршио богословију у Београду, Марко Јоковић– учитељ и други, мучени су до изнемоглости. Јахали су их, понижавали и тукли кундацима као стоку.
Сурдулица се претварала у кланицу, а њена околина Дубока долина, Занкова ливада, Влашка дол, Калифер, Радичева њива, Романовачки паток, Дубрава, Јелашица, Корбевачка река– у гробља невиних Срба.

Убијање је настављено. Само поглед је могао да кошта некога живота. Убијано је старо, младо, жене, деца. Бугари су највише волели да користе бајонете. Формирали су тајне одреде, који су свако вече слали у смрт недужне. Многи Срби које су доводили из околине или из других удаљенијих крајева, нестајали су ноћу. Говорено им је да иду у логоре. Већина никада нису стигли даље од кланице у Сурдулици. Свака киша је откривала лешеве, недостојно закопане. Испливавали су на површину, из плитких гробова, а са њима излазила је на видело истина о страдању.

Бугарска имена која ће остати заувек упамћена због злодела који су починили су: резервни поручник Нестор Симеунов, Стојан Јуруков резервни потпоручник, Др. Пејев лекар, Тодор Витанов, резервни поручник, Минчев, поручник, Кирчов. Јурков и Кирчов су властитим рукама заклали велики број Срба, а Минчев је био познат по својим речима“да може он би једним потезом сабље све Србе поморио“.

Бугарски војници који су сваке вечери спроводили Србе до ливада смрти, често су се такмичили међу собом у начину и по броју убијених. Цигани, чији је задатак био закопавање мртвих, причали су о сликам које су затицали на тим местима и неописивим страхотама. Пре убистава скидали су људе и узимали од њих све што се могло, личну гардеробу, кошуље, које су после продавали. Дешавало се да јадне жене препознају одећу својих мужева или синова. На њима трагови крви, подеротине од бајонета или рупе од метака. Знале су супруге и мајке да их више нема, па су очајнички желеле бар те кошуље да имају… Туго непреболна!

Поједини бугарски војници су тврдили да је за кратко време у Сурдулици и њеној околини убијено преко 2000 Срба…

Сам живот, ако се то може назвати животом, је био строго одређен правилима, чије је и најмање кршење значило смрт. Забрањено је било светло, свако кретање са падањем првог мрака, никакав глас из кућа се није смео чути. Међутим, људи су се и поред забрана пели на таване одакле су могли јасно видети како Бугари сваке ноћи одводе људе са повезом на очима путем, везани по двоје или десеторо, не дозвољавају им да говоре и пожурују их. После тога би се чули или меци или јечање, јаукање. И онда би све утихнуло. Крвници су се враћали, прали ножеве и бајонете од невине српске крви. Учињени грех нису могли опрати, ни сакрити.

Имена многих жртава се знају, али много њих је уписано као број. Те језиве бројке мртвих, недужних Срба и сада роморе у Романовском потоку.
Време када реч Србин није смела да се каже остало је у сећању становника Сурдулице, Врања, Владичиног Хана и околине и пренето је причама са колена на колено.

Језива истина о страдањима људи тог краја не сме бити заборављена, али не сме бити ни поновљена. Највећа опасност за људски род јесте када се дозволи да се развије клица мржње и зла према другом народу или нацији. Сваки народ мора да зна своју историју, да памти хероје, а још више невине жртве, како никада више не би дошло до тога. Сваки народ мора да призна истину, иако је она често болна и тешка.

Једино тако се можемо ослободити стега прошлости и градити лепшу будућност. Време је неумитно, пролази и за собом оставља трагове. Код нас Срба, оставило је много крвавих стопа, превише невиних жртава којима дугујемо одавање почасти и чување од заборава. С вером у Бога и уз молитву за смирај њихових душа, запалити свеће и научити младе нараштаје да извуку поуке, како им се не би историја поновила!

Српска књижевница Гордана Павловић
(члан УКС-а и редован члан Матице српске)