Дежа ви: богословски извори и смисао Хаванске декларације

категорија Православље / дана 17/08/2016 у 11:05 часова /

Untitled

У претходним чланцима овог циклуса (написаних по свежим траговима епохалних догађаја црквеног живота с почетка 2016. године: предсаборних докумената револуционалрног садржаја, донетих у Шамбезију; њихове ратификације на Архијерејском сабору РПЦ; Заједничке декларације Патријарха Кирила и Папе Фрање») изјавили смо и показали да садржај наведених докумената еклесиологије има унијатско екуменистички карактер.1 Са своје стране наши опоненти (укључујући и умерене «ревнитеље») су изјавили да је такво схватање у корену погрешно, да ничег унијатског у данашњој екуменистичкој активности МП нема (осим можда канонских грешака).  И данас се чак могу срести публикације, у којима се било каква веза између Хаване и Крита категорично негира (то јест, негира се богословски садржај Хаванског документа). 2 Међутим, сад, по истеку пола године од тог «сусрета миленијума» (с дистанце овог већ својеврсног јубилеја, који омогућава анализу у ширем историјском контексту), после мноштва ауторитативних наступа и сведочанстава са аналогном нашој и чак суровијом оценом оног што се десило; после Критског сабора и његовог сад  неизбежног наставка у истом екуменистичком правцу; најзад, после одлуке Светог Синода
(15. 07. 2016.) да наложи Синодалној богословскоj комисији да проучи документа, прихваћена у Шамбезију, и да им да богословску оцену (што значи да су била потписана и одобрена од стране Архијерејског сабора 2.-3. фебруара без неопходног изучавања; према томе, исто то треба рећи и о Хаванској декларацији, која је, уопште узев, плод богословског стваралаштва неколико људи), ми имамо додатних разлога да сматрамо да они први утисци о оном што се десило ипак, ако ништа више, нису били неоправдани.

На основу тога, изводимо закључак да основни смисао и циљ Хаванске декларације није ништа друго до нова (по форми) унија, некакав савез Ватикана и Православне Цркве, или – у терминологији овог документа – «успостављање јединства цркава»? – Пре свега, у самој Декларацији је речено: «25.  Надамо се да ће наш сусрет допринети помирењу тамо где постоје трвења између грко-католика и православних. Данас је очигледно да метод «унијатизма» претходних векова, који претпоставља довођење једне заједнице у јединство с другом путем њеног одвајања од сопствене Цркве, није пут за успостављање јединства. Истовремено, црквене заједнице, које су се појавиле као резултат историјских околности, имају право да постоје и предузимају све што је неопходно за задовољење духовних потреба својих верника, тежећи миру са суседима. Православним верницима и грко-католицима је  неопходно помирење  и налажење узајамно прихватљивих облика коегзистенције». Говорити о томе да се у овом тексту «унија осуђује», значи просто бити неспособан адекватно прочитати текст, према његовом сопственом смислу. Прво о чему се овде говори је то да је приоритет страна (потписника Заједничке изјаве) «успостављање јединства [хришћана, цркава]». Друго је да «претходни метод унијатизма [насилно довођење у јединство са собом путем одвајања од друге стране]» «не представља пут» до жељеног јединства, то јест такав пут није ефикасан, пошто не доводи до циља. Одавде треће – рехабилитација и легализација, званично признавање већ постојећих (насталих путем управо овог разбојничког «одвајања») «црквених заједница» и њихових чланова као «верника» (дефиниција «својих», «својих верника», не само и не толико доводе ову «верност», то јест ортодоксију, на локални значај, колико је уграђују у систем заједничког «јединства» макроуније, које се гради, која не обједињује више поједине заједнице, већ цркве у целини).

 

* * *

Друга околност (која доказује скривено унијатство Хаванског документа). Ми смо већ показали потпуну текстолошку, лексичку и идеолошку аналогију, ако не и идентичност, Хаванске и Лезбоске декларације.3 Што заједно са отворено унијатским карактером односа Константинопоља и Рима значи аналогни карактер и декларисаних односа Москве и Рима. Као потврда овога може се извршити аналогија Хаванске Заједничке изјаве са другом декларацијом Ватикана и Фанара, и то, чувеном Декларацијом патријарха Атинагоре и Папе Павла VI из 1965. год. о «скидању анатема», што представља темељ читавог њиховог унионалног пројекта. Изненађујуће, али, изгледа да досад нико није обратио пажњу на то да Хаванска декларација, ако, по својој суштини, и није директно званично признање тог «скидања анатема» од стране Константинопоља, онда је, у најмању руку, несумњиви корак у том правцу («мораторијум» на реч «јерес» у погледу латинства, као што је познато, су већ наложили аутори Декларације од стране Московске Патријаршије). 4 Штавише, и структурно су обе декларације веома сличне. «1. Испуњен захвалношћу Богу за дарован Његовим неизрецивим милосрђем сусрет на Светој Земљи, где се – у смрти и васкрсењу Господа Исуса – десила тајна нашег спасења и где је силазак Светог Духа означио почетак Цркве, Папа Павле VI и Патријарх Атинагора I нису заборавили обећања која су дали тад да убудуће неће пропустити ниједну могућност да направе – свако са своје стране – корак у сусрет обнављању односа између Римокатоличке и Православне Цркве, надахнутих љубављу, као и односа међу свим хришћанима, како би победили разлике међу њима и поново сви били једно, како је за њих молио Господ Исус Свог Оца». 5 Упоредити: «1. По вољи Бога и Оца, од Ког исходи сваки дар, у име Господа нашег Исуса Христа, уз помоћ Светог Духа Утешитеља, ми, Фрања, Папа Римски, и Кирил, Патријарх Московски и целе Русије, срели смо се данас у Хавани. Ми захваљујемо Богу, слављеном у Тројици, на овом сусрету, првом у историји. С радошћу смо се срели као браћа по хришћанској вери, видевши се да бисмо «на уста говорили» (2 Јн, 12), од срца срцу, и да бисмо размотрили узајамне односе између Цркава, насушне проблеме наше пастве и перспективе развоја људске цивилизације. 2. Наш братски сусрет се десио на Куби, на раскрсници путева између Севера и Југа, Запада и Истока. Са овог острва – симбола наде «Новог света» и драматичих догађаја историје ХХ века – ми упућујемо нашу беседу свим народима Латинске Америке и других континената. <…> 5. Без обзира на заједничко Предање првих десет векова, католици и православни су током готово хиљаду година лишени заједничарења у Евхаристији. Подељени смо ранама, задобијеним у конфликтима далеке и недавне прошлости, подељени и разликама, наслеђеним од наших претходника, у схватању и објашњавању наше вере у Бога, једног у Три Лица – Оца, Сина и Духа Светог. Жалимо због губитка јединства, који је последица људске слабости и грешности, која се десила упркос Првосвештеничкој молитви Христа Спаситеља. «Да сви једно буду, као Ти, Оче, што си у Мени и Ја у Теби; да и они у Нама једно буду» (Јн. 17:21)». 6 «5. Папа Павле VI и Патријарх Атинагора I са Светим Синодом су свесни да овај гест праведности и узајамног опроштаја не може одједном да учини крај некадашњим и новим несугласицама, које још увек постоје између Римокатоличке и Православне Цркве – несугласицама, које се  могу победити само уз помоћ Светог Духа – очишћењем срца, увиђањем историјске кривице и покајањем, као и једнодушном тежњом за јединственим схватањем и изражавањем апостолске вере и захтева, које она налаже. Тим пре, чинећи овај гест, они се надају да ће он бити угодан Богу, који је спреман да нам опрости, ако ми опростимо једни другима, и да ће наићи на одобравање целог хришћанског света, а пре свега – Римокатоличке и Православне Цркве, као израз једнодушне искрене воље за помирењем и као позив на наставак дијалога, који се води у духу узајамног поверења, поштовања и љубави – дијалога, који води, уз Божју помоћ, његове учеснике ка спасењу душа и задобијању Царства Божијег у пуном јединству вере, братској једнодушности и заједничарењу у Светим тајнама, које је владало међу њима током првог миленијума живота Цркве». Уп.: «6. Будући свесни многобројних препрека, које треба савладати, надамо се да ће наш сусрет допринети чину постизања оног заповедног јединства, за које се молио Христос. Нека наш сусрет надахне хришћане целог света  да с новом ревношћу призивају Господа, молећи се за потпуно јединство свих Његових ученика. Нека он – у свету, који од нас очекује не само речи, већ и дела – постане знамење уздања за све људе добре воље. 7. У одлучности да уложимо све што је неопходно да бисмо савладали размимоилажења, која смо историјски наследили, желимо да објединимо наше напоре како бисмо сведочили о Јеванђељу Христовом и заједничком наслеђу Цркве првог миленијума… <…> ». 7

 

* * *

 

Следећи моменат, који се тиче, истина, не више Хаванског документа, већ Шамбезијских и Критских (у чијем несумњивом контексту, с наше тачке гледишта, постоји декларација Патријарха Кирила и Папе Фрање). О њиховој унијатској еклесиологији сведочи још потпунија аналогија са другим документима, донетим у истом том Шамбезију 1993. године, о чијем буквалном унијатству сведоче очевици тих догађаја. «1993. године је потписана Шамбезијска унија са монофизитима и Баламандска – с католицима. Потписали су их представници Московске патријаршије. И било је могуће спречити ратификацију ових докумената, захтевати кажњавање оних, који су их потписали, као неправославних, и уопште основати некакав антиекуменистички покрет. У то време у Петербургу, уз подршку Валаамског манастира, који се тад тек обнављао, постојао је прилично снажан покрет мирјана и свештенства, који је био усмерен на искорењивање екуменизма у Московској патријаршији. <…> Десило се да се крајем лета 1994. године одржавало заседање Синода у Тројице-Сергијевској лаври, где су, не записавши ништа у протокол – протокол је био објављен, у њему ништа тако није било записано – дискутовали како на следећем Сабору у новембру 1994. године треба прихватити Шамбезијску унију. Унија се састојала у томе да имамо исту веру као монофизити, да ми савладавамо поделе. И они су се некако међу собом договорили. А то је чуо неко од ипођакона и избрбљао се оцу Курајеву. А Курајев је такође почео да говори различитим људима шта се с тим може урадити. То је дошло и до мене. Назвао сам нашег митрополита Јована. Упитао га да ли је  истина да су нешто тако смислили у Синоду. Он није рекао да сам у праву – очигледно да није имао право да ода тајну, – али ми је апсолутно јасно ставио до знања да је то истина, и рекао, ето, ти напиши на име митрополита Филарета [Вахромејева], председавајућег комисије, зашто то не треба чинити. <…> Даље су нас позвали, оца Андреја Курајева <…> и мене, да учествујемо на заседању Богословске комисије под председништвом митрополита Филарета, на ком су нас као псе на ланцима пуштали на представнике Константинопољске патријаршије, да бисмо их разобличили у јереси. Позадина је била то што је Константинопољ у Северној Америци почео да прихвата украјинске јурисдикције, требало је нешто људима о томе рећи». 8 Као напомена, подсетићу овде читаоца, који је, можда, залутао у својим «дежа ви», да и Шамбезијска документа, о којима је реч; и Архијерејски сабор, који је требало да их прихвати; и Богословска комисија, именована ради разматрања истог; и уротничко заседање Синода; и постојећа у овом контексту «украјинска» експанзија Константинопоља на толико повољној основи «поновног уједињења браће», – све ово су догађаји из 1994. године, а не њихово понављање скоро као у огледалу у 2016. години. «…један од (патријаршијских ипођакона), служећи на патријаршијском ручку на празник светог Сергија (у то време заседања Синода су се утврђивала за тај дан) је чуо, како ће се управо савладати евентуални отпор епископата против уније с монофизитима. Наводно, ово питање неће бити унето у дневни ред сабора. Епископи неће бити унапред упозорени. Али у извештају Одељења за спољне црквене везе (ОВЦС) пред сабором ова документа ће бити поменута као обрађена и прихваћена од стране синода свих православних Цркава. И епископи, гласајући за формално одобравање извештаја ОВЦС, уједно ће гласати и за шамбезијска документа… Ипођакон (он је ипак био факултетски образован) је одлучио да се консултује са мном. Ја такође нисам знао каква су то документа. Публикација у Часопису Московске Патријаршије није било, тад још није било интернета. Али тајанственост је у мени изазвала опрез. И ту (да, Промишљу Божјом) ми понуде да идем на конференцију у Женеву. Не сећам се о чему је она била (организатор је, чини ми се, био Светски савез цркава). Али једног од тих дана сам побегао с конференције и отишао у Шамбези – градић, у којем се налази резиденција Васељенског Патријарха (резервна резиденција у случају његовог дефинитивног прогонства из Турске). Тамо сам објаснио да ме интересује екуменистички дијалог и, нарочито, перспективе зближавања са «источним црквама». Радосни грчки монах ми је дао завршна документа Свеправославно-Древно-Источног дијалога. И додао да ће по истој формули ускоро бити могуће да се постигне унија с католицима. Формула је била следећа: «Обе породице цркава признају три Васељенска сабора. Православна страна признаје, поред тога, још четири сабора, као Васељенске, а Древно-Источне Цркве сматрају ово приватним мишљењем православне стране». Јасно је да се исто то може написати и о православно-католичким односима: «Обе цркве признају 7 Васељенских сабора. Католичка страна признаје, поред тога још 14 сабора као Васељенске, а Православне то сматрају приватним мишљењем католичке стране». Ето, по овим франкојезичким материјалима из Шамбезија Лурје и ја смо написали брошурицу «На прагу уније». <…> Текст је био написан у облику отвореног писма на име председника богословске комисије митр. Филарета. Ја сам намерно у прекомерно оштрим изразима критиковао митрополита Питирима, у име РПЦ, који је потписао унију у Шамбезију. Моје искуство ми је сугерисало да сабор неће моћи да принуди себе на сагласност са мишљењем неког тамо ђакончића који је привремено у служби. Због тога му је требало дати шансу да заузме «мудар одмерен средњи став»: Питирима не одобравамо, али и његови критичари су такође претерали. Брошура је била послата свим епархијама. Епископи су долазили већ упозорени. Наравно, наше писмо није фигурирало међу документима Сабора. Али испоставило се да је одлука управо онаква, какву сам и предвиђао: било је одлучено «да се настави дијалог и дораде документа». <…> Грци су били љути због неочекиваног одбијања Москве. У Москву је допутовао њихов богословски специјалац на челу са митр. Јованом Зизиуласом. <…> … Било како било, «дорада» ових докумената још увек траје». 9

 

* * *

Без обзира на то што је основно упориште у брошури Лурјеа и Курајева и последњим коментарима на њу на неоствареној унији с монофизитима (која се, поново, као наставак потпуне аналогије са данашњим догађајима, такође распала у завршној фази саборне ратификације већ закључених на делимичном и комисионом нивоу договора), а паралелни Баламандски пројекат (унија са римокатолицима) се помиње само узгред, као додатни аргумент, основни механизам (унијатска «формула» екуменистичког богословског компромиса) ових пројеката (Шамбезијског и Баламандског из 1994. год.) је несумњиво један те исти, како то оправдано истиче један од аутора брошуре. Као потврда овог (и као још један закључак) може се указати на то, да већ цитирано место из Хаванске декларације, које се тиче оцене «класичног» унијатства («Данас је очигледно да метод «унијаћења» из претходних векова, који претпоставља довођење једне заједнице у јединство са другом путем њеног одвајања од сопствене Цркве, не представља пут за успостављање јединства»), није ништа друго до цитат из Баламандског документа (то јест, такође унијатско, али само у новој екуменистичкој форми тоталног унијаћења): «2. Поводом метода, који је био назван «унијатство», у Фрајзингу (јун 1990. год.) је изјављено да га «ми негирамо као начин трагања за јединством, зато што он противречи заједничком предању наших Цркава». 3. Што се тиче источних католичких цркава, онда је јасно да оне имају, као део Католичке Заједнице, право на постојање и делатност ради задовољења духовних потреба својих верника». 10 Према томе, и «поновно успостављање јединства цркава», о којем је била реч у Хавани, је аналогно циљевима и методологији Баламандског документа: «4. Документ, који је разрадио мешовити координациони комитет у Арицији (јун 1991. год.) и који је завршен у Баламанду (јун
1993. год.), указује на метод који је наш начин трагања за пуним општењем у данашње време, пружајући на тај начин основу за искључивање унијатског прилаза проблему»). 11 Другим речима, «унија ранијих векова» је лоша због тога што није давала «пуно општење», чији су усавршени «метод», најзад, разрадили напредни теолози обе «цркве». «7. Током векова предузимани су различити покушаји поновног успостављања јединства. Овај циљ су покушавали да постигну на различите начине, понекад помоћу сабора, у зависности од политичке, историјске, богословске и духовне ситуације сваке епохе. Нажалост, ниједан од тих напора није довео до поновног успостављања пуног општења између Цркве Запада и Цркве Истока, а понекад су они чак јачали супротстављеност. 8. Током четири последња века у различитим областима Истока унутар неких Цркава и под утицајем спољашњих елемената су биле предузимане иницијативе за поновно успостављање општења између Цркве Истока и Цркве Запада. Ове иницијативе су довеле до обједињавања неких заједница са Римским Престолом и, као последица, повукле за собом прекид општења с њиховим Источним Црквама-мајкама. То се није десило без уплитања ванцрквених интереса. Тако су се родиле источне католичке цркве и створила се ситуација, која је постала извор конфликта и патњи, пре свега за православне, али такође и за католике. 9. Каква год била намера и искреност жеља да се буде веран заповести Христовој «да буду сви једно», изражених у овим појединачним сједињавањима са Римским Престолом, неопходно је констатовати да поновно успостављање јединства између Цркве Истока и Цркве Запада није било постигнуто, и да се подела задржава у атмосфери, отрованој овим покушајима. <…> 12. На основу тога што католици и православци сад једни друге виде на нов начин у погледу њиховог односа према Светој тајни Цркве и поново откривају једни друге као Цркве-Сестре, онај облик «мисионарског апостолата», који је раније описан и који је добио назив «унијатство», више не може да буде прихваћен ни као метод, који би било могуће следити, ни као образац за обједињавање, које наше Цркве ишту. 13. Заиста, нарочито после свеправославних конференција на Родосу и Другог Ватиканског сабора, значај Цркве као општења, који су поново отворили и поново оценили по заслузи како православци, тако и католици, радикално су промениле перспективе, те, према томе, и однос према проблему. Како с једне, тако и са друге стране, признаје се то да све, што је Христос поверио Својој Цркви, – исповедање апостолске вере, учешће у једним те истим светим тајнама, нарочито у јединственом свештенству, које извршава јединствену жртву Христову, апостолско прејемство епископа не може да се разматра као искључиво власништво једне од наших Цркава. У том контексту је очигледно да је свако покрштавање искључено. 14. Ето због чега Католичка Црква и Православна Црква узајамно признају једна другу као Цркве Сестре, које заједно чувају Цркву Божију у верности њеној божанској мисији, а нарочито у погледу јединства. По речима папе Јована Павла II, екуменистички напори Цркава-сестара Истока и Запада, засновани на дијалогу и на молитви, усмерени су на савршено и свеопште општење, које не може да буде ни упијање, ни мешање, већ сусрет у истини и љубави (уп. Slavorum Ароstoli, n.27)» 12 Укратко, треба просто узети и сјединити «обе цркве» путем потпуног узајамног признања (то јест, покретањем принципа протестантског екуменизма, или Светског Савеза Цркава; «обе цркве» су благодатне и спасоносне, не треба никуд прелазити, «ухватимо се, другови, за руке», јер смо ми и тако већ де-факто јединствени у Христу, остало нам је само да «званично легализујемо односе»).

Следећа тачка баламандског «методића» за екуменистичко трансунијатство католика и православаца одлично сумира сва документа, која смо размотрили, поново нас враћајући на идеологију Другог Ватиканског Сабора, на «скидање анатема» и Декларацију Атинагоре и Папе Павла VI као архетипу Хаванског документа Патријарха Кирила и Папе Фрање: «18. У вези с тим папа Павле VI је у свом говору, који је одржао у Фанари у јулу 1967. год., тврдио „да су управо поглавари Цркава, њихова хијерархија одговорни за то да усмере Цркву оним путем, који води ка задобијању пуног општења. Они то морају да чине, признајући један другог и поштујући један другог као пастире дела стада Христовог, који им је поверен, бринући се за задобијање и умножавање народа Божијег и избегавајући све оно, што би могло да га расеје или да унесе смутњу у његове редове“. У истом духу и Папа Јован Павле II и Васељенски Патријарх Димитрије I су заједно изјавили: „Одбијамо сваку форму прозелитизма, сваки однос, који би у ствари био или би могао да буде доживљен као однос са недовољно поштовања“ (7. децембар 1987. год. .)».

 

* * *

Најзад, постоји још и «Коментар уз Баламандски споразум» све оне исте Синодалне Богословске комисије  из 1997. год., где су циљеви овог документа (који се, да подсетимо, узима као образац Хаванске декларације) и целог тог пројекта директно наведени. «Почетку рада Мешовите међународне комисије за богословски дијалог између Римокатоличке и  Православне Цркве претходила су три саветовања Међуправославне техничке Богословске комисије за припрему дијалога са Римокатоличком Црквом. Списак тема за почетну етапу дијалога израђен је на Трећем саветовању ове Комисије, које је одржано 25.-27. јуна 1978. године у Православном центру Васељенског Патријарха у Шамбезију (Швајцарска). На њему су учествовали представници 10 Помесних Православних Цркава (осим Српске, Пољске, Чехословачке и Финске). На овом саветовању је свечано објављено: Циљ дијалога између Римокатоличке Цркве и Православне Цркве је успостављање пуног општења између ове две Цркве. Ово општење на основу јединства вере, заједничког живота и заједничког Предања Древне Цркве ће наћи свој израз у заједничком вршењу Евхаристије». 13 Што је и требало доказати.

Управо овде, као наставак зачуђујућих подударања и буквалних понављања догађаја из разних година, могу се навести и следеће чињенице: «На Архијерејском Сабору Руске Православне Цркве, који је одржан у фебруару 1997. године, неки јерарси су покренули питање старо четири године: питање о такозваном «Баламандском споразуму», о документу и везаном за њега догађају, за који је мало ко знао и који није био објављен у званичним изворима наше Цркве. Међу ревнитељима Православља, пак, знало се за њега… и били су у недоумици како због његове појаве, тако и због ћутања које је пратило овај тајанствени документ. На тај начин, Архијерејски Сабор је одредио «Због дискусије, која је настала на Сабору око значења Баламандског споразума, последњи предати на изучавање Синодалној Богословској Комисији и наложити Светом Синоду да изнесе званичан однос према овом документу». Неопходно је истаћи да је питање Баламандског споразума било покренуто и на Архијерејском Сабору 1994. године. Овај документ је тад био прихваћен и одобрен, иако епископат није био упознат с његовим текстом». 14 Као што видимо, 2016. године, у погледу Шамбезијских докумената и Хаванске декларације, Московска патријаршија је применила методе, које је већ раније опробала, што још једном показује нераскидиву везу између њих.

 

* * *

Без обзира на то што су сами антиекуменисти генерације Лурјеа и Курајева (у крајњој линији, један од њих), имали, уз сву њихову богословску ерудицију, веома драматичну и незавидну црквену судбину (што треба да послужи као лекција за нас, садашње), нема никаквих основа за одсуство поверења у њихово научно-богословско и чак просто лично сведочанство. Заправо, сви закључци, које су они извукли из анализе оних Шамбезијских докумената у својој брошури «На прагу уније» (1994. год.), ми смо извукли из анализе редакције Шамбезијских докумената 2016. године (у смислу, с наше тачке гледишта, несумњивог јединства тог пројекта). 15 Исти овај закључак (то јест, независно од рада Лурјеа и Курајева) се може извући из доступне публикације апологета екуменизма проф. Н. Заболотског, који је тада у Шамбезију потписао са митрополитом Питиримом декларацију са монофизитима у име РПЦ, где (у публикацији Заболотског) се наводи и текст ове декларације. Управо, као што је већ било речено, реч је о унији новог екуменистичког типа, која сједињује Православну Цркву са класичним јересима, онаквим какве су, то јест без икаквог одрицања од јереси, већ на основу «хуманизма» (општег супротстављања «претњама» и «дискриминацији», 16 неопходности «помирења непријатељских» на основу «општечовечанског моралног консензуса») и других шпекулација и богословско-романтичног чаврљања. 17 «Не би било лако наћи пут ка јединству, ослањајући се само на догматске формуле. Оне су, природно, различите, пошто су различите полазне позиције оних, који су учествовали у сукобу богословске мисли, старом хиљаду и по година. <…> Такође, било би тешко наћи пут ка јединству, полазећи од догматизације историје Цркве, а нарочито од догматизације и сакрализације Васељенских Сабора. <…> Светски савез Цркава – центар екуменистичког покрета – се показао као организација, у којој су могли да се формирају ближи односи између Древних Источних Цркава и Пуноће Православља у њеним аутокефалним и аутономним Црквама. Односи су се променили због добродушности и на крају крајева довели до конструктивног дијалога, који је данас завршио богословским споразумом, што, са своје стране, треба да доведе до поновног успостављања јединства Источног Православља кроз узајамно признавање и узајамно литургијско општење Цркава византијско-словенске и александријске традиције. <…> Последње заседање Мешовите богословске комисије, одржано 1.-6. новембра 1993. године у Екуменистичком центру Васељенско-Константинопољске Патријаршије у Шамбезију (Женева, Швајцарска), је најзанимљивије, јер је завршило званичан дијалог, преневши Поглаварима Помесних Цркава обе стране свој закључак о могућности и неопходности поновног успостављања хришћанског јединства у Источном Православљу. <…> Даље се наводи текст завршног документа, који је донела Обједињена комисија за дијалог у новембру 1993. године: “1. У светлу споразумне изјаве у погледу христологије, сачињене у манастиру свети Бишој 1993. године, и друге споразумне изјаве, формулисане у Шамбезију 1990. године, представници обе црквене породице су прихватиле да укидање анатема и осуда из прошлости може да буде извршено на основу тога што оне обе признају чињеницу да су Сабори и оци, који су раније били анатемисани или осуђени, православни у њиховим учењима. Имајући у виду четири незваничне консултације (из 1964., 1967., 1970., 1971. године) и три званична сусрета, која су следила за њима (1985., 1989., 1990. година), уверили смо се да су обе породице са верношћу садржале ону аутентичну, православну христолошку доктрину, као и нераскидиво прејемство Апостолског Предања, макар и употребљавали христолошке термине на различите начине. 2. Укидање анатема треба да се изврши једногласно и истовремено од стране Поглавара свих Цркава са обе стране путем потписивања одговарајућег еклесиолошког акта, чији би садржај укључивао признање сваке стране да су и једна и друга православне у сваком погледу. 3. Укидање анатема подразумева: а) да поновно успостављање пуног општења са обе стране треба да буде сместа покренуто; б) да никакво међусобно осуђивање прошлости, синодално или лично, не сме више да се примењује; в) да треба да буде усаглашен каталог Диптиха Поглавара Цркава за литургијску употребу. 4. Истовремено треба да се предузму следеће практичне мере: а) обједињени поткомитет за пастирске проблеме треба да настави да решава свој важан задатак у складу с оним што је одлучила Обједињена комисија
1990. године; б) копредседници Обједињене комисије морају да посете Поглаваре Цркава у циљу давања потпунијих информација о резултатима дијалога; в) обе стране треба да оснују литургијски поткомитет како би провериле литургијске последице, које проистичу из успостављања општења, и како би предложиле одговарајуће форме заједничког богослужења; г) питања, која се односе на еклесиолошку јурисдикцију, треба предати одговарајућим ауторитетима Помесних Цркава, како би она била решена у складу са општим канонским и синодалним принципима; д) два копредседника Обједињене комисије за дијалог са два секретара треба да предвиде издавање одговарајуће литературе, која расветљава заједничко схватање православне вере, које је резултирало савладавањем подела из прошлости, а такође координира делатност поткомитета”». 18Снови, снови, где је ваша драж… Нажалост, (тачније – на срећу) поморанџе не расту на брезама. Према томе, једини могући резултат таквог «романтичног» «успостављања јединства хришћана» или горко буђење православних «хуманиста», учесника овог пројекта, из летаргијског сна може да буде само… поново она иста «унија из претходних векова», то јест «насилно отргнуће» њих самих од «сопствене црквене заједнице» од стране вукова у овчјој кожи «друге хришћанске традиције». Зато што никакве друге облике «поновног сједињења», осим канонског покајања јеретика, који су згрешили против црквеног једноверја, Сам Поглавар Цркве није предвидео: «Ако ли ти сагријеши брат твој, иди и покарај га  међу собом и њим самијем; ако те послуша, добио си брата својега. Ако ли те не послуша, узми са собом још једнога или двојицу да све ријечи остану на устима два или три свједока. Ако ли њих не послуша, кажи цркви; и ако ли не послуша ни цркве, да ти буде као незнабожац и цариник» (Мт. 18: 15-17).

 

Александар Буздалов

 

______________________________________

1 Јединство Цркве као централна тема сусрета Патријарха Кирила и Папе  Фрање.http://ruskline.ru/analitika/2016/02/25/edinstvo_cerkvi_kak_centralnaya_tema_vstrechi_patriarha_kirilla_i_papy_franciska/. Хавана и Лезбос: нова декларација, стара песма. http://amin.su/content/analitika/9/4479/. Богословски надреализам, или Забрањени плод заједничких молитви. http://amin.su/content/analitika/9/4531/ и др. 
2 Аксенов Николај, свештеник Обраћам се вама, лоши ревнитељи: сусрет Патријарха Кирила и Папе Фрање.

http://ruskline.ru/special_opinion/2016/iyul/obrawayus_k_vam_gorerevniteli_o_vstreche_patriarha_kirilla_s_papoj_franciskom/
3 Хавана и Лезбос: нова декларација, стара песма.

http://amin.su/content/analitika/9/4479/ 
4 «Говорећи о православном сведочанству међу хришћанима других конфесија, поглавар РПЦ је предложио да се они не називају јеретицима. «Чим кажете човеку да је јеретик, затварате сваку могућност општења с њим, он престаје да вас чује и постаје ваш непријатељ», рекао је Кирил. По његовом мишљењу, таква стратегија доводи до тога да се православни затварају у своју средину и формирају «гето», а пред нама је другачији задатак – «борити се за сваку људску душу, како су то чинили апостоли» (РИА-новости. Патријарх је упозорио на глобалну јерес човекопоклонства. http://ria.ru/religion/20160320/1393313845.html#ixzz43TWyJwJg). 

5 Заједничка изјава Папе Павла VI и Патријарха Атинагоре о њиховој одлуци да укину анатеме из 1054. године. http://www.ortho-hetero.ru/doc-ecum/8 

6 Заједничка изјава Папе Римского Фрање и Сетог Патријарха Кирила.http://www.patriarchia.ru/db/text/4372074.html. 
7 Исто 
8 Лурје Григорије Кад има смисла прећи у ИПЦ? Наступање пред заједницом у селу Мјатљево пре њеног преласка у ИПЦ (Истинска Православна Црква),
2012. година. http://www.portal-credo.ru/site/?act=news&id=116789.

9 Курајев Андреј, протођакон ( diak_kuraev). Белешка на блогу од
2015–11–10 . http://diak-kuraev.livejournal.com/988242.html.

10 Унијатство као метод обједињавања у прошлости и трагање за пуним општењем у садашњости (Баламанд (Либија), 1993). Увод. http://www.ortho-hetero.ru/index.php/doc-ecum/409.

11 Исто.

12 Исто. Еклесиолошки принципи.

13 Коментар Синодалне Богословске комисије на баламандски споразум. Часопис Московске Патријаршије, 1997. бр.12.

14 Ос Фиренца – Брест – Баламанд. Новине «Радоњеж»,

15 Од уније према екуменизму. http://amin.su/content/analitika/9/4609/.

16 Уп.: «33. Неопходно је да се Цркве обједине како би изразиле захвалност и поштовање онима, који су искусили прогањање, страдали, исповедали своју веру и сведочили своју верност Цркви: познатим и непознатим, епископима, свештеницима и мирјанима, православцима, католицима источним или латинским, и уоопште свим хришћанима, без икакве дискриминације. Њихова страдања нас позивају на јединство  и на то да, са своје стране, заједно  сведочимо и да, самим тим, одговоримо на молитву Христа, «да сви једно буду… да и свијет вјерује» (Јн. 17, 21)» (Унијатство као метод обједињавања у прошлости и трагање за пуним општењем у садашњости (Баламанд (Либија), 1993.). Практични принципи). «12. Клањамо се храбрости оних, који по цену сопственог живота сведоче о истини Јеванђеља, више волећи смрт него одрицање од Христа. Верујемо да су мученици нашег времена, који потичу из различитих Цркава, али који су обједињени заједничким страдањем, залог јединства хришћана. Вама, који страдате за Христа, упућује своју беседу Његов апостол: «Љубазни! …радујте се што страдате с Христом, да бисте, и кад се јави слава Његова, имали радост и весеље» (1Пет. 4:12, 13)» (Заједничка изјава Папе Римског Фрање и Свјатејшег Патријарха Кирила.

http://www.patriarchia.ru/db/text/4372074.html).

17 «Већ одавно је о проф. Заболотском речено да је «стил његових чланака незапамћен». Несрећа је у томе што се и дан-данас овом професору налаже да делује у име Руске Православне Цркве. Одлуке Три Васељенских Сабора у име највеће православне Цркве на свету опозива богослов, о чијој професионалној заслузи може да се донесе суд макар по овој реченици: „У хуманистичком учењу, које доминира у источно-европским социјалистичким друштвима, заслуга човека у свим његовим аспектима постојања на свету се не цени мање него у хришћанству“» (Курајев Андреј, ђакон; Лурје В. М. На прагу уније (Да ли ћемо постати монофизити?). Москва, 1994.).

18 Заболотски Н., професор Да сви једно буду. Часопис Московске Патријаршије, 1994. Бр.4 / Communique of the Joint Comission of the Theological Dialogue between the Orthodox Church and the Oriental Orthodox Churches. Geneva, November, 1993. / http://ortho-hetero.ru/index.php/theology-ecum/289.

 

Извор: amin.su/content/analitika/9/4667/