СРБски ФБРепортер, 10.8.2016.
Пише Мирјана Радосављевић

Као уредник СРБског ФБРепортера, имала сам прилику да се лично упознам са Маријом и њеним девојчицама Јованом и Бранком (две и три године). Чекају ме код социјалног. Веселе и лепе девојчице… Старија ми даје руку. Млађа пева: „Хисте Бозе распети и вети…“. И Марија се чуди и смеје се…

Пре подне је. Ништа нису јеле. Водим их да нешто доручкујемо… и да се испричамо

У ствари, тек кад сам срела Марију и чула њену причу, разумела сам колико човек мора да буде јак да би издржао све што је њу задесило. Без сваке сумње – то што је она издржала због своје деце, ни много јачи људи не би издржали.

Марија је самохрана мајка која само чудом Божијим успева да преживи са својом децом. Пре годину и по дана, због насиља у породици коме су и деца била изложена, била је принуђена да напусти супруга, а од тада почиње њена борба за живот. (У јулу ове године је окончан судски процес на коме су деца припала Марији. Ни једна алиментација до данас није стигла…)

Њих три живе (практично преживљавају!) у предграђу Новог Сада, у неусловном смештају где једино љубазношћу добрих људи нису на улици, а и то је под великим знаком питања.

Изненадило ме је и растужило кад ми је Марија рекла да је по струци професор енглеског језика – некако не очекујем да видим факултетски образоване људе на самој граници преживљавања.

– Прихватила бих – каже Марија – било који поштен посао, само да прехраним децу…
– Али како? Tреба их сместити у вртић за то време, а за то требају папири…
– Све је тако компликовано… Ни дечији додатак немају.

Марија је побожна, узда се у Бога и једнино молитва и вера јој дају снагу да издржи. Причам јој о рођаци која је болесна и коју сам дошла да посетим. Каже Марија – Ако могу нешто да помогнем, јави ми! И то поред све њене муке…

Гледам је… Мршава и исцрпљена. Ко зна колико дана није јела ни спавала. На лицу мука и патња… Осећам да јој је непријатно…  Загледана у децу, прелази преко поноса и каже тихо – Ово све предуго траје. На ивици сам снаге… И џак кромпира би нам значио…

Оно што Марији највише отежава ситуацију су њене исправе из Црне Горе, где је и рођена (као Српкиња, наравно – додаје – на шта је поносна и како жели и своју децу да васпита), јер је за наше институције она странац који нема право ни на какву социјалну заштиту(!)

Социјалну заштиту немају чак ни деца, иако су рођена у Србији (Новом Саду) и од рођења ту живе! Од шалтера до шалтера, од установе до установе, зачаран круг прописа, формулара, такси и процедура… Од чега да све то плати? Како да издржи са две бебе у двема рукама? Шта ће бити с њима ако се она разболи? Шта да им каже кад су гладне?  И то све сасвим сама, без родбине и пријатеља..  Без икога да јој помогне и бар причува децу док она обија прагове надлежних институција…

Након Маријине приче, не можемо а да се не запитамо – да ли стварно у земљи Србији постоји нека „социјална заштита“, нека брига друштва за угрожене – или је то само празна прича и мртво слово на папиру?

Повезани текстови:

„Молим Вас, јавите се, помозите ми да останем са својом дјецом!“ – Помозимо мајци Марији!

Срби, помозимо Марији и њеној дјеци. И нека нам је свима ово добро дјело на здравље и на спасење!

_________

Пише: Марија Поповић, самохрана мајка две девојчице

Сутра ујутро идемо у социјално. Без пријаве смо нас три. Четири, пет ноћи нисам спавала. Жао ми је што ће дјеца ићи са мном по превозу по овој врућини, али немам их коме оставити! Од града довде гдје смо треба неких сат времена. Овдје сам написала догововштине наше када одемо да завршавамо документацију. Куцам шта осјећам. Ироничан је текст, али све истину причам. Ово је страшно, запањујуће шта раде са нама.

Јована 3 и Бранка 2 године – „невидљиве“ за наше установе „социјалне заштите“ и „бриге о деци“

***

Данас је недеља. Државни органи, институције не раде.
Раде ли другим данима?!
Да, „раде“…

Сутра идем, по не знам који пут у центар за социјални рад, који врви од ромске популације. Добићу број, чекаћу ред. Носим са собом ранац крцат папира, пријава, одјава, извода, фотокопија, овјерених докумената, здравствену књижицу за случај хитне медицинске помоћи.
Последњи пут кад сам покушавала да извадим књижицу, у социјалном су ме питали:

– Госпођо, јесте ли сигурни да сте ово Ви? Ви овде не постојите.
Кажем службеници да постојим још и уредно предајем папире, са све фасциклом.
Враћају ме (ни прву ни последњу).

Немам право да се разболим већ четири године. Сад бар одскоро могу, када буде хитно. Немам ни за то времена, имам двије дјевојчице од 2 и 3 године. Треба да их смјестим у обданиште да бих нашла посао.

За социјалну помоћ потребно је 14 ставки, 14 папира…

На вратима нас дочекује чувар који је веома љубазан, зна нас више. Доносим уредну пријаву с бироа, све по списку, мислим на документацију, а у двије руке два анђела. Старија обично чува млађу…
Старија ћерка изговара моје име и презиме: – Марија Поповић. Млађа се одавно придружује: – Маиа Поповиц.

Постаје као Дан мрмота. За њих je то као Маша и медвед, када тета узме мамину «лицну каЈту».
Кажем им: Тета испред себе има нешто што би вам мама купила да поједете, ал вама дјецо ево папир и бојице, цртајте… Живјеле ви мени, мама вас довела у играоницу.

– Марија Поповић, личну карту…
– Госпођо, адреса Ваша… Ви сте странац? Да пишем тако?
– Пишите Ви, госпођо… Моја дјеца су ово, родила сам их овдје, поријеклом сам из Црне Горе. То су моја дјеца. Сама сам са њима  годину и по дана, само још нисам сазнала гдје да извадим папир да имам и тај. Ако гледате папире, онда не видите мене. Људи шта вам је, оне нису бројеви, ми смо жива бића! Са мном су, моје су, не остављам их и тачка!

Постаје излет за нас када изнова покушавају да саберу два плус два. Добијамо још папира. И још бојица…
Кажу ми да испуним формулар. Испуним га. Да платим таксу НЕМАМ, нисам знала да се плаћа. А у свим брошурама ПИШЕ да ПО АУТОМАТИЗМУ све завршавају! Моја дјеца свуда узму те књижице, брошурице на којима су обавезно слике дјеце. Служе нам за цртање. Институције нам постају играонице. Таман тако.

Марија Поповић са децом

Наш уредник је провео неколико тренутака у дружењу са Маријом и њеном децом. 

– Јесте ли се пријавили на адресу, госпођо?

– Јесам, предала сам те папире.

Немирне су… Гасе госпођи рачунар. Она то није ни примјетила јер јој смо јој чудне. Нас три Српкиње. Запиткује:  шта, како.

Покушавам да изговорим да немам времена: – Гладне ће бити госпођо, док Ви испуните обрасце.
– Добро, онда дајте ми решење…
Дајем решење.
– Дајте србијанску…
Дајем.
– А кажите ми одакле сте?
Дјеца почињу да говоре: – Маија Поповиц из Црне Горе.
– Па откуд Ви овдје?

И тако после ћаскања пита: –  А јесте ли морали њих да вучете са собом?
– Не вучем их, госпођо. Имате ли Ви дјецу?
– Да, моја су у обданишту. Што Ви своје не дате у обданиште?
– ЗАТО ШТО ЧЕКАМ на Ваш папир!
– Добро значи – одговара госпођа… – Значи, заокружила сам Вам шта Вам још треба.
И појављује се нова ставка. НАРАВНО, иде се у други крај града. И све се плаћа!

Каже госпођа:
– Па оставите их негдје.
– А не, госпођо, ја њих не остављам, то су моја дјеца!
– Па лакше ће Вам бити.
Чујем: – Мамице гладна сам. Вадим шта имам…
Госпођа наставља да једе свој доручак…

У међувремену, Роми уредно обнављају документацију.
– Јесте ли добавили све? Јесте, знам, не морам да проверавам. Колико је сада дјеце? (Мислим се: сигурно је једно на путу… Боже опрости, а и на путу да овдје добија социјалну помоћ. Али ја и даље причам српски. Причаћу, мада постајем нијема – камо среће да сам нијема, али имам два анђела који уче да причају свој језик).

– Знате да је наше радно време до 2? Пожурите. И узмите број. – каже ми госпођа.
Дјеца почињу да броје на енглеском. Пита госпођа откуд знају. Кажем јој да сам професор енглеског.
– Па што се не запослите?
– Зато што треба да их смјестим у обданиште, па онда…
– Па што их не упишете?
– ЧЕКАМ ПАПИР ваш!
– А да, ја сам била на одмору, то је колегиница…

Идемо даље… Ja носим црвени ранац, старија ћерка личну карту ЦГ, млађа се буни, гладна: – Tета остала, пауза…
Идемо за дјечји додатак код „друге тете“:
– Зашто нисте ово раније урадили? Кршите дјечја права.
– Нисмо биле пријављене на исту адресу.
– А зашто?
– Зато што сам ја из Црне Горе, нису могле на моју адресу да се пријаве. Овдје су се родиле. Бивши супруг, који не плаћа алиментацију ни динара, а још га не тужим (ове недеље ћу), на његову су адресу пријављене.
– Па како то?
– Зато што је он одавде.
– А оне су са Вама?
– Да…

Вадим папире. Траже личну карту. Старија даје. Изговарају моје име и презиме, збуњјују је. Мирне су… Осећају се као да су у играоници. И ја, сви ми.
– Има времена, само полако – каже тета.

Прође још два мјесеца. Враћају нас да се пријавимо и траже додатну документацију. Тако, из дана у дан, дочекасмо још рођендана без иједног динара дјечјег додатка ни фамозне социјале…

Питају од чега живим. Кажем да преводим.
Питају – Једете ли нешто? Ја дјеци вадим из ранца. На себе ни не мислим…

…

Не знам више ни шта да пишем… Хоћу да живим са својом дјецом, да им пружим живот… Снага не знам одакле ми више.
Бог зна. Оне ми дају.

+381612985831 је број телефона уколико неко жели ишта да уплати.
Све нам значи!

115 00000000 634 9296 је Теленор онлајн банк кредитна картица
Ако неко има постпејд рачун па пребаци на ту картицу 100, 200 динара… Нама значи.

ПС:

Лаптоп, који сам добила од добрих људи, се покварио. Сада ни преводити не могу а нема шансе да се поправи. Ако ико има лаптоп стари, само да ради, помогло би да изгурамо…

Не знам више шта рећи, осим, држим се…

Али опет, хвала Богу на свему.

Напомена редакције:

За уплату путем пост-нета, Маријин број мобилног телефона је: 061 2 985 831
Маријин ФБ профил је: Marija Popovic