Десет година касније, Вучић долази на место политички најутицајнијег човека Србије између осталог и причом у предизборној кампањи да ће се одлучно борити против корупције и да ће само кроз јавне набавке уштедети 600 милиона евра.
Верујући Вучићевом обећању, очекивало се да ће резултате осетити барем они најугроженији у шта вас свакако сврстава немогућност запослења или евентуални одлазак на посао под ризиком да изгубите живот или нестанете без трага, како живи највећи део Срба на КиМ којима је приде, кроз сузе, обећано и поништавање свега до тада договореног у Бриселу.
По природи ствари, коло је први повео Александар Вулин који се „ухлебио“ доласком на место Директора Канцеларије за КиМ иако са Косовом и Метохијом није имао баш никакве везе нити се њиме бавио до тада. Брзо је уследио први корак у повећању безбедности Срба кроз инсталирање камера за надзор у Звечану и Косовској Митровици. Уговор са извођачем је потписан 7. децембра 2012. године са ознаком „Строго поверљиво“. Радове је требала да изведе фирма ДБС Консел секјурити сервис, иначе у власништву његовог друга Уроша Чубриловића коме је целокупна сума исплаћена авансно у висини од милион евра.
 |
| Уговор о набавци. |
Од камера, до данас, остала је само легенда… Овај уговор, изузетно је симптоматичан, пре свега по томе што је мимо свих закона склопљен без тендера што постаје модел по коме Канцеларија за КиМ „легално послује“ до данас.
Пред албанске квази-изборе, новембра 2013. године, предизборну кампању листе „Српска“ на чијим плакатима се налазио лик Александра Вучића, води Вулин који у више наврата понавља како „само Срби могу да отерају Србе са Косова разним несугласицама и свађама“! Истовремено најављује отварање нових радних места не би ли привукао Србе да изађу на албанске квази-изборе на северу КиМ и помогну Влади да оствари свој план.
Обећање о нових 1.000 радних места дато је два дана пре првог, пропалог, круга ових лажних избора а „веће економске пројекте“ Влада започиње након „успешно“ одржаних шиптарских избора две недеље касније уз бруталну асистенцију жандармерије, батинаша, претњи отказима и уценама. Крајем тог месеца Вулин отвара прву а месец дана касније и другу фабрику! Једну у Зубином Потоку другу у Житковцу при фабрици конфекције „Јавор“ из Ивањице.
У фабрици, која је и раније постојала а чији капацитети су искоришћени за овај маркетиншки трик, пре тога је радило 240 људи а са новим покретањем упошљено је 120, изјавио је Вулин медијима. Месец дана касније, крајем децембра, отворен је и други погон „Јавора“ у згради Цивилне заштите у Житковцу крај Звечана. Ту су обезбеђена места за 50 радника. Међутим, мистерија је у томе што је директорка „Јавора“, Скарлет Ђокић, на отварању рекла да је реализација овог пословног пројекта покренута у Зубином Потоку пре месец дана где је примљено 60 радника што је број који су и запослени потврдили!
Радници су примили два редовна примања у пуном износу од 10 односно 15 хиљада динара месечне зараде да би свака следећа почела да касни а на крају су остали и без тога а у јулу, до када је најављено остварење плана од нових 1.000 радних места, фабрика престаје да ради. Ово је протекло без икакве медијске пажње у Србији…
Данас бивше раднице не желе да говоре о томе. На питање шта се тамо дешавало рефлексно стежу вилице како не би испустиле никакав глас, одмере вас од главе до пете, кратко загледају и без гласа, ноншалантно окрену главу у другу страну.
О намери Владе Србије говори стање тог предузећа које је од 2010. године било у рестуктуирању, зараде нису била редовно исплаћиване, па чак ни радне књижице нису овераване а радни стаж није уписиван због чега су радници у Ивањици више пута ступали у штрајк.
Нешто пре отварања друге фабрике, 14. децембра 2013, године, годину дана од успостављања (чврстих) административних прелаза на северу КиМ, наметнуто је царињење робе у корист тзв., „републике Косово“ која кроз тај прелаз стигне и на север КиМ где ништа од шиптарских „институција“ никада пре није функционисало!
То је са собом повукло обавезу регистровања код шиптарских „институција“, повећало намете на робу и тако упутило српске привреднике на сарадњу са нелегалним структурама а читав север ставило под административну шапу једне друге организације, такозване „републикеКосово“. У једном дану све привредне делатности, изузев оних локалних попут мањих занатских радњи, претворене су у илегалне, каже српско законодавство. Овим је изазвана поларизација Срба на оне који некако прихватају и оне који не би да никада прихвате шиптарска документа. Тако су започеле разне неугласице и свађе…
Крајем маја 2014. године, на чело Канцеларије за Косово и Метохију долази Марко Ђурић, политички-анонимус, сумњивог порекла али дефинитивно „тендерски традиционалиста“. Већ јуна месеца започиње изградња такозваног трга „Цара Лазара“ и пешачке зоне крај моста на Ибру. Радници и машине се појављују изненада и неочекивано. Започињу радови у извођењу фирме „АД Нови Пазар Пут“, исте оне која је извела и радове на подизању границе између КиМ и остатка Србије.
На паноу истакнутом крај градилишта штури подаци о пројекту и наглашено „фаза: припремни радови“ а обавезан датум завршетка радова – потпуно изостављен. Никакав тендер ни за ово није раписиван јавно а колико су радови износили и да ли је сума исплаћена извођач радова до овог тренутка није одговорио. Радови су ускоро прекинути а иза тога је остао само дубоко изоран асфалт крај моста.
Иначе, и недавно подигнут споменик Светом кнезу Лазару, прошао је половичан тендер. Он је објављен за уређење платоа које је припало предузимачу из Звечана а који је унајмио шиптарске фирме и раднике за тај посао јер њихови физикалци раде за 6 евра дневно услед страшног сиромаштва у коме се налазе, што је Србима још увек неприхватљиво. За саму скулптуру, централни део споменика, није било никаквог тендера нити има информација о томе колико је споменик коштао. Све ово додатно боде очи Србима посебно када се сете обећања о „новим радним местима“ а најчешће без посла гледају како им баш Шиптари уређују град.
Изградња повратничких насеља у Звечану и околини, од којих „Сунчана долина“ гигантских размера, такође је започета намештеним тендерима, без могућности јавности да уопште има увид у те процесе.
У међувремену су вршене јавне набавке и то – далеко од очију јавности. Са апсолутном новином да баш иза сваког расписаног и нерасписаног тендера, као одговорни орган, стоји управо Канцеларија за КиМ а не, као до тада, општински органи који набавке финансирају из свог буџета. Тендери се увек расписују полутајно, основни услови конкурса нису доступни јавно већ се дају искључиво на руке, односно на инсистирање заинтересованих страна у просторијама општина које расписују тендере, тврде неки од узалудних апликаната на њима. Најчешће су услови тако одређени да врло уско одговарају конкретним понуђачима и аутоматски елиминишу друге што непосредно упућује на постојање корупције.
Тако се, на пример, за услуге одржавања јавног линијског саобраћаја редовно расписују конкурси на годишњем нивоу. Међутим, услови су строго одређени „правилима“ да се на тендер може пријавити искључиво једна фирма која их испуњава. То увек буде „Колашин – превоз“ из Зубиног Потока у власништву Срђана Вуловића, брата Стевана Вуловића наметнутог градоначелника Зубиног Потока у оквиру албанских квази-институција, иначе члана „Српске листе“ што истовремено подразумева и чланство у СНС.
У тендерима који се расписују за ову врсту услуга, како тврде учесници поступка доделе, не наводе се чак ни најосновнији услови за конкурисање на њима због чега документација конкурентских превозника ни не може да буде потпуна. И поред тога, с обзиром да на њима могу учествовати и превозници са читаве територије Србије који процене повољном ову прилику, тендери се расписују са роковима који онемогућавају припрему документације а краћи су од законски предвиђених.
Када се уложи жалба на услове, општински органи се позивају на упутства која су примили од Канцеларије за КиМ док у тој Канцеларији тврде да је то у надлежности Министарства за просвету (неке од линија односе се на превоз ђака) или Министарства за рад, борачка и социјална питања а они опет негирају било какву умешаност и надлежност те као адресу наводе општинске органе или Канцеларију за Косово и Метохију.
За неке од тендера у српским срединама јужно од Ибра наводи се број ученика који је већ годинама исти што никако није логично а посебно ако се зна да са КиМ Срби ипак непрестано одлазе. Ништа се од овога не проверава и то је процедура која је већ устаљена, што битно утиче на пословну моћ и угрожава опстанак других превозника са овог простора којима би ти приходи битно олакшали пословање јер су, у овом случају, сви принуђени да превоз врше на истој релацији за коју поменута фирма такође има лиценцу и редовно пружа услуге. Шта више, иако „Колашин превоз“ врши услуге на целој територији КиМ без конкуренције, на свом сајту истичу искључиво релацију Београд – Зубин Поток – Косовска Митровица и успутна стајалишта. Све ово крајње депримирајуће делује на остале превознике чији посао трпи што утиче на губитак воље али и жеље за останком на Косову и Метохији те један број приватних превозника већ разматра могућности покретања неког другог посла на територији централне Србије и повлачење са КиМ. Аутоматски ово значи и нови број отказа и затворених радних места.
Јача контрола расподеле средстава битно би олакшала и путницима јер се односи на превоз до енклава и српских села којима је то једина могућност. У супротном користе међуградске линије које немају стајалишта у њиховим селима јер возе главним путним правцима, што је посебно опасно када су метохијска села у питању која се налазе у потпуном албанском окружењу. Примера ради, путни правац Мали Звечан – Свињаре, на годишњем нивоу вреди 2.734.800 динара што износи 21.878 евра колико и стан средње величине у Косовској Митровици. А за то село, на ободу јужног дела Косовске Митровице, превоз се врши комбијем једном недељно.
„…Чекамо га па ако дође, дође. Не дође баш сваки пут“ каже један старац протеран оданде 2004. године.
Линије су углавном редовне али упућени тврде да ка неким дестинацијама функционише тек део па чак и петина од наведеног броја линија. Ово није лако сазнати јер на стајалиштима одакле ка српским селима полазе приватни превозници, углавном по договору, нема никога да чека на превоз осим оних из најближих села. Укупна вредност уговора који општина Звечан, како се види из предметне документације склапа у име Канцеларије за КиМ, износи 310.570 евра.
О тренутној ситуацији сведочи и списак Агенције за привредне регистре, по коме је након Бриселског споразума број српских предузетника спао за две трећине и са приближног броја од 1.500 сведен је на једва 500 њих. Поједини своје послове држе једино из страха да не остану без ичега иако са овим „константно пропадају“.
У оној давној вести дневника „Блиц“, о експерименту са посланицима и просечном српском платом, при крају пише да „Вучић и посланица ДС-а нису оптимисти када је реч о томе када ћемо живети боље“.
