ОВДЕ ЖИВИМО КАО ЈЕВРЕЈИ ПОД ХИТЛЕРОМ – Потресне исповести Срба из Хрватске

Бити Србин у Хрватској, у данима уочи и после прославе „Олује” исто је као бити Јеврејин у Немачкој почетком четрдесетих година прошлог века.
Овако за „Блиц” сведоче Срби који живе у разним крајевима Хрватске, плашећи се, разумљиво, да открију свој идентитет. Њихове приче пренели смо аутентично, од речи до речи…

– Обични људи нерадо за медије говоре о свом положају, јер није баш време за истицање. Ипак, све што се догађало протеклих дана свакако изазива зебњу. Те поруке мржње и непријатељства су се врло отворено чуле – истиче за „Блиц” Милорад Пуповац, један од политичких лидера Срба.

Прича број 1

Слободан Малић (Карловац)

Један од ретких који су хтели да се представе био је Слободан Малић (37), који живи у Карловцу. Ево његове приче…

Ових дана се у мом селу Будачка Река крај Карловца осећам исто као и претходних 20 година – никако. Сећам се шта се догађало и видим да се, након свега, ништа није променило. Чак је последњих годину-две однекуд испливало још национализма и шовинизма. Наравно да никако није угодно, поготово оних дана када они славе а ми тугујемо, али, просто, ту смо где смо.

Овде живим са родитељима и сестром и живот ми је комфорнији од других повратника само у том смислу што сам запослен у страној фирми. Иначе, не плашим се да истакнем своје српско порекло, да волим Црвену Звезду и слушам „Рибљу чорбу”. Чак је број мог телефона датум када смо постали европски прваци у Барију. Жао ми је, али мислим да се никад однос Хрвата према српској мањини неће променити. Можда за једно 100 година.

Прича број 2

Д. Б. (Бенковац)

У мом селу Морполачи, близу Бенковца, прошле недеље догодио се инцидент на хуманитарном православном скупу где смо хтели да прикупимо новац за подизање православне цркве. Група од 200 младића уз усташке покличе прекинула нам је концерт, а до сукоба није дошло само нашом присебношћу пошто нисмо одговорили на провокације. Од тада чисто српско село од 40 људи живи у још већем страху. Многи који су дошли код рођака аутомобилима са српским таблицама не смеју да иду на море колима.

Последњих година имали смо једну нашу плажу у заливу који смо прозвали „бројаница”, са све паркингом, да би овог лета то паркиралиште затворили и поставили обавештење како је намењено само за камп-приколице. У околини су све хрватска села, а има много Хрвата који су се доселили из Босне. Немамо пијаћу воду, а неће ни да нам уведу само зато што смо Срби. Такође, немамо ни аутобус до села. Осећамо се као Јевреји у Хитлеровој Немачкој.

Овде живе углавном стариа. Бавимо се углавном сточарством, гајимо ћурке и кокош, а пензија нам је око 150 евра. Имамо покретну продавницу где набављамо млеко и хлеб. Имамо Хрвате с којима се дружимо, али они не смеју јавно да кажу да нас подржавају. Током целе године наилазимо на многе провокације. Рецимо, десило ми се да баш на дан када је Анте Готовина ослобођен одем код лекара, а он преда мном прича телефоном и у слушалицу виче: „Победили смо!” Пет година доктор није хтео да ми да упут да одем на преглед за инвалидску пензију. Морао сам да променим лекара да би ми он два пута погрешно исписао тај упут. На крају ми је и комисија одлагала сваки пут преглед за пола године.

Моја кућа у Биограду на мору, три пута спаљивана током рата, била је заузета до пре пет година, а и даље се води судски поступак да је вратим, иако имам све папире. Остатке куће затворили смо прозорима како не би могао поново неко да уђе. Такође, јединој православној цркви у Задру прво су смањили број паркинг места са шест на два, да би јој на крају у потпуности укинули паркинг. Свештеник ми се пожалио да морају да плате више од 1.000 евра због казни.

Велика је незапосленост у читавом крају, млади једино имају посла у италијанској фирми за прераду рибе. Током лета раде се и сезонски послови, па се продају сладоледи и палачинке на плажама.

Прича број 3

М. С. (Подравска Слатина)

Овде живимо само ми стари Срби, пензионери, такозвани повратници, а бавимо се занатом и пољопривредом. У целом граду има можда 1.000 Срба, доста се населило Хрвата из Босне. Углавном се поштујемо међусобно, међутим када се покрене прича о „Олуји”, настају свађа и дрека.

Када сам се крајем девеседтих вратио у град, нису ми веровали и поред папира да имам кућу. Причали су да сам сам спалио кућу када сам кренуо да бежим. У село Воћин, надомак Слатине, доселили су се и Хрвати са Косова, а у крају има и Хрвата из Хртковаца који се тешко уклапају у средину јер су задржали екавицу.

Неравноправност је видљива и на малим детаљима. Рецимо, на путоказима за све цркве постоји и натпис да ли је католичка, адвентистичка или која год, једино за православну цркву светог Петра и Павла ништа не стоји. Велико неповерење имам у здравство. Мојој жени су катастрофално оперисали кук, па једва хода. У болници држе и слику Степинца, а на сваком кораку се могу видети хрватске заставе.

Прича број 4

М. П. (Книн)

Током прославе „Олује” многи од нас отишли су из Книна, да не бисмо присуствовали дернеку који све више смета и старим Хрватима. Има много Хрвата, придошлица из Босне, али пошто је незапосленост огромна, многи беже даље. Некада чувена творница вијака или шрафова која је пре рата бројала 3.500 радника сада има свега 400-500 запослених. Книн је раније био познат и по железници, која сада једва да има воз дневно. Нажалост, овде младих готово и да нема.

Срби се налазе у два кафића које колоквијално зовемо „Теразије” и „Нушићев пролаз”. Такође, на плажама имамо своје људе које не смемо јавно да откривамо. Они нас госте и чувају нам аутомобиле. Једна од највећих провокација за нас Србе је Туђманова биста на чувеној Книнској тврђави на којој се у старој Југославији није могла наћи ни Титова статуа. Имамо три мананстира на три реке, али све мање људи због страха долази на традиционално окупљање поводом Преображења. Иначе, нас у целој општини има око 2.000, али немамо право на ћирилицу.

Извор: Блиц