ЕУ-ропска Србија по Веслију Кларку

категорија Мишљења / дана 07/08/2016 у 14:31 часова /

Пише Зоран ЧВОРОВИЋ

krim dva koloseka rusija eu srbija

Цезаризам

Неки од догађаја који су се одиграли током лета у коме Србија ишчекује избор нове владе, јасно су оцртали облик политичког система који ће бити изграђен у Србији, уколико она буде остала на досадашњем ЕУ-ропском, a уствари евроатлантском курсу.

Вучић као кнез Милош

Савременог бирача, који пати од хроничне политичке и историјске сенилности, ваља подсетити да је почетком јула Александар Вучић извео један од својих многобројних политичких маскенбала. После вишедневних помпезних најава, он је у току једног дана примио више десетина од неколико хиљада пријављених безнадежника, спремних да по јулској жеги, у пратњи кола хитне помоћи и неизбежне буџетске сендвиче, сатима упорно и са стрепњом чекају да се баш на њих излије велика милост да добију прилику да Александру Вучићу изнесу своју „теготу”. У сусрету са Вучићем жалиоцима су, по њиховом сведочењу, „клецале ноге”. Тако је под комбинованим утицајем летње врелине и архетипског односа према праву, однегованог у доба Милошевог оријенталног деспотизма и Брозове окупације Српства, у згради Владе Србије лако могла да се понови сцена из староегипатског државног живота; египатски поданици су неретко умирали од среће када би им се указала ретка прилика да виде лице фараона.

Тих јулских дана Вучићев ауторитет се гојио надом оних безнадежника, који су пре тога искусилиискуство борбе за право у управи и судству „државе” чију су суверени правни поредак појели инострани политички моћници и домаћи колаборационисти, мултинационалне компаније и домаћи тајкуни, корупција, непотизам и партијаштво. Тако се сав гнев жалиоца излио на спору, неначелну, неуредну и нестручну управу и судство, изнад којих се својом ванредном милошћу уздигао неукаљани Александар Вучић, као највиша, мада неформална, управна и судска инстанца. Манипулативно смештен у колективно и интуитивно препознатљиву историјску слику коџа Милоша, коме је свако могао доћи „на жалбу јер је отац овог народа и дужан је свакоме извидети теготу”,1) Вучић је у једном дану издигнут изнад правног поретка и тако аболиран за све његове смртне бољке. Мада је до тог јулског дана и после њега био и остао шеф извршне власти на основу и у оквирима тог истог правног поретка, што у хијерархијски уређеној државној организацији отвара питање премијерове политичке одговорности на основу принципа парламентаризма, али и могуће правне одговорности. Јер, примера ради министарство правде је према Закону о уређењу судова (чл. 70) дужно да по праву надзора по служебној дужности води рачуна о томе да ли судови поштује рокове и право странака на суђење у разумном року. С тога, изненадно, накнадно сазнање председника владе из усмене притужбе грађана, у једном потпуно неформалном поступку у коме странке немају права и обавезе, о чињеници да је, нпр. неки суд повредио право на суђење у разумном року, отвара претходно питање одговорности по основу нечињења министра правде, али и самог председника владе.

При том су се и људи из Вучићеве околине добрано потрудили да утисак о политичкој моћи председника техничке владе учине у јавности неспорним и апсолутним у односу на нефункционални правни поредак. Јер се мрвама Вучићеве аутократске моћи храни сујета његове анонимне и безличне околине, која би једног књижевника вероватно подсетила на сатирични приказ из песме „Маскенбал на Руднику” владарске околине првог српског безалтернативног и неуротичног Европејца, краља Милана Обреновића. Правног историчара Вучићево окружење по свом пореклу, манирима и карактеру пре подсећа на околину кнеза Милоша, коју је најбољи познавалац првог Обреновића, др Михаило Гавриловић, описао на следећи начин: „Први Милошеви (читај Вучићеви) чиновници самим стицајем прилика били су људи сумњиве прошлости и авантуристи, који се увек нађу око човека кога послужи срећа да се одједном високо уздигне, они траже да се прво сместе а после пробију у прве редове; као што бива у примитивној организацији државе ти људи почињу каријеру као његове слуге, телохранитељи и помагачи, увек слепи извршитељи његових заповести, после бивају његови први чиновници и министри. Сем тога чланови Милошеве (читај Вучићеве) околине не само што су били без потребних знања за организацију државе, него су неки од њих били и опасни с рђавог утицаја, који су могли вршити на Милоша, који је у управу народним пословима могао унети, сем неспорног талента и здравог разума, још и апсолутистичке тенденције и прохтеве необразована човека који се нашао на власти”.2)

Претполитичка, патријархална манипулација народним тегобама у Вучићевом случају је у односу на кнез Милошев праузор проблематична из угла легитимности и положаја који председник владе има у систему организације извршне власти устројене на принципима бицефалне егзекутиве и парламентарног режима. Наиме, председник владе није монарх, нити председник Републике (отуда су неадекватна поређења са Путиновим телефонским разговорима са грађанима), па да као такав изнад свега изражава државно и национално јединство, што би му дало основа и да непосредно општи са грађанима, већ политички шеф професионалног управног апарата, који је на тај положај дошао као челник странке која је добила већину на изборима. И док је кнез Милош до Хатишерифа од 1838. године ауторитет за положај ванредног преиспитивача и пресудитеља црпео из уставом неограниченог монархијског легитимизма, Вучићев положај ванредног преиспитивача и пресудитеља искључиво се ослања на изборну подршку демоса. Ради се о најопаснијој злоупотреби демократије, када власт позивајући се на плебисцитарну подршку народа излази ван граница права и успоставља један цезаристички режим. Ако судимо по О. Шпенглеру, ради се о закономерности која карактерише последњу фазу у политичком и државноправном развитку западне цивилизације на умору, у којој демократске политичке режиме који су израз превласти новца смењују цезаристички режими као израз превласти политике.3)

Последице новог цезаризма

Једном речју, политикантском манипулацијом народним тегобама, Вучић и његова менажерија учини ли су да крхка правна свест пука, који је пре седамдесет  година самозванца, варалицу и туђина прихватио као ослободиоца и усрећитеља, буде још крхкија. Јер, се у једнодимензоналној представи нашег пука још једном створио утисак о немоћи, па с тога сувишности и штетности апстрактних правних норми у односу на моћ, па с тога и корисност личних гарантија конкретних господара људских судбина.

С тим у вези, и преостале изворе малаксалог ЕУ-ропског фанатизма код српског пука не треба тражити у вредносном престижу западних правних установа до којих Вучићеви бирачи држе „к̓о до лањског снега”, већ у пропагандно створеном доживљају неприкосновене политичке, војне, економске и културолошке моћи западне псеудоимперије, макар на Балкану као геополитичком видокругу просечног Србијиног бирача. При том су се сви постпетооктобарски властодржци искрено потрудили да траги-комичним примерима свог квислиншког удвориштва допринесу увећању овог утиска моћи.

Следствено, ако се учвршћивањем владавине права подиже вредност људског достојанства, лична цезаристичка владавина, као негацијa права и сваке нормативности (пре свега аксиолошке), ствара у једном народу ропски менталитет. Ту се и налази одговор на питање да ли непријатељима српске државности одговара успостављање цезаристичког политичког система у Србији.

Одустајање од изградње поретка заснованог на владавини права производи и друге далекосежне менталитетне промене. Спремност да се будућност Отаџбине препусти самовољи појединца обликује, речју Шпенглера, „оне великоградске масе, безвољна оруђа амбиције својих вођа, који руше и последњи остатак реда и поретка, и који желе да виде у спољашњем свету хаос зато што га у себи самима носе”.4) Зато је амбијент цезаризма идеалан за нагомилавање револуционарних друштвених узрока и снага, који ће планути према плановима и прохтевима глобалних паликућа националних Отаџбина.

Уз то, цезаристички удари на правни поредак додатно ће удаљити грађане од обљутавеле „високе” политике, па ће се јавни живот у Србији неминовно вратити на претполитичко стање у коме ће људи инстиктивно и конфузно јавно реаговати само при одбрани појединих личних права и локалних интереса. Примитивни политички амбијент цезаризма убиће у грађанима сваки апетит за колективна политичка и национална права. Већ су претходни избори, као и догађаји у вези са Савамалом показали да ће после Вучића страначки живот у Србији добрим делом убрзано деградирати на ниво локалних НВО иницијатива, чији ће политички видокруг досезати до интересних граница града или општине или до граница интереса социјално маргиналних и мањинских група, а да ће крупна државна питања плански бити препуштена наднационалној бриселској и бретонвудској администрацији и њиховим домаћим „експертским” експозитурама.

Отуда се правном историчару неодољиво намеће закључак да ће се постпетооктобарски процес окончати потпуним враћањем Србије на правно и политичко стање из прве владавине кнеза Милоша. У процесу придруживања ЕУ Србија се одриче атрибута суверености освојених још у време кнез Михаилове владавине – права на вођење рата, спољне политике и уставотворства, док се са Вучићевом репликом Милошевог оријенталног деспотизма „државна” организација своди на упрошћену вазалну (колонијалну) управљачку структуру, а политички живот организационо партикуларизује и програмски деградира на ниво једне локалне грађанске иницијативе.

Србија као амерички војни логор

Да горе изнете тврдње о успоставању цезаристичко-колонијалног политичког система у ЕУ-ропској Србији нису пуке теоријске спекулације, очигледно је потврдио још један јулски догађај. На основу штуре информације из Владе Србије, медији су обавестили грађане да ће САД на основу некаквог (до данас непознатог) билатералног споразума испоручити Србији два заточеника из америчког војног логора Гвантанамо. Израз „испоручити” који се користи за робу је у овом случају сасвим адекватан. Реч је о лицима којима су на најдрастичнији начин, незамислив у савременом праву, одузета  међународно загарантована права из домена habeas corpus-а, јер су већ годинама лишени слободе без икакве судске одлуке. Зато се за заточенике Гвантанама не може користити правни термин притвореник, како то чине медији у Србији, већ заточеник или роб. Наиме, одсуство било какве судске правне заштите и правне извесности чини да је статус заробљених странаца у Гавантанаму најближи оном статусу који су имали робови-војни заробљеници на римским галијама или у римским рудницима и каменоломима. Испоручивање Србији једног Јеменца и једног Таџикистанца, као акт даљег вансудског ограничења њихове слободе кретања и настањивања израз је ропског статуса. Прихватањем чина „испоручивања” чланови садашње техничке владе Србије, на челу са њеним председником, крше бројне одредбе Устава Републике Србије којима се забрањује ропство, јемчи право на личну слободу, гарантује законитост поступка лишења слободе и јемче права странаца (чл. 26, 27-34, 39). Овај антиуставни преседан којим се у интересу САД данас у Србији крше права двојице  странаца, чини извесним будућу суспензију основних људских права српских грађана, коју ће цезаристички колонијални режим спроводити у интересу и на захтев НАТО пакта.

Колонијални правни систем

Овде треба још приметити да су илузорна очекивања необавештених, а добронамерних евроентузијаста да ће процес придруживања ЕУ и отварање преговарачких поглавља 23 и 24 пресудно допринети да се у Србији успостави владавина права. Ако о овој ствари судимо према искуству Румуније и Бугарске, онда се процес придруживања ЕУ више показује као генератор издавања закона, него као генератор законитости. При том, на подривање начела законитости посебно утиче некритичка, апсолутна рецепција (преписивачина) туђих закона, који представљају страно и нефункционално (анти)тело у домаћој правној култури, као и у социјалном и  економском окружењу. Захтеви за хармонизацију права Србије са правом ЕУ нису мотивисани интересима српских грађана и предузећа, већ интересима западних мултинационалних компанија. Прецизније, синтагма хармонизација права је савремени еуфемизам за чин одрицања од уставотворства и законотворства као атрибута суверености и наметање једној земљи колонијалног законодавства као јемства за заштиту интересе метрополе и њених компанија, у глобалистичком новоговору еуфемистички означених термином „инвеститори”.

Једном речју, Србију на ЕУ-ропском путу чека потпуно трансформисање у НАТО колонију, у којој ће према моделу војног логора бити успостављен цезаристички политички систем са псеудодемокатском легитимацијом, чију ће веродостојност надзирати и потврђивати бриселске институције. Под владавином права подразумеваће се обезбеђење заштите ексклузивног положаја, права и привилегија западних компанија, чиновника и пре свега НАТО војника.

Један разлог зашто је потребно молити се за непријатеље

Коме горе наведени закључци изгледају неуверљиво, нека преслуша део разговора са CNN од пре неколико дана са ратним злочинцем, генералом Веслијем Кларком, блиским сарадником Хилари Клинтон (а по свему судећи и Бојана Пајтића и Драгана Шутановца који су били у друштву са овим ратним злочинцем на конвенцији америчких „демократа”)6).

Кларк је отворено поручио да европски савезници у НАТО пакту бране интересе САД у Европи. Да је САД преко НАТО пакта данас присутан у Европи из истих разлога због којих су се САД у европске послове укључиле током Првог и Другог светског рата – одбрана интереса и престижа САД. Сарадња са европским савезницима који бране интересе САД појача ће се са појачавањем снаге путиновске Русије. Кларк је до краја био отворен у огољавању америчког (плутократског) империјализма, изјавивши како је глобализам као идеологија само синоним за американизам. Једном речју, чланице ЕУ су НАТО колоније чији ће војни, политички и привредни живот бити устројен према мери америчких интереса, скривених под смоквиним листом идеологије глобализма.

Из реченог произилази да је заједничка спољна и безбедоносна политика ЕУ искључиво инструмент за обезбеђивање ефикасне заштите интереса САД у Европи. Сва материјална помоћ коју САД буду обезбећивале својим НАТО савезницима, од Немачке до Јапана, биће одређена мером њиховом будућег ратног ангажмана у рату против Русије.

Овде се у светлу англосаксонске изреке да „у свету нема ништа џабе, осим сира у мишоловци” ваља сетити вишегодишњег инсистирања ММФ и свих постпетооктобарских влада на пооштравању фискалне дисциплине у Србији. Ако се Србија после ратификације ССП одрекла могућности да из буџета финансијски подстиче привредни развој земље, у чијем је онда интересу било пооштравање фискалне дисциплине. Посебно ако се има у виду чињеница да батина фискалне дисциплине искључиво погађа наше грађане и предузећа, а да страни „инвеститори”, као што је примера ради „Фијат”, не плаћају ПДВ буџету Србије. Пазла звана Весли Кларк открива у чијем је интерсу ЕУ-ропско приступно упристојавање и дисциплиновање Србије, па и оно фискално. У НАТО колонији треба створити политички и финансијски систем који ће бити самоодржив у мери војних интереса САД.

Против ЕУ, свуда и на сваком месту

Ако ЕУ-ропски пут претвара Србију у НАТО логор у његовом походу на Исток, а будућност Србије која има од 18-29 година је према последњим анкетама већински против уласка у ЕУ,7) онда је последњи час да се сва јавна активност патриотских организација, група и појединаца у потпуности посвети изналажењу различитих метода борбе да се прво успори, а потом заустави процес придруживања ЕУ. Борба за државу Србију мора да отпочне са борбом против приступања ЕУ, јер на овом путу губимо све атрибуте суверености.

Данас је једини задатак српских патриота да буду против ЕУ, јер је то друго име за НАТО пакт, односно колонију САД. Сутра ће бити касно, јер ће Србија због наше духовне малксалости неповратно остати без разочаране патриотске младежи. Заседа из које је могуће саботирати процес придруживања може и мора да буде свако радно место српских патриота запослених у државној служби. Зато направимо флуидну мрежу противника приступања Србије ЕУ!

Извор: Фонд стратешке културе