Европски Београд постаје предграђе исламског Сарајева

Испод опречне слаткоречивости Турске, јасно се види да онастратегијске партнере на Балкану не бира по „реалности“ или „велични тржишта“, како би се очекивало од некога ко има искључиво економске намере, него по религијској истородности. Отуда су јојисламски део Сарајева, Тирана и албански део Скопља понаособ од знатно већег значаја, него Београд, Атина, Букурешт и Софија заједно

Након најновије рунде преговора Тачи – Дачић у Бриселу, Србија се опасно приближила стању, које би се у жаргону могло назвати сломом европских живаца. Ако је веровати Хашиму Тачију, а до сада му се с разлогом веровало када су преговори у питању, јер је био искренији и отворенији од српских званичника, Србија је ове недеље пристала на уклањање својих безбедносних структура са севера покрајине, у замену за ништа или у најбољем случају за наставак разговора и крхку наду у самилост Европске комисије.

О „добром напретку“ у преговорима, говори и званично саопштење високе представнице ЕУ за спољне послове и безбедност, баронесе Кетрин Ештон. Она је саопштила и да „постоје одређене ствари које је потребно урадити до 20. марта“. За разлику од Тачија и Ештонове, српски премијер је саопштио да „осим начелне сагласности да заједница српских општина треба да буде формирана, није било значајног напретка“.

У овом тренутку кључно питање, политичко устројство и права српског народа на Косову и Метохији, остаје чврсто у рукама албанских сецесиониста и ЕУ, ван домашаја проевропског Београда. Питање „заједнице српских општина“ је демонстрација супериорности преговарачке позиције албанске стране и о томе сведоче саопштења сва три актера у преговорима. Београд је поново пристао на дијалог са унапред дефинисаним исходом и сада ће бити у чуду за унутрашњу употребу, због тога што се неки од кључних српских интереса не поштују.

Ако се до краја марта не догоди чудо, односно ако све нервознији Београд не испуни све што се од њега тражи, а што би на унутрашњем плану било лоше за преговараче и саму ЕУ, Србија би могла да остане без датума преговора. И то би за њу била најбоља вест. Била би то прилика за отрежњење и ново дефинисање геополитичке позиције. Јер, постаје све очигледније да ЕУ, реално, не жели Србију.

Шта би се догодило ако Србија не добије датум о почетку прговора за чланство у ЕУ и каква се то перспектива у том случају отвара пред Београдом? На кратак рок, не би се догодило ништа. Влада Србије и људи око ње тврде да је датум шанса да се привуку инвестиције из ЕУ, баш као што су њихови претходници тврдили за добијање ССП и других бирократских корака српског тапкања у месту. Али, то ни приближно није тако.

У ЕУ одавно нема новца за велике инвестиције у земљама попут Србије. Највећи инвеститори у Србији су Руси и Кинези. Професор др Јован Теокаревић са Факултета политичких наука, недавно је за Вечерње новости изјавио да би недобијање датума о почетку преговора са ЕУ потпуно утањило евроентузијазам у Србији, те да би то утицало да се земља оријентише ка истоку.

Према његовим речима, Србија тренутно од ЕУ добија око 200 милиона евра годишње, а када би добила фамозни датум, добила би од 5 до 10 одсто више. Тих 10 до 20 милиона евра, према Теокаревићевим речима, не би био фаталан губитак. Знања и равнања ради, треба рећи да је др Теокаревић човек који се залаже за поправљање односа Србије са БиХ занемаривањем односа Србије са Републиком Српском.

Али, ЕУ би желела да задржи утицај и контролу над крњом Србијом, без Косова и Метохије, у једној новој НАТО комбинацији. Због тога би за Брисел и Вашингтон било згодно, а то је све очигледније, да Србија постане део новог савеза који жели да формира Турска, у складу са интересима НАТО пакта. То се посредно очитава у потезима Брисела, а врло јасно у изјавама турских званичника.

Најновија изјава турског министра спољних послова, Ахмета Давутоглуа, дата 3. марта у Бурси, сведочи о одлучним неоосманским намерама Анкаре. Он је изјавио да ће Турска опет спојити Сарајево са Дамаском, а Бенгази с Ерзерумом и Батумом, те да су Скопље и Јемен пре само 110 година били део једне државе. То је постевропска перспектива европске Србије.

„Неко споји Европу и не буде нови Римљанин, а онај ко споји Блиски исток он је нови Османлија. Бити препознат по Османлијама, Селџуцима или Ејубијама, за нас је част“, каже турски министар. Давутоглу је додао и да циљ Турске кроз историју никада нису биле туђе територије.

Можда ће деценијско бирократско натезање Србије са Бриселом бити драга успомена, у односу на друштво у које је сам Брисел гура. То је друштво још селективније истине него што је она европска, са све израженијим неоосманским поривима и све радикалнијом идејом муслиманског заједништва, као идеолошком подлогом новог савеза држава. У том друштву, систематски организовано истребљење стотина хиљада јерменских цивила само је инцидент, за разлику од злочина у Сребреници и Ходжалију, који су читави геноциди.

Испод опречне слаткоречивости Турске (важна је сарадња, никада нисмо освајали!), јасно се види да она стратегијске партнере на Балкану не бира по „реалности“ или „велични тржишта“, како би се очекивало од некога ко има искључиво економске намере, него по религијској истородности. Отуда су јојисламски део Сарајева, Тирана и албански део Скопља понаособ од знатно већег значаја, него Београд, Атина, Букурешт и Софија заједно.

Док трају ови процеси у Бриселу и у Турској, Србија тихо повлачи још потеза, који могу да буду увод у проблем трагичнији од Косова и Метохије. Већ месецима траје медијска офанзива на Републику Српску и њеног председника. Све је извесније да Београд смањује подршку Бања Луци и Милораду Додику, који су главне мете неоосманске реторике на Балкану. Не само оне сарајевске, него и турске.

Шта више, званични Београд чини све да испровоцира и друге значајне симболе српског идентитета Босне и Херцеговине и људе по којима се сама Србија препознаје. Један од тих симбола недавно је бурно реаговао на такву провокацију, подневши оставке на све функције повезане с владом Србије.

За разлику од Србије, Турску потпуно разумем. Она вреба европске остатке на Балкану и то није ништа ново у историји. Притом, Турска баца балканско сидро тамо где оно може да падне. Не разумем Београд који, уместо да се укотви тамо где га желе и где може да додирне сигурно дно, себе добровољно потапа у европске захтеве и планове. Понављач из историје свакако заслужује магарећу клупу у Бриселу и репризу властитог Средњег века. Са измењеним улогама у читанкама и геполитичким местом у предграђу исламског Сарајева и Приштине, разуме се.

Бранко Жујовић / Глас Русије