У понедељак, у вечерњим сатима 25. јула ове године, а затим сутрадан од раног јутра, па све до последњих вести и разноразних информативних емисија, Србијом су одјекивале не тако слабашне експлозије медијске бомбе коју је бацио, гле чуда, дневни лист „Данас“. Прво у електронској, па онда и у штампаној верзији, под насловом „Републичко тужилаштво тврди да Шабић угрожава безбедност Србије“.[i] Остали, на првом месту (про)западни медији[ii] као запете пушке су дочекале ову вест и кренула је лавина.
Ко је испао колатерална штета својеврсне битке која се већ дуже време води на релацији: Фонд за хуманитарно право – Министарство одбране – Повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности – Републичко тужилаштво? Ни мање ни више него аутор ове колумне главом и брадом, и то као осумњичени (према налазима истраге Фонда за ХП – несумњиви) ратни злочинац.
О чему се заправо ради и где је квака за разумевање овог случаја, то јест на шта треба обратити пажњу?
Утисак који је превагнуо је да је Тужилаштво[iii] неправедно и ничим изазвано таргетовало господина Родољуба Шабића, који се ставио на страну истине и правде не би ли помогао чувеном Фонду за хуманитарно право у потрази за још увек неидентификованим и посакриваним ратним злочинцима.
А истина је да је наведени правосудни орган реаговао на једини могући начин предвиђен законом, поступајући по захтеву званичног државног органа – Министарства одбране, како би се заштитио не тамо неки осумњичени ратни злочинац, већ важећи прописи и пре свега принципи војне службе.
То што се у тужбама које су покренуте (написане су рогобатним правничким стилом и опширно јер, ваљда, прописи тако налажу) не напада Шабић лично, већ његова решења којима се Фонду за хуманитарно право, као невладиној организацији, даје право које нико никада није имао не само на овим просторима и посебно не на Западу (одакле од самог почетка стиже огроман новац за финансирање класичне агентурне, плаћеничке и аутошовинистичке дружине), мало је кога занимало у свеопштој халабуци.
Замислимо хипотетички просрпску НВО усред Америке, коју финансирају разни фондови и (не)владине агенције из Београда, која се бави истрагама ратних злочина америчке војске у Авганистану или још боље у Ираку или Либији, а која се обраћа Пентагону захтевајући податке из персоналних досијеа њихових генерала и пуковника? Како би прошли код тамошњег повереника (уколико га уопште има) и посебно тужилачких органа?
Оно што српској јавности углавном није познато – персонални досијеи и то не само старешина војске, већ и војника, војних обвезника, цивилних лица на служби у војсци, се чувају трајно и, уколико се нешто није мењало у међувремену, могу се отворити али само за научну јавност (историчаре) тек након сто година. Досијеи у Војсци (од Краљевине Србије и Југославије, преко ЈНА, ВЈ, ВСЦГ, ВС), као уосталом у свим војскама света, су у равни полицијских или досијеа безбедносних служби. Ко може у реалном времену, осим овлашћених државних органа, да остварује увид у иста? Искључиво правосудни органи и то тек када крене званичан истражни и судски поступак.
Но, да баталимо чак и тако важне формалности и да се, макар симболично, ставимо на страну господина Шабића и посебно Фонда за хуманитарно право. Збиља, које су то тајне из персоналног досијеа пуковника Горана Јевтовића, а посебно оне које се односе на његово учешће у рату 1999. године, које би уздрмале безбедност остатка Србије? И како је могуће да се Фонд за ХП, који је нескривена испостава Хашког тужилаштва, није до сада истих докопао, него је био принуђен да се натеже са Министарством одбране?
Одговор на ова али и бројна друга питања – пре свега на она о каквим се манипулантима и агентима ради – налазе се управо у њиховим материјалима, који су доступни јавности на сајту: http://www.hlc-rdc.org/
Да обелоданимо наведене атрибуте само кроз неколико примера, зато што ће се ова прича о наводним злочинима, непланирано наставити кроз више текстова. Па, или они на чистину и по судским холовима да докажу оно што тврде или аутор у затвор. Трећа варијанта не постоји.
Фонд за ХП се 11. септембра 2014. године обратио званичним захтевом (број: 170-F99916)[iv]Министарству одбране Р. Србије, да им достави следећих шест информација: када је Горан Јефтовић (уместо Јевтовић – прим. аут.) именован на место штапског официра Приштинског корпуса ВЈ задужен за операције; до када се налазио на том месту; који је чин имао у то време; да ли је данас активан припадник Војске Србије; уколико јесте, на ком месту је распоређен и који чин има данас?
И, наравно, просечан грађанин Србије, поготову онај који је задојен евроатлантским вредностима и демократијом, запитаће се – побогу, што мрцваре неуморну екипу Наташе Кандић и не доставе одговоре на тако једноставна питања, већ их држе у неизвесности и, јелте, у незнању?
Погледајмо шта између осталог стоји на порталу Фонда за хуманитарно право, у рубрици „Кривична правда“ и у оквиру тога у наслову „Досијеи“, па даље, у садржају под називом „Досије Операција Река“,[v]у којем је детаљно обрађено како су крајем априла 1999. године снаге Војске Југославије и МУП-а Р. Србије у селима западно од града Ђаковица на Косову, спровеле опсежну заједничку операцију и том приликом убиле најмање 350 цивила – косовских Албанаца, а њих неколико хиљада протерали у Албанију.
У тачки 76. обимног материјала, на страни 27. стоји дословно следеће:
„О улози ВЈ током исељавања косовских Албанаца из долине Река сведочили су официри ВЈ Горан Јевтовић и Влатко Вуковић. Наиме, Горан Јевтовић, референт на Истуреном командном месту ПрК у Ђаковици, потврдио је да су српске снаге заиста слале цивиле са простора долине Река у Албанију, али са намером да их, како је рекао, „заштите“ од деловања НАТО авијације и од минских поља која су постављена на том подручју…“
За садржај наведене тачке везана је фус-нота под редним бројем 125. која носи назив: „Izjava svedoka Gorana Jevtovića, MKSJ, Šainović i dr, dok. pred. br. 5D1384, par. 21-22.
Дакле, Фонд за хуманитарно право располаже писаном изјавом овог аутора и снимком његовог сведочења у Хашком трибуналу с почетка 2008. године у предмету Шаиновић и остали, где је наступао примарно као сведок одбране генерала Владимира Лазаревића. Кад је већ тако, да видимо шта заиста стоји у том делу изјаве.
Прво да разобличимо наведени садржај тачке 76. досијеа ФХП где се тврди како су „српске снаге заиста слале цивиле са простора долине Река у Албанију…“ и то, дакле, подводи под дешавања у наведеној „операцији Река“. Тежиште је на изразу „слале“. А ево шта је овај аутор у Хагу заиста изјавио тим поводом:
Параграф 21: „Показан ми је доказни предмет Тужилаштва П-2930 који представља Редовни борбени извештај Команде групе (КГ) ПрК. Стр.пов. број 12-278 од 31.03.1999. године. Из овог документа се види да сам га ја сачинио, јер се тога сећам а и стоје иницијали Г.Ј., а ја сам га и потписао по овлашћењу…“
Параграф 22: „У тачки 4. ‘стање на територији’ ја сам обухватио у том тренутку најактуелнији проблем, а то је масован покрет цивилног албанског становништва према Републици Албанији. Због отпочете НАТО агресије и масовног бомбардовања овог подручја око државне границе, велики број цивила је кренуо у избеглиштво. Иако смо имали податке да, поред страха од бомбардовања, цивили масовно напуштају своје домове и по налогу ОВК, ми нисмо имали законско право да их заустављамо и забранимо им излазак из земље, иако нам ова миграција, најпре у војном, а потом и у политичком смислу, није одговарала. С обзиром да је, због већ извесне копнене инвазије, део простора око државне границе био миниран односно запречен, уз већ постављен борбени распоред јединица, то је, због сигурности цивила, било нужно да се исти каналишу односно усмеравају сигурним правцима, како неко не би настрадао…“
Дакле, део изјаве који документовано третира догађаје дуж границе, нема ама баш никакве везе са „операцијом Река“ која ће се одиграти 27. и 28. априла, скоро месец дана касније, а који је од стране Фонда за хуманитарано право очигледно, да очигледније не може бити, злоупотребљен.
И не само то, већ је овај део изјаве аутора интерпретиран тако, да неинформисаном читаоцу директно сугерише како су припадници снага ВЈ протеривали Албанце са својих огњишта. Уосталом, тај део и јесте смештен у њихов „Досије операције Река“ у тачки 2. под називом „Депортација“.
Е, сада, да пређемо на оно главно због чега се „тресу“ Министарство одбране, повереник Шабић и Тужилаштво.
Дакле у наведеној тачки 76. Досијеа ФХП, који је базиран на оригиналном документу Хашког трибунала, недвосмислено стоји „Горан Јевтовић, референт на Истуреном командном месту ПрК у Ђаковици“. Апсолутно тачан и у Хагу верификован податак. Тачка. Шта то онда ФХП буни и шта им није познато?
Писана изјава аутора којом, дакле, Фонд за ХП располаже најмање осам година, садржи 31 (тридесет један) параграф. И сада следи најважнији бисер. Почев од параграфа 1. па све до параграфа 7. (укључно), подаци се нижу следећим редоследом: када сам рођен, где се то догодило, које сам све школе завршио почев од основне, затим средње, па преко Војне академије и Генералштабне школе. Иза тога су набројане све могуће дужности на којима сам се налазио од првог дана активне војне службе, укључујући у то оне у рату и након завршетка рата.
А онда следи врло детаљан опис управо онога што интересује Фонд за хуманитарно право – када је и због чега формирано Истурено командно место Приштинског корпуса у Ђаковици, која је била место и улога те командне формације, шта се све тамо дешавало, чиме смо се бавили, по чијој наредби сам постављен прво 1998. а затим и 1999. године, како се прецизно називало моје формацијска место, као и чињеница да сам на тој ратној дужности остао до завршетка оружане агресије и извлачења јединица ВЈ са Космета, након потписаног Кумановског споразума.
Уколико бих сада предочио тај део изјаве изворно, направио бих проблем свима у овом спору, а вероватно највише Управном суду који ће решавати по тужби. Ипак, и са овако „мало“ података – „гонећи зеца, истерасмо лисицу“. И то какву. Лукавија, лицемернија и злокобнија „лисица“ на овим просторима, тешко да је виђена још од доба окупације Османлија.
Погледајмо сада круну лажи и манипулација америчких и ко зна све чијих плаћеника запослених у Фонду за хуманитарно право, тачније „шлаг на торти“ организованог малтретирања бар три државна органа.
У тачки 165. њиховог „Досијеа операције Река“ стоји дословно следеће на „лепој“ српској латиници (као и комплетно штиво, подразумева се):
„Goran Jevtović i Veroljub Živković više nisu u VS. Jevtović je od 2005. godine pa do penzionisanja 2008. godine bio pomoćnik načelnika Vojne akademije za operativno-štabne poslove. Živković je u martu 2003. godine odlukom Vrhovnog saveta odbrane Vojske SCG zajedno sa još 15 generala razrešen dužnosti.“
Значи, не само да располажу биографијом аутора до момента сведочења у Хагу када је исти још увек у активној војној служби, већ им је познато да је именовани пензионисан шест месеци након повратка из Трибунала, са дужности „помоћника начелника Војне академије за оперативно-штабне послове“ (након што је премештен – протеран из Кабинета начелника Генералштаба), што је потпуно тачно. Дакле, педантно су ме пратили.
Због чега онда захтевају од Министарства одбране под редним бројем 4. одговор на питање „Да ли је Горан Јефтовић данас активан припадник Војске Србије?“, а онда под бројем 5. „Уколико јесте, на ком месту је распоређен?“ и под бројем 6. „Који чин данас има Горан Јефтовић?“.
Што би се народски рекло – да су сачекали локалног поштара могли су да дознају не само од када ми доноси пензију, већ и колика је висина исте.
Порука ове најновије папазјаније која без престанка траје пуних 16 година (не улазећи овом приликом у то да ли је удар био темпиран и према Шабићу, или је исти доведен у заблуду, или је можда и сам део игре), дакле, порука би отприлике гласила – повуци ручну мајсторе. У преводу, ‘олади мало, смањи доживљај, а ако већ мораш да пискараш, мани се НАТО-а и евоцирања ратних успомена. У противном, поново ћеш имати „Данас“ или ћемо ти припремити неку (не)згоду за „данас“… сутра, прекосутра…
То је порука. А одговор је – тек ће уследити писаније! Па да до краја разобличимо подвалу коју називате „операција Река“, али и све остале подвале поводом оружане агресије Алијансе и наше одбране Космета. Јер, ако не ми, а ко ће други? Ћутали о томе вајни новинари или не, сетили се или заборавили да позову овог осумњиченог ратног „злочинца“ да га бар нешто приупитају, свеједно, истина ће изаћи на видело.
Будемо ли и даље неми, на крају ћемо одговарати и за штету причињену НАТО авијацији, томахавцима, беспилотним летелицама, специјалним америчким, британским и осталим снагама, 2. пешадијској дивизији Албанске армије… али и борцима терористичке ОВК, који су на безбедној даљини били педантно наоружани и униформисани, а на блиским одстојањима, као по правилу и након увежбаног пресвлачења, напрасно прелазили у недужне цивиле.
Истина је, заклињем се – тако ми Рамуша Харадинаја и Хашима Тачија.
[i] http://www.danas.rs/drustvo.55.html?news_id=324225&title=%20Republi%C4%8Dko%20tu%C5%BEila%C5%A1tvo%20tvrdi%20da%20%C5%A0abi%C4%87%20ugro%C5%BEava%20bezbednost%20Srbije
[ii] http://rs.n1info.com/a179857/Vesti/Vesti/Tuzba-protiv-Sabica.html
http://www.b92.net/video/vesti.php?yyyy=2016&mm=07&dd=26&nav_id=1159321
[iii] http://www.hlc-rdc.org/wp-content/uploads/2016/07/Tuzba_Republickog_javnog_tuzilastva_protiv_Poverenika_za_informacije_od.pdf
[iv] http://www.hlc-rdc.org/wp-content/uploads/2016/07/Zahtev_za_pristup_informacijama_od_javnog_znacaja_upucen_Ministarstvu_Od.pdf
[v] http://www.hlc-rdc.org/wp-content/uploads/2015/10/Dosije-Operacija_Reka.pdf
