Обраћање владике Лонгина Банченског Синоду Руске Православне Цркве, против Сабора на Криту

У Кишињеву, главном граду Молдавије, 29. јуна /12. јула 2016. године, на празник Светих апостола Петра и Павла, организован је Округли сто поводом недавно одржаног Сабора на Криту. Током вишечасовне дискусије припремљен је заједнички документ, који је између осталих потписао и епископ Украјинске православне цркве Лонгин (Жар), који послат Патријарху Московском и све Русије и Светом Синоду, од којих потписници захтевају да бране веру и одбаце одлуке Критског сабора.

У раду Окруклог стола учествовали су и неки од преко 70 свештеника и монаха из 5 манастира који су престали са помињањем епископа Молдавске цркве и Патријарха Кирила, а све због прихватања јеретичког документа “Однос Православне Цркве са остатком хришћанског света”, у предсаборском периоду. Како је овај неправославни документ са небитним изменама усвојен током Сабора на Криту, присутни на овом скупу у Кишињеву, изразили су наду да ће сада, након неодласка на Свеправославни Сабор, РПЦ одбацити спорни документ, те су донешени следећи закључци:

Теолошка анализа одлука „Светог и Великог сабора “ уочи Светог Синода Руске Православне Цркве

1. „Свети и Велики Сабор Православне Цркве“, који је одржан на Криту од 16. до 27. јуна 2016. године, не можемо називати тим именом, јер није испунио очекивања здраве пуноте Цркве.

2. Сусрет на Криту не може се назвати сабором, јер са теолошке тачке гледишта, то није ни Сабор ни свети, ни велики. Овај сабор није православан, јер не испуњава критеријуме и параметре правих Сабора, који су познати у историји Православне Цркве: као такав огрешио се о традицију православних сабора, и не може се сматрати њиховим природним наставком , пре бисмо га могли назвати превратничким у низу сабора, са новотаријама без преседана. „Сабор новог типа“ је организован, као што је са великим задовољством навео један од Предстојатеља, епископ Анастасије Албански. Ово је „Сабор Новог Доба”, екуменистичи сабор.

3. Овај Сабор није „свети“ ни по питању правила којима је вођен, нити у погледу канона, јер суштина је да су донете одлуке супротне одлукама светих Апостола и светих Отаца у односу на јереси; није „пратио свете Оце.“ Упркос чињеници да је однос између Једне и Једине Православне Цркве са неправославнима постала централна тема расправе, и да је много времена и труда уложено у интензивним разговорима, по први пут у историји Сабора Цркве са тако великим амбицијама, нити су правилно названи нити осуђени јеретици. Ни у једном документу Сабора не постоји реч „јерес“. Напротив, јереси монофизитства, папства и протестантизма названи су „црквама“: документи Богословског дијалога, од којих су неки пуни еклесиолошке јереси, попут оних докумената који су потписани на Баламанду (1993), Порто Алегреу (2006), Равени (2007) и Бусану (2013 ), добили су позитивну оцену на овом Сабору. Саборску похвалу добио је и свејеретички „Светски савет цркава” као и препоруку да се настави учешће у његовом раду , што је у најмању руку понижавајуће за нашу Цркву јер је изједначава са тзв. протестанстским црквама. Тако да учешће у Дијалогу које није спроведено на одговарајући начин представља притајену издају вере од стране представника Православне Цркве; истовремено крије чињеницу да до сада није виђен ни најмањи теолошки напредак ка истини у било ком одржаном Богословском дијалогу. Поред тога, по први пут у историји Цркве, на Сабор су као посматрачи позвани јеретици, и са истима се учествовало у заједничкој молитви.
За разлику од горе наведеног, данас, када се на празнује и молитвено помиње Свети Пајсије Светогорац († 1994), у нашим срцима одзвања оно што је старац рекао, оно што нас и данас обавезује :“Сваки православни хришћанин је дужан да се пробуди из инославне анксиозности, тако да они разумеју да су у заблуди, не тешећи се узалуд да нису изгубили у овом животу богате благодати Православља, и велики и вечити благослов Бога.“

4. Критски Сабор не може се окарактерисати као „велики“, јер нису позвани сви епископи да учествују у његовом раду, и стога није била заступљена већина пуноте Цркве. И избор од неколико гостију не може се подвести под канонски начин. Изабрани учесници Сабора нису имали право гласа а право да изразе своје мишљење је временски ограничено. Од свих епископа Православне Цркве, којих има негде око осам стотина, право гласа је имало само 14 Предстојатеља, од којих четворица Предстојатеља нису били ни присутни, тако да је на крају гласало само 10 људи, или осамдесети део (1/80) свих епископа који су дужни да присуствују Сабору. Овај чин је без преседана у историји наше Цркве и у многоме произвољан, јер грубо крши еклисиологију Православних Сабора, који су подражавали једнакост свих епископа, тако да је глас савког епископа имао једнаку важност. У суштини, таква повреда равноправности међу епископима и поменути тип новог елитизма доводи до такозваног „колективног папе“ – тело састављено од примата који нису први међу једнакима ( «primi inter pares») него први без премца ( «primi sine paribus»).
На највишем нивоу, одсуствовале су четири Цркве: Антиохијска, Руска, Бугарска и Грузијска које чине око 70% свих православних верника, што је још један доказ да овај Сабор није био велики него мали, и, наравно, не свеправославни , већ само „проширено међуправославно сабрање .“

5. Сабор не само да није у складу са његовим именом него није испунио очекивања пуноте Црквене, на којем би приоритетне биле две теме: исцељење старих подела које су настале на иницијативу црквеног руководства, као и спречавање нових неслагања и напетости. Требао је да размотри питање црквеног календара чија је измена била преврат у животу Цркве, без одлуке на свеправославном нивоу, која је на око стотинак година нарушила функционално јединство православних, и да врати стари светоотачки календар. И што је најважније: Свети Сабор је дужан да оштро осуди свејерес екунизма, којим су већ стотинак година инфицирани архијереји Цркве и богослови који крше традицију светих Апостола и светих Отаца, а који са омаловажавањем гледају оне који се боре да остану на светоотачком и апостолском путу, називајући их фанатицима и фундаменталистима. Уместо тога, Критски сабор, у контроверзном и контрадикторном документу „Однос Православне цркве са остатком хришћанског света“ извео је „мешање нечега што се помешати не може“: Православља са јереси. Овај документ садржи и нешто од православне истине, али су помешане са изјавама подршке папству и јереси екуменизма. И амандмани на тај документ, само појачавају ову мешавину екуменизма и синкретизма. Тако, уместо теолошке прецизности у питањима вере, уводе се – што се такође дешава по први пут у историји сабора Православне Цркве – међусобно контрадикторне и међусобно искључиве, са теолошке тачке гледишта, намерно двосмислене формулације, што тренутно пролази под „црквеном дипломатијом“, а у ствари су лукава дела скривених лицемера.
Формулисан јеретичком еклисиологијом, опрезним, али и експлицитним признањем „неправославним црквама“, овај документ укида наводну посвећеност Критског сабора да прикаже јединство Православних Цркава, јер ако један не учествје, вековима уназад, како је формулисано еклесиологијом Православне Цркве, где је ту предуслов за црквено јединство. Према речима светог Јована Златоуста, „када сви ми исто верујемо – то је јединство вере. […] зато то јесте јединство вере , када смо сви као један“… . Према Св. Атанасију, јеретици не могу да буду верници у Христу: „Шта је вера оних чије ни реч ни слово нису чврсти, него се мењају током времена и претварају ?“ Сходно томе, званична осуда документа представљала би послушност Цркви и послужила њеном Јединству.
И сви други документи Сабора испуњени теолошким релативизмом, веома су проблематични; типичан пример за то је документ „Света Тајна Брака и њене препреке“, који трпи неке недостатке у погледу светих канона и еклисиологије. Предлог да се признају мешовити бракови „по икономији “ је потпуно супротно [православној] теологији са еклесиолошке тачке гледишта. 72. Правило Трулског Сабора снажно указује на неопходност и потребу да се такав брак сматра неважећим и незаконитим суживотом, са тачке гледишта Цркве. Тако да предлог такозваног „Сабора“ није икономија, већ озбиљно кршење канона са тешким еклесиолошким последицама.
Из горе наведених разлога, одлуке Критског сабора нису обавезујуће за Цркву, и у ствари су неважеће.

6. Шта треба чинити сада након критског Сабора који је доживео фијаско и који није успео и није могао да се донесе јаке и јасне одлуке, него уместо тога двосмислена и контрадикторна решења? Неопходно је да се постигне разумевање, да се повежу, са једне стране, Цркве које су отказале учешће на Сабору из догматских и еклисиолошке разлога; с друге стране – епископи који су одбили да учествује у њему, или су пак учествовали у раду Сабора , али нису потписали спорни саборски документ „Односи Православне Цркве са остатком хришћанског света“, и на крају, Света Гора Атонска, ради здраве пуноте Цркве, те да сви заједно захтевамо укидање одлука Сабора и њихово укидање на саборном нивоу, посебно горе поменути екуменистички документ, а такође и донети званични саборску одлуку којом ће се осудити јерес екуменизма. Исто тако, учинити сваки напор да се врати старом календару, како би се излечиле старе ране из прошлости и спречила појава нових подела и сукоба.
Усвајање овог документа Критског Сабора на еклесиолошком нивоу без протеста и без формалног одбијања доводи до продирања свејереси екуменизма у Цркву, наиме, коегзистенција две супротстављене доктрине (еклесиолошке) традиције: оно што се исповеда у Символу вере о Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви, а са друге стране – новотарство, страно Православљу и јеретичко, којим се признаје постојање многих „неправославних цркава.“ Тако, изгледа као да Црква која је Тело Христово, попут болесника оболелог од шизофреније нема „ум Христов,“, да је „Христос подељен“ и да постоје многе друге „вере“, са другим догмама. Иако „Да се кроз Цркву сада обзнани началствима и властима на небесима многострука мудрост Божија,“ овим документом Критског Сабора , Црква је представљена као да је лишена основног дара Педесетнице – јединства у Духу Светоме јер :“Када је Господ сишавши помешао језике, делио је народе, а када је делио огњене језике, све је позвао у јединство и да сложно славимо Најсветијег Духа“.
Потреба за саборском осудом не само тог документа, него и екуменизма у целини, природно проистиче из третмана Светог Максима Исповедника према монотелитима, према којем није довољно „нестанак“ или „скривање “ документа усвојеног на Сабору , него да је потребна саборна потврда како исти не би нашкодио душама оних који га читају. „Уништене у каменим зидовима, али не у разумним душама: нека прихвате осуду која је на Сабору у Риму утврђена благочестивим догматима и канонима – онда ће разбити зид, преграду, и неће морати да нас убеђују.“

7. Говорећи на тему, не треба заборавити на догматску свест свих чланова Цркве, укључујући и лаике. Треба се подсетити да помињање епископа не мора бити безусловно, но има везе са догматиком вере, тако што ће се помињати на литургији – истинито, искрено, а не лажно, ако “ правилно управљају речју Истине твоје“, или другим речима као што Свето Писмо сведочи  “ јер они бдију над душама вашим.“ Према православној еклисиологији, у облику у којем је представљен у „византијском“ канонском праву, „сврха патријарха – осим у побожности и скромности живота, што им је од Бога дато, је и да врате у Православље и јединству Цркве јеретике колико је то могуће (јеретицима исти закони и канони називају оне који су отпали од Саборне Цркве). На крају крајева, „патријарх је жива слика Христа, који речју и делом представља истину.“
Баш као што се не клањамо хагиографском лику Христа, ако,  по несторијанској логици не садржи смањен натпис његовог имена у исповедању Његове божанске и људски природе (Ο Ων, ΙС XC), као што знамо из Светог Писма и Светог Предања , исто тако и непризнајемо епископа као „живу слику Христа,“ ако не чува догматско исповедање Цркве, која је тело Христово. Ово је суштина 31. Апостолског правила и и 15. правила Двократног Сабора Фотија Великог (861) о престанку евхаристијске заједници са епископом Помесне Цркве.

Протојереј Теодор Зисис, професор Богословског факултета Солунског Универзитета Протојереј Матеј (Вулканеску), Пирејска Митрополија Грчке Православне Цркве
господин Димитрије Целенгидис, професор Богословског факултета Солунског Универзитета
монах Серафим (Зисис), бивши секретар Патријарха Јерусалимског Теофила III.

Зар се Христос раздијели? Да се Павле не разапе за вас? Или се у име Павлово крстисте? (1 Кор. 1, 13)

Извор: Православље живот вечни