РАЗОБЛИЧАВАЊЕ ЕКУМЕНИСТИЧКИХ ЛАЖИ (1) – СВЕТИ МАРКО ЕФЕСКИ НИЈЕ ЉУБИО НИТИ ГРЛИО ПАПУ

ПРОЛЕГОМЕНА

Пошто су се екуменисти дрзнули да нам реплицирају на нашу ранију објаву – да у примарном извору као што је Сиропулос, нема доказа да је св. Марко Ефески љубио папу у руку или образ; и притом невешто и незналачки копирали делове Сиропулосове књиге, аљкаво и врљаво преводили, и конструисали своје влажне снове као стварност како би наставили да смућују народ, принуђени смо да их детаљно покопамо аргументима.

Као што ће се видети, једино што се из примарних извора може тврдити, јесте да је св. Марко Ефески поздравио папу у групној аудијенцији код папе, и једном у приватној аудијенцији (вероватно наклоном том приликом), и ништа више од тога. О томе да је поздрављао папу речима, загрљајем или пољупцем нема никаквих доказа на основу грчког и латинског, на језицима на којим је писан, и првобитно преведен примарни извор који сведочи о држању св. Марка Ефеског према папи током фирентинског Сабора – књига Силвестера Сиропулоса “Vera historia unionis non verae inter Graecos et Latinos: sive Concilii florentini exactissima narratio, HAGAE – COMITIS, M. DC. LX.“ (Одговор у вези бесмислице да је св. Марко папу звао “свети отац“ ћемо објавити накнадно)

Јеретици екуменисти би могли да и даље ликују, говорећи да је св. Марко макар поздравио папу, оно што наводно фанатици као ми никада не би урадили. А ако знамо да јеретике који проповедају лажно учење није дозвољено поздрављати у складу са апостолском – “Ако неко долази к вама и ово учење не доноси (тј. истинито хришћанско учење), не примајте га у кућу и не поздрављајте се. Јер ко се поздравља с њим, учествује у његовим злим дјелима“ (2 Јн 10-11), екуменисти би могли ласно да кажу – ако је папа поздрављен то би значило следеће: 1) или га св. Марко није сматрао за јеретика, 2) или је св. Марко кршио ову апостолску заповест. Међутим, они заборављају да у случају фирентинског Сабора, није св. Марко дочекивао папу у својој кући, него обратно. Грци су ишли у Фиренцу на Сабор који је папа сазвао, гоњени бичем цара Манојла VIII Палеолога коме је, како је он сам то рачунао (и то погрешно рачунао како се касније видело), била неопходна унија са Римом да би одбранио Константинопољ од Турака. Св. Марко Ефески је пошао на Сабор, иако не драге воље, како сам каже. Међутим, осим повиновања царевом инсистирању да крене, његов поступак нимало не одудара од Господње заповести: “Идите по свему свету и проповедајте јеванђеље свакому створењу“ (Мк 16, 15).

Свакако, св. Марко није радио као данашњи екуменисти – вишедеценијско испразно фотографисање, позирање, ћаскање, мољење, саслуживање са папом које води у руину, јер нити папу враћа у Православље нити чува чистоту Вере оних јерараха који другују са папом у недоглед. Марков одлазак на Сабор, на којем је папа (макар и теоретски) могао да се одрекне јереси и врати у Веру био је у складу са апостолском: “Човека јеретика по првоме и другоме саветовању клони се, знајући да се такав изопачио, и греши; самога себе је осудио“ (Тит 3, 10-11). Видећи да папа не жели да се одрекне јереси, св. Марко је побегао са Сабора, и никада више није имао икакав контакт са Латинима, напротив наставио је да ради против њих, и да их зове јеретицима – оно што српски екуменисти ни у сну не би себи дозволили, наопаки какви су. А не треба подсећати да се током Сабора није ни молио са папистима, нити им је саслуживао, нити је испразно позирао у јавности са њима, као што то раде данашњи екуменисти. Свакако, мисионарски или лекарски приступ незнабошцима и јеретицима, захтева минимум уљудног понашања и обраћања у нади да ће се они преобратити, што поздрав, евентуално речима или наклоном главе, испуњава у сваком случају. Ако остају истрајни у јереси, то значи да им се до даљег мора рећи довиђења. Али, то уљудно понашање важи и увек је важило како према папи, тако и према сибирском шаману или мухамеданцу.

Додатно, наши српски јеретици екуменисти не само да љубе папу као папу, него су то кренули раде са усташким папом Војтилом док је овај био жив, а Војтила је ем прогласио усташког викара Степинца за блаженог ем је био Туђманов пајтос и хушкач када је Крајина падала. Чак и да су екумењаре у праву, и да је св. Марко мазио, љубио, клечао и грлио папу дан и ноћ у Фиренци (а нису у праву као што ћемо видети), тадашњи папа није директно канонизовао масовне грчке убице или се дружио са таквима. Тиме су наши екуменисти показали не само колики су јеретици без вере, и незналице класичних језика и незналице уопште, него и директне издајице српског народа горе од сваке Наташе Кандић или Соње Бисерко, јер се оне макар не претварају да имају везе са било чим српским или црквеним. Тако су наши екуменисти на незнању и фалсификатима засновали своје јеретисање са папом, деценијама заједничарили са њим без икаквог православног исхода, саблазнили бројни народ у Цркви, и ударили на догме Васељенских Сабора, да би на крају тим путем пали у екуменизам као свејерес на Криту. Не малу улогу у томе је имао и некада Православни богословски факултет, чији кадар не само да није православне вере и побожног живота, него ни довољно интелектуално способан и поштен да види било шта друго од онога што му финансијери из пан-јеретичког Светског Савета Цркава издиктирају. Њима следи лекција, а на корист српском народу да се не смућује лажима овим поменутих превараната.

УВОД

Наслов главе Сиропулосове књиге, у којој се говори о сусрету Грка са папом гласи:

“’Εν ῷ περί … εἰς τόν Παπᾶν τῆς ἐπιδημίας καί τοῦ ἀσπασμοῦ …“

“У којој (глави књиге се разматра) у вези … боравка код папе и поздрава“

“Haec comprehendit … ut Papam adivimus, ut salutavimus …“

“(Глава) обухвата следеће: … Како смо пришли папи и како смо га поздравили…“

Грчки и латински превод се овде скроз поклапају. У преводу су кључни грчка именица ἀσπασμός (аспазмос) и латински глагол salutare (салутаре).

Реч ἀσπασμός на κοινὴ верзији грчког, на којој су писани сви византијски документи и књиге јесте поздравити/дочекати. Човека је могуће поздравити/дочекати речима у лице или писмом, затим наклоном главе, руком преко груди. Такође и пољупцем. Али, ако се јасно не нагласи да се ради о поздраву речима у лице или писмом, наклоном главе или пољупцем, може се јасно тврдити само да се ради о поздраву, и ништа прецизније од тога. Такође, ако би након речи ασπασμός стајала именица πούς (стопало), χείρ (рука) или παρειά (образ), могли бисмо посредно закључити да је неко поздравио некога пољупцем, јер је бесмислено превести буквално нешто као примање/дочек ноге, руке или образа. Но ништа од овога не ремети истину да је ασπασμός, по себи, искључиво поздравити/дочекати, и ништа више.

Постоје још два контекста када именица ἀσπασμός и глагол парњак ἀσπάζομαι (аспазоме) задобијају значење пољупца и пољубити, дакле кроз контекст, посредно и условно, не и безусловно. Прво, ако се ове речи употребљавају у контексту вршења литургије када клирици (који саслужују) у тачно одређеним моментима поздрављају један другог, онда такав поздрав може значити и пољубац. Друго, када се јасно истакне да се ради о братском црквеном поздраву, по апостолском обичају, тј. да су два човека или две стране прихватили да поздраве једни друге на овај начин, и то испунили, онда врло вероватно, мада не и извесно као у случају литургијског пољупца, такође можемо говорити о поздраву као пољупцу. Међутим, као што ћемо видети, нити је било заједничке литургије са папом пре потписане уније коју св. Марко није прихватио нити Сиропулос сусрет са папом описује као братски поздрав, већ само користи реч поздрав без било какве спецификације која нас може навести да је поздрав св. Марка укључио било какав пољубац, а исто то важи и за остале епископе. Премда је патријарх у своје име папи претходно понудио братски поздрав, папа се о томе није изјаснио него је само упутио финални позив Грцима да дођу и учине поздрав/наклон.

Имамо у Св. Писму и апостолским посланицама примере за ове наше тврдње да ἀσπασμός/ ἀσπάζομαι никако не могу бити синоними за пољубац и љубљење, без додатног прецизирања или контекстовања да се ради о пољупцу:

“εἰσερχόμενοι δὲ εἰς τὴν οἰκίαν ἀσπάσασθε αὐτήν“ (Мт 10,12)

“улазећи у кућу поздравите је“

Или

“ἀσπάσασθε ἀλλήλους ἐν φιλήματι ἁγίῳ“ (Рим 16,16)

“поздравите један другог светим пољупцем“

али и

“ἀσπάζομαι ὑμᾶς ἐγὼ … ὁ γράψας τὴν ἐπιστολὴν …“ (Рим 16,22)

“Поздрављам вас ја (из даљине) … који је написао писмо …“

Латински глагол salutare је такође недвосмислен. Он може да значи само поздравити/одати поштовање, никако и никада пољубити.

Нарочито када се грчки ἀσπασμός код Сиропулоса, и латински salutare користе да опишу исту ствар (када се поклапају и иду упоредо), онда се та ствар може превести само као поздравити или поздрав, никако пољубити или пољубац.

Ако уз ἀσπασμός паралелно иду латинске именице за пољубац osculum (оскулум) или basium (базиум) или глаголи (ex)osculor (екс-оскулор) и basio (базио), онда можемо прихватити да ασπασμός може значити и пољубац, али само под још једним условом који је горе истакнут.

Наиме, у контексту упоредног превода, тек ако се ἀσπασμός појављује заједно уз латинске именице и глаголе за пољубац и љубљење, али тако да је на самом грчком језику прецизирано о ком се поздраву ради – помињањем стопала, руке или образа, литургијског целива или братског црквеног поздрава, тек онда можемо са сигурношћу или већим степеном вероватноће тврдити да је Сиропулос хтео да опише поздрав пољупцем. Ако оваквих преклапања нема, може се говорити само о поздраву уопште који може да има разне форме, и ничем више.

Потребно је објаснити значење још две речи пре него што пређемо на конкретан опис сусрета са папом. У питању је грчки глагол προσκυνῶ (проскино) и латинска именица officium (офикиум).

На κοινὴ грчком, глагол προσκυνῶ значи обожавати, чинити прострацију (падање на колена и ничице на земљу главом), али и поздравити (не увек, али често наклоном глава или просто наклоном). Значење обожавања и прострације можемо одмах отписати. Обожавање одбацују и екуменисти као значење, јер је бесмислено преводити – “када смо видели папу, обожавали смо га“, а прострацију можемо такође одбацити, јер је бесмислено тврдити да је неко вршио прострацију пред папом од Грка епископа, када су, као што ћемо видети, двојица епископа одбили папин захтев да га пољубе у ногу посетивши папу по налогу патријарха да извиде ситуацију, као и патријарх који је рекао да неће сићи са брода, ако буде морао да љуби ногу папи. Посебно имајући у виду да се папа потом одрекао љубљења ноге. Одатле, немогуће је да су Грци прихватили прострацију која је још веће понижење од љубљења ноге. Стога, у овом контексту, глагол προσκυνῶ је могуће превести једино као чинити наклон главом/поздравити наклоном/поклонити се. Додатно, за овај глагол имамо доказ да није синоним за клечање:

“τιθέντες τὰ γόνατα προσεκύνουν αὐτῷ“ (Мар 15,19)

“и спуштајући колена учинили су му наклон“

Латинска именица officium значи увиђајност, куртоазија, дужност, услуга, посета, гест. Редовни officium је у погледу обраћања папи подразумевао пољубац ноге и тако суга поздрављали сви паписти на Западу. Међутим, пошто су Грци то одбили, и папа одустао од те почасти, officium у нашем случају према папи се може превести једино као куртоазни гест (поздрав).

И да закључимо увод, не треба сметнути са ума да је врло индикативно (и у прилог наше тезе) да Сиропулос нигде не користи грчке недвосмислене именице и глаголе који означавају пољубац φίλημα (филима) или љубити καταφιλῶ (катафило), када прича о поздраву папе.

СУСРЕТ СА ПАПОМ

1. Патријарху је најпре стигла вест од Каристина да папа очекује пољубац ноге (стр. 92):

“…ὅς ἐλθών εἶπε τῷ πατριάρχῃ ὅπως ἐκδέχεται ὁ πάπας ἵνα ἤ μεγάλη ἁγιωσύνη σοῦ ἐλθών προσκυνήσῃς καί ἀσπάσῃ κάτω τόν πόδα αὐτοῦ.“

“…(Каристин) који је долазио, рекао је патријарху како папа очекује да га твоја велика светост поздрави (наклоном) и прихвати доле његову ногу (пољуби је)“

Латински превод се поклапа, јер се помиње презент конјуктива глагола љубити (exosculor):

“… Papam adoret, eiusque pedem exosculetur …“

2. Патријарх се потом чудио том папином захтеву, јер је очекивао равноправнији третман. У међувремену је дошло шест бискупа који су поновили папин захтев да се љуби нога. Патријарх је то одбио опет, и предложио да папу поздрави на традиционални црквени начин, како је рекао “братски“ (што је по обичају могло да значи загрљај и вероватно пољубац, премда загрљај и пољубац патријарх изричито не спомиње када је о овом предлогу говорио папским бискупима) (стр. 95):

“’Αλλ’ εἰ μέν θέλει ὁ πάπας ἵνα ἀσπάσομαι αὐτόν ἀδελφικῶς, κατά τό ἡμέτερον ἔθος τό ἀρχαῖον καί ἐκκλησιαστικόν, οὕτω καί πρός αὐτόν ἀπελεύσομαι…“

“Али, ако заиста жели папа да га поздравим братски, према нашем древном црквеном обичају, тако ћу доћи њему…“

Латински превод ове реченице је доста слободнији, с обзиром да се уместо поздрава, помиње реч загрљај (amplexus), које у грчком оригиналу нема, те латински превод у овом случају можемо одбацити:

“Quod si cupiat Papa … in mutuos amplexus ruamus…“

“Ако би желео папа … да похрлимо у узајамне загрљаје…“

3. Дакле, бискупи су пренели папи патријархов предлог да о братском поздраву одлучи папа, али како је папа реаговао на тај предлог? Папа га није изричито одбио нити изричито прихватио. Но, поставио је нове услове прјиема који не садрже “братски“ поздрав (стр. 96). Папа поново шаље бискупе патријарху, који саопштавају да папа одустаје од пољупца ноге и да позива патријарха да дође к папи. Међутим, папа каже да неће патријарху приредити свечани и јавни дочек, јер му је патријарх доста одузео од части када је одбио да му пољуби ногу (папа није хтео да јавност сазна да постоји неко на свету ко одбија да му љуби ногу). Стога, патријарх ће бити примљен тајно у папиним одајама у кругу папиних кардинала.

Каже се да ће папа дочекати патријарха, и да би то описао Сиропулос користи глагол дочекати/примити – ὑποδέχομαι (иподехоме). Потом папа поручује шта очекује од патријарха и његових епископа током дочека. Папа не само да је одустао од пољупца ноге, него ништа није рекао у вези патријарховог предлога да се братски поздраве. Само је рекао да приступе у серијама по шест – прво патријарх са шест изабраних и да га поздраве (вероватно наклоном), затим тако других шест, трећих шест, и колико год серија патријарх да одреди, да сви приступе у групама по шест и да му се тако поклоне (вероватно наклоном):

“ἐλθέ οὖν πρῶτον μετά ἕξ ἀπό τῶν ἰδικῶν σοῦ, τῶν ἄν ἐθέλῃς. καί μετά τόν προσκυνῆσαι καί αὐτούς, εἰσελθέτωσαν ἕτεροι ἕξ καί προσκυνησάτωσαν, καί ἕξ ἐλθόντων αὐτῶν ἕτεροι πάλιν ἕξ εἰσελθέτωσαν καί προσκυνησάτωσαν, καί τόν αὐτόν τρόπον προσκυνησάτωσαν ὅσους ἄν ὁρίσῃς.“

“Прво дођи ти са шесторицом твојих истакнутих, које би изабрао. И након што они учине поздрав/наклон, нека дођу остала шесторица и нека то учине, и после њих опет шесторица нека дођу и учине поздрав (вероватно наклоном), и нека тако (шест по шест) учине поздрав колико год њих да одредиш (за посету).“

Још један савремени превод Сиропулоса на руски језик, такође преводи ове папине речи са грчког на исти начин као и ми, уз помоћ глагола поклоняться (паклањатсја), што значи одати поштовање/односити се ка неком са уважавањем, никако и нигде пољубити или грлити (Сильвестр Сиропул, Воспоминания о Ферраро-Флорентийском Соборе (1438-1439), перевод – диакон Александр Занемонц, Университетская книга – СПб, 2010, стр. 106).

Дакле, када говори о овим папиним захтевима за приступање у групама од шест, Сиропулос користи само реч προσκυνῶ (проскино) – поздравити, чинити наклон /поздравити наклоном/поклонити се, не помиње се никакав пољубац (било уопште пољубац било у образ или руку) или загрљај (било братски загрљај било загрљај уопште). Долази малтене и до поклапања са латинским преводом који користи реч officium (оффикиум) – куртоазни гест (поздрав), дакле нема говора о било каквом загрљају или пољупцу у латинском преводу:

“…quibus officio erga Papam defunctis…“

“… након што они учине куртоазни гест/поздрав папи…“

4. Затим Сиропулос прелази на сам тренутак сусрета са папом (стр. 97-98). Патријарх је ушао са шест епископа (прва серија) међу којима је био и св. Марко Ефески. Патријарх је поздравио папу (глагол ἀσπάζομαι), како је патријарх сео тако су папу поздравили (ἀσπάζομαι) и та шесторица који били у првој серији са патријархом. Након што су се патријарх и папа обратили један другом, уведена су у просторију за пријем друга шесторица (друга серија) који су се и поклонили (προσκυνῶ) и поздравили (ἀσπάζομαι) папу. Затим је ушла још једна, трећа серија архијереја, али се ништа не каже да ли су уопште и како поздравили папу. Тек након треће серије уведени су ставрофори, међу којима је био и писац књиге Сиропулос. Они су се поклонили и поздравили папу, док им је папа пружио руку или образ, из чега се посредно може закључити да су само они љубили папу, али нико пре њих.

Несрећни екуменисти су ово аутоматски, неки из незнања старих језика, а неки намерно служећи се лажима и фалсифковањима чему су се учили од њихових сатанистичких идола из Ватикана, представили јавности као да је цела делегација несумњиво поступила према папи као што су то урадили ставрофори. Уопште не улазимо у мотиве због којих је Сиропулос за остали део делегације говорио само о поздраву уопште, и делимично о наклону. Да ли је верно пренео оно што је чуо од оних који су видели поздрав св. Марка папи (тј. да се ради о обичном поздраву речима), или је нешто сакрио, или је пренео само ону слику која је заједнички именитељ различитих прича које је чуо од директних сведока, да ли је папа решио да буде хладнији према патријарху или архијерејима пошто му је одузето од части кад су одбили да му љубе ногу па им није дао част братског целива и зато направио измену у случају ставрофора, у односу на раније речени захтев да му сви само приступе и учине наклон – уопште нормалног научника не би требало да занима.

Узимајући у обзир касније понашање св. Марка, ми лично као аннтиекуменисти немамо разлога да не верујемо у оно што је Сиропулос написао – да је прва серија шесторице поздравила папу (по свему судећи речима) и ништа више. Но, једно је апсолутно сигурно – на основу онога што је писао Сиропулос, немогуће је тврдити да је св. Марко приликом сусрета са папом, истог грлио или га било где љубио. Чак не пише ни да се поклонио. Јер се нигде не помиње грчка реч која означава наклон, пољубац, загрљај, папину руку или образ. Помиње се само поздрав и ништа више. Такође, у латинском паралелном преводу се помињу за прву серију епископа такође само речи salutare и officium, тј. поздравити и одати куртоазни гест/поздрав, и ништа више:

“ ‘Ο δέ συμπαραλαβών … τόν Ἐφέσου … εἰσῆλθε μετ’ αὐτῶν τήν τοῦ κελλίου πύλην, … καί εἰσελθών ὁ πατριάρχης μετά τῶν δηλωθέντων ἠσπάσατο τόν πάπαν. καθώς ἐτάχθη καί ἐκάθισεν, ούτω δέ ἠσπάσαντο αὐτόν καί οί μετ’ αὐτοῦ … καί εἰσῆξαν ἑτέρους ἕξ τῶν ἀρχιερέων, καί προσεκύνησαν καί ἠσπάσαντο τόν πάπαν, εἶτα τούτους ἐκβάλοντες τούς ἐναποληφθέντας αὖθις εἰσῆξαν ἀρχιερεῖς καί μετά τήν ἐκείνων ἐξέλευσιν εὐθύς τούς σταυροφόρους εἰσῆξαν ἡμᾶς. … (затим подужи извештај како су ставрофори видели кардинале, папу, патријарха како и где седе и стоје) … προσκυνήσαντες οὖν καί ἡμεῖς τόν πάπαν, ἠσπασάμεθα, ἤν παρέσχεν ἡμῖν αὐτοῦ χεῖρα, καί παρειάν, καί ἐξήλθομεν.“

“Узевши (патријарх) са собом … Ефеског… ушао је са њима (прва серија епископа) кроз келејна врата, … и ушавши са реченима (епископима) патријарх је поздравио папу. Како је смештен сео, тако су папу поздравили и ови (епископи) са њим … и увели су других шест од архијереја који су учинили наклон и поздравили папу, а потом ове извевши (другу серију архијереја) увели су право архијереје (трећу серију епископа) и након изласка ових, увели су нас ставрофоре. … (затим подужи извештај…) … И ми смо потом (ставрофори) учинили наклон папи и поздравили га, ако нам је испружио његову руку или образ, и изашли смо.“

Латински превод се потпуно поклапа за поздрав патријарха и првих шест епископа. Каже се да је патријарх поздравио патријарха (salutare), а да су епископи прве серије учинили куртоазни гест/поздрав папи (officium):

“At illuc ingressus Patriarcha Papam salutavit, … reliqui sex Episcopi, ad officia Papae praestanda admittuntur…“

“И тамо је ушао патријарх и поздравио папу, … осталих шест епископа бивају примљени и папи чине куртоазни гест (поздрав)“

Дакле, за патријарха и прву серију епископа имамо потпуно поклапање грчког и латинског превода, помиње се само поздрав, нема говора о грљењу, пољупцу, не помиње се никаква рука или образ. Латински превод поздрав ставрофора преводи са латинским глаголом пољубити basio (базио), што се поклапа са нашим преводом. За трећу серију користи реч поздрав officium, потпуно неосновано, јер грчки оригинал говори само да је трећа серија епископа уведена и ништа више, дакле нема извештаја да ли је поздрава у овој серији било и о каквом се поздраву ради. За другу серију латинска верзија поптуно неосновано, грчке речи [учинити наклон] и [поздравити] преводи глаголом љубити – exosculor. Но, за прву серију епископа у којој је био св. Марко све је јасно, пољубац се никако не помиње у латинској верзији.

И савремени превод Сиропулоса на руски који смо већ поменули, ове кључне моменте сусрета преводи као и ми (стр. 107). Према овом преводу, патријарх и прва серија епископа су само поздравили папу, и да би се то описало преводилац користи глагол поздравити – поприветствовать (папривјетствоватс), док су остали епископи учинили наклон папи, осим што су га поздравили – поклониться (пакланитсја) + поприветствовать, а само су ставрофори пољубили папу у руку и образ за шта преводилац користи глагол пољубити – поцеловать (пацеловатс).

5. Притом, не треба никако заборавити да пре овог сусрета целе грчке делегације са папом није било унификованог поздрављања папе од стране мање грчке делегације коју су чинили два епископа и два дисипата послатих од патријарха да се сретну са папом, како би се уговорио састанак целе грчке делегације са папом (стр. 94). Том приликом су два епископа патријарху рекли да они нису љубили ногу папи, али да племићи дисипати јесу.

6. Имамо још једну сцену када се св. Марко срео са папом на папин позив након што је папа чуо да је он једини Грк који је одбио да прими унију (стр. 304). Том приликом је св. Марко само поздравио папу (вероватно наклоном) и ништа више. Да би описао ову ситуацију Сиропулос користи глагол поздравити (често наклоном) προσκυνῶ, док се латински превод поклапа с обзиром да користи именицу reverentia која значи указати поштовање (такође често наклоном). Ни овом приликом св. Марко, као и пре тога, није папу љубио, грлио, или клечао пред њим, како то раде садашње екуменистичке издајице.

Сиропулос јасно каже да су након закључене уније папу љубили у руку само епископи који су унију прихватили, и то током прве заједничке мисе одржане у Фиренци на којој се помињао папа (стр. 295). Али, пошто св. Марко унију није прихватио, он није био на тој миси и није љубио папу у руку.

7. На крају, можемо слободно закључити – екуменисти из СПЦ који љубе деценијама папу у руку су исти попут ових епископа грчких који су пре више од 500 година љубили папу у руку на заједничкој миси. Тј, такви српски екуменисти су у унији са папом. Ми им поручујемо – никада нећемо љубити папу у руку нити се грлити са њим, јер нисмо у унији са њим, и он није Црква, већ јеретик и секташ. Осим ако се он не покаје за сва зла која је чинио у прошлости, и не одрекне и прокуне десетине или стотине јереси које гаји као змије у својим недрима, и не врати у Цркву без иједне једине јеретичке догме.

Извор: Православље живот вечни