ИНТЕРВЈУ, ЧЕДОМИР ЧУПИЋ: Корупција је психијатријски проблем у Србији

Аутор: Милан Бечејић

др Чедомир Чупић

У Данској се корупција не сматра кривичним делом већ психијатријским. Кад у Данској некога поткупљујете они сматрају да нисте нормални и сместе вас у психијатријску клинику

Биће запамћен по вишегодишњој храброј и истрајној јавној борби за поштовање принципа законитости, праведности, моралности и одговорности која је каткад деловала донкихотовски. Професор Чедомир Чупић је постао познат широј јавности 2001. године као члан, а касније и председник националног Савета за борбу против корупције. Оснивањем Агенције за борбу против корупције Републике Србије 2009. године био је њен председник. На Факултету политичких наука предаје социологију, политичку антропологију и етику у медијима, а такође предаје и на Економском факултету у Београду и Факултету политичких наука у Црној Гори. После дипломирања радио је као новинар у образовном програму Радио Београда, који је напустио 1992. године у знак солидарности с новинарима РТС-а који су масовно добили отказе. Аутор је књига “Политика и зло”, “Политика и позив”, “Социологија”, “Политичка антропологија” и “Медијска етика и медијски линч”.

Дуго вас нема у јавности. Да ли је то лична одлука, медијски бојкот или више немате шта да кажете, рецимо, о борби против корупције, политичкој и новинарској етици…?

– Нажалост, није моја одлука да се не појављујем у медијима. Нисам се лично повукао, него ме не позивају иако има много студената који су завршили новинарство и којима сам био професор. Ево, то сад јавно говорим, никада никога од њих нисам позвао ни у оним тренуцима када сам имао врло тешке нападе на мене као човека, као професионалца, као породичног човека. А било је и неколико смртних претњи, чак једна “смртна пресуда”. Изгледа да медији више нису заинтересовани за моја мишљења, моје изјаве и нека моја знања о ономе што бих могао да кажем.

Видите ли то можда и као кризу медија?

– Мислим да је професија у кризи, бар кроз оно што пратим и што се сада објављује у великом проценту се може рећи да је стање катастрофално. Медији су изгубили унутрашњу и професионалну самосталност. Ја никада нисам говорио да су медији независни јер не може да буде независан неко ко добија одређена финансијска средства, али има нешто што се зове слобода да о свему пишете, а друга ствар јесте да поштујете новинарске стандарде. Високи професионалац је онај који је слободан да обавести о ономе што је значајно за јавност, да не гуши јавну сцену небитним стварима и у томе се новинар разликује од неког другог гра|анина. Уз високе професионалне стандарде, од истине и тачности, па надаље.

Колико је јавном изопштењу допринело ваше залагање, још из времена док сте били у Агенцији за борбу против корупције, да се неком врстом шок-терапије и “прејаким” мерама Србија излечи од коруптивног система?

– Увек може рационализацијама да се прогласи да је нешто прејако, да није добро или да није тренутак. То су све изговори. Једно озбиљно друштво мора да реагује, у овом случају они који воде друштво, а то су елите, политичке елите, елите знања, духовне елите, ако виде да је друштво у великој опасности и да пропада у сваком погледу, па ево и демографски пропада, исељавањем… С друге стране, нестаје перспектива која се испољава кроз младе људе који избегавају да се жене, једноставно немају материјалну основу да сутра оснују породицу и оживљавају друштво новим људима. Сваки нови човек који се роди је нови хоризонт, нова могућност.
Ја сам се разочарао у оно што се звало демократски потенцијал или да кажем демократе које су се бориле деведесетих година у време владавине Милошевића. Кад су дошли на власт видео сам да то ипак нису ти људи, да нису оно за шта су се представљали, многи од њих су одмах видели прилику да реше свој случај.

Али политичке елите се мењају.

– Да, али овде су преовладали обрасци себичности одређених група које су се докопале власти преко политичког плурализма, преко политичких партија и које власт не схватају као пошаст и могућност да организују једно друштво, да нешто ураде и ваљано искористе своју енергију, коју иначе преко предизборних кампања и обећања тако дају грађанима. Нажалост, показало се да су то само калкуланти који кад се докопају власти прво што треба да реше је лични случај, с логиком – сад или никад. Ја сам се разочарао у оно што се звало демократски потенцијал или да кажем демократе које су се бориле деведесетих година у време владавине Милошевића. Кад су дошли на власт видео сам да то ипак нису ти људи, да нису оно за шта су се представљали, многи од њих су одмах видели прилику да реше свој случај. Уствари, више је то била завист према оној претходној власти, па зашто да и они то не користе.

Па добро, и сами сте имали шансу с неком врстом власти или моћи.

– Оно што сам предлагао јесу модели који већ постоје у свету. Тај шок-терапијски модел је модел Хонгконга. Он је 2002. године био земља која је од 141 земље на свету у којој се мери перцепција корупције, био на 139. месту. Значи, међу најкорумпиранијим. Они су од 2002. године формирали комисију која је сем превентивне и функције надзора и контроле имала и истражну функцију. Ангажовали су 1.000 правника и организовали обуку за истражитеље, у чему су им помогли британски стручњаци. Формирали су четири истражна одељења, а једно од тих одељења имало је 200 људи који су пратили рад оних 800. Значи, направили су систем у којем нико из самог истражног дела не може да уради било шта што би било против закона и прописа. Они су сваки случај темељно обрадили, па кад би имали тачне податке онда су то давали полицији, а претходно су могли и да приведу кад би имали добре аргументе. Нико није имао имунитет, ни гувернер ни заменик гувернера ни посланици ни министри. Први човек којег су притворили био је заменик гувернера који је у једном државном послу добио 50 милиона долара, што је прикрио. За неколико дана седам министара је напустило земљу, а око 30 посланика је нестало. Држава се више није бавила њима, само им је одузела имовину и збринула породице да не постану социјални случајеви.

Колико смо ми далеко од тога?

– Не бисмо били земља у којој је корупција постала начин живота да је урађена друга ствар на којој сам инсистирао, а то је закон о пореклу имовине. То је примарни закон, предуслов и услов за борбу против корупције. Ко то не прихвата фактички само говори о корупцији, а уствари му на памет не пада да се са том корупцијом обрачуна. Законом о пореклу имовине ви можете сваког момента свакоме да измерите имовину и сваког тренутка да је одузмете. Кад сам предлагао тај закон још у децембру 2001. године, тада су у влади били моји пријатељи, познаници, људи са којима сам деведесетих провео много времена, залагао се да се један режим, једна вртешка власти смени. Сећам се кад сам предложио закон и кад сам изабран у тај први састав Савета за борбу против корупције, у јануару је он дошао званично на ред на састанку Владе, један министар ми је после годину дана рекао да сам их “забавио”, да су шест сати о томе расправљали и та демократска влада је рекла “не” закону.

Шта је, по вама, дубља позадина?

– Ми данас имамо законе који један другог суспендују, између осталог то је и пораз судства, многи су у судство дошли по идеолошкој основи, многи су заробљеници тајних служби због разних ситуација у које су упадали. Многи су сада ту по некој партијској линији, али најстрашније је то што имају алиби да могу о истој ствари да донесу различите пресуде. То је све могло да се прочисти, ако је могао Ататурк за три месеца да реформише језик и да од 40 дијалеката који су постојали у Турској направи јединствени језик, па замислите у једној земљи која је усред Европе, са толико развијеним образовним институцијама, све се то могло одрадити.

Значи ли то да нас Европска унија неће пустити ни близу свог прага без тих закона?

– Без тих закона нигде нећемо моћи. Сећам се да сам 2002. био у некој емисији са тадашњом министарком за рад и социјална питања Горданом Матковић и тражио да се направи социјална карта сваког грађанина, да се тачно зна колико ко има. Онда су ми рекли да то не може, ја кажем имате полицијске изворе, сви смо ми пријављени у полицији, имамо матични број, у општинама матичне књиге, књиге умрлих, значи сваки грађанин се може идентификовати. Све се може урадити за два месеца. Нису хтели да направе, између осталог, ни социјалне карте. Зашто је она потребна? Ово су мала друштва, нисмо ми Русија, Америка, Француска… ми смо мала држава у којој се све може брзо дознати, сазнати и пописати. Рецимо, зашто би у породици у којој је од шесторо пет запослених, зашто би тај шести добио посао кад има породица са пет чланова у којима нико нема посао. И да то буде један од критеријума код запошљавања. Морате да вршите дистрибуцију правде да нико не буде угрожен. Некоме то није одговарало.

Зашто?

– Зато што су партије навикле да запошљавају своје људе. Кад се запошљавају прихватају било шта, ако је плата и 20.000 он ће је прихватити, али кад се запосли одмах гледа како неко има више од њега, а онда почиње унутрашња нетрпељивост. Институције су заражене негативним осећањима – завист, мржња, пакост, између осталог, доприносе да институције не функционишу и нема задовољства. Треба, на пример, разликовати раст и развој, јер оно што расте и око себе све развија то има смисла. Тако је и овде. Неко је нагомилавао људе, направљен је огромни диносаурус који је сад потпуно непокретан и са којим не знате шта да урадите.

Зато сад следе отпуштања.

– Да, људи сад остају на улици без ичега. Ствара се социјална беда, уз социјалну бол. Овде су се десили сви ратови сем социјалног. А од свих ратова најопаснији је социјални. У рату гладних све се уништава, људски живот спада на животињски. Ми из праве људске природе, културе, падамо на преживљавање, на животињски начин и логику животиња. И то је нешто што је веома опасно, а о томе нико не води рачуна.

Израчунао сам с једним правником и једним економистом да је 25.000 људи у Србији повезано с крупним новим богаташима за које не знамо начин на који су се нагло обогатили. Немам ништа против њих, само хоћу да се преиспита, што сам тражио за Карића, Мишковића, Бека…

Имам утисак да и даље верујете да би закон о пореклу имовине могао нешто да промени.

– Једина власт која је обећавала и која је кад је дошла на власт помињала закон јесте ова садашња. Међутим, још ништа није урађено. У претходним кампањама су партије обећавале, па кад дођу на власт заборављале. Кад год се најави да ће бити закон само бих рекао: “Хоћу да видим ко су ти који раде тај закон.” Хоћу јавну дебату о том закону, предлагао сам принципе како да се тај закон донесе, како да функционише. Правници су ми рекли: “Ви предлажете закон који је ретроактиван, то је врло опасно”, ја кажем; “Не, никаква ретроактивност.” Да би добро функционисао он треба да се реализује у фазама, значи првих годину дана да се преиспита имовина оних који ће тај закон примењивати, пореских органа, инспекцијских и царинских служби, комплетне полиције или само оног дела полиције који би се бавио корупцијом, тужилаштва или, као што у Шведској има седам тужилаца који се баве корупцијом. У суду не сме да буде корумпираних јер кад сте уцењени више не можете да будете професионалац. У следећих годину дана би се преиспитало 600 најбогатијих. То је, иначе, онај списак који је направила међународна заједница, да не правимо ми тај списак, потом да се преиспита још 25.000 људи. Израчунао сам с једним правником и једним економистом да је 25.000 људи у Србији повезано са тим крупним новим богаташима за које ми не знамо начин на који су се нагло обогатили. Ја немам ништа против њих, само хоћу да се преиспита, то сам тражио за Карића, Мишковића, Бека…

Али ни у Америци не питају како је стечен први милион.

– Америка то може да поднесе, то је друштво у ком људи могу да се запосле и пристојно живе, али тамо где су људи доведени у ситуацију преживљавања мора друкчије. Не смете да правите поређења између великих и малих. Аристотел је сјајно рекао: “Највећа је неправда изједначити по природи неједнаке.” Оставите се ви Америке. Наш су узор добро уређене земље наших капацитета, које су постигле високе стандарде, то су скандинавске земље. На пример, у Данској се корупција не сматра кривичним делом већ психијатријским. Кад у Данској некога поткупљујете они сматрају да нисте нормални и сместе вас у психијатријску клинику.

Помињете Хонгконг, скандинавске земље. Али која количина самосвести треба да постоји овде да би се уопште аплицирали ти модели?

– То није питање грађана, то је питање политичких елита. Чекам неку политичку елиту која ће да се суочи са проблемима и онда позове такозване људе од знања, елиту знања и да се то одговорно уради. Према томе, грађани се понашају онако како се њихове елите понашају. Зашто? Зато што ти људи највише знају, имају искуства. Увек треба поштовати знање.

Видели сте какав је суд у Америци. Тамо је и председник САД мали пред општинским судом који захвата Белу кућу. Судија га пита, пошто је дозволио да уђу ТВ екипе: “Господине Клинтон, да ли сте ви урадили ово за шта вас оптужује тужилац? Ако кажете да нисте, ја ћу материјал који ми је дао тужилац да пустим да цела Америка види.” Пазите, ту има и његових голишавих слика! Онда се Клинтон зноји и каже: “Да, урадио сам.” Ето шта је судија!

Али криминал није искорењив?

– У реду, нема идеалног живота, увек ће бити криминала. Међутим, само ћу да подсетим да та реч “кримен” има три значења: прво значење је кршење норми и правила, друго је кршење закона, а треће злочин. Видите, правници су за ових 1.000-2.000 година полако то претворили само у злочин, а свако нарушавање норме или правила која важе у неком друштву је криминално дело.

Чак и бацање папира на улици, како сте једном рекли?

– Јесте, то је неуредан човек који је у криминалној зони. Он треба да размишља. У Шведској и Норвешкој чистачи улица не постоје због грађана, него због природе, ако ветар нешто нанесе из контејнера. Сматрам да је једна од седам појединачних одговорности одговорност према природи. И мени се деси понекад да бацим папир, па онда потражим и узмем са земље. То није питање ни контејнера, да ли их има или нема, већ питање уредности и свести.

Да ли је тачно да сте се у једном тренутку залагали за то да Агенција треба да има 1.000 полицајаца обучених за истраге? Да ли је то реално?

– За истраге, да. По мени је реално. Чак сам предлагао да се оне празне касарне на Топчидеру среде и уљуде, да се Агенција тамо пресели и да се направи истражно одељење по моделу Хонгконга. Да позовемо бившег директора из Хонгконга да нам помогне. Да објавимо грађанима ко је изабран да ради тај посао, наро~чито међу судијама. На пример, у Америци судију општинског суда бирају грађани, а онда он напредује у оквиру судских инстанци. Кад има суверенитет који долази директно од грађана, онда он води рачуна о свом угледу. Видели сте какав је суд у Америци. Тамо је и председник САД мали пред општинским судом територије која захвата Белу кућу. Судија га пита, пошто је дозволио да уђу ТВ екипе: “Господине Клинтон, да ли сте ви урадили ово за шта вас оптужује тужилац? Ако кажете да нисте, ја ћу материјал који ми је дао тужилац да пустим да цела Америка види.” Пазите, ту има и његових голишавих слика! Онда се Клинтон зноји и каже: “Да, урадио сам.” Ето шта је судија! “Галуп” у САД сваке године ради истраживања о популарности професија, судије никада нису пале са првог места. Треба узети најбоље примере из света.

Како кад су мане код нас увек у фокусу?

– Јесте озбиљно питање зашто се ми стално бавимо манама а не врлинама. Јапанци имају сјајну поруку: ако човек има сто мана а само једну врлину, навалимо на ту врлину, а овде је обрнуто, једна мана уништи ове врлине. Људи који треба да организују живот морају да имају свест о томе, а не да их води себични егоизам. Ево, имате медије, служили су једнима и то са страшћу, дошли су други против којих су ти медији били, али је острашћеност остала иста. Да ли су људи свесни шта им се дешава? Сећам се једног истакнутог политичара из Демократске странке ког лично ценим, појавио се на једној телевизији, а ја му кажем: “Чекај, јел’ могуће да си пристао…? Па сутра ћеш по истом принципу завршити у блату ваљан од те телевизије?”, што му се после и десило. Слуга увек остаје слуга. За слугу нема хероја, за слугу је херој само онај кога треба да очисти, а чим види шансу да је овај у некој невољи он га још погура. Језиво је то слугеранство, та послушност, то полтронство. О климоглавцима Блох каже: “Глава која клима ускоро ће заспати.”

Остајете ли при тврдњи да су судије и новинари најосетљивији на уцене?

– Да. Зашто? Постоје три света позива, независна од свих позива јер су значајни за људе, за живот. Лекар, први свети позив јер без здравља нема опстанка. Учитељ, јер се бави нашим духовним развојем, просвећењем, нашом другом природом, издваја нас из животињског света. Трећи је судија, који се бави правдом, јер кад су људи у неправди они се повлаче из социјалног живота. Четврти свети позив који ће постати, с аспекта развоја цивилизације и културе, јесте новинар. Информација је данас питање живота и смрти. Погрешном информацијом можете да потпуно уништите нечији живот. Ту светост треба сами посленици да одржавају, њихове професије саме по себи имају унутрашњу светост и изузетно су примарне за живот. Ако се ту усели уцена, ако се ту усели нечастиво, то је трагедија за друштво и оно је у пропасти.

Били сте жртва једне такве ситуације. Чини се да је ваша јавна дифамација почела тврдњом да су у одабиру судија учествовале и тајне службе, а све је проглашено реформом правосуђа. Или сте се радећи у Агенцији за борбу против корупције нехотице огрешили о некога?

– Нисам се уопште огрешио. Оптужили су ме да сам монструм који је нападао студенте, а мене су студенти одбранили на Фејсбуку. За неколико сати појавило се више од шест хиљада студената из свих генерација који су сведочили ко сам ја, као професор и човек, спремни да ме јавно бране. Све је то дошло из тајних служби јер спремао се реизбор у Агенцији, а ја сам имао право да још једном будем биран. А био сам један од ретких који није реизабран. Зашто је хајка одмах потом престала?! Није то дошло из званичних тајних служби, већ од сарадника тајних служби. Измђу осталог, својевремено сам тражио да се донесе и закон значајан за борбу против корупције – о отварању досијеа сарадника тајних служби полиције, да знамо ко нас је шпијунирао и дојављивао. Немам ништа против да неки сељак или приватник сарађује с полицијом, али да имате сараднике тајних служби у државном послу, а да ми не знамо за то, е то је тежак прекршај. Да радим на факултету и да ме колега пријављује! На свом примеру сам се уверио да службе не раде високо професионално. Нисам знао да имам досије. Нисам припадао ниједној партији, нисам био организован и сматрао сам да тајна полиција нема разлога да ме прати као појединца. Онда се десио јавни линч од стране власника једне телевизије, а потом је тадашњи савезни посланик, пре тога савезни секретар за информисање, господин Матић, иначе високи функционер ЈУЛ-а, на питање новинара откуд његовом колеги из ЈУЛ-а подаци о професору Чупићу, рекао: “Из његовог досијеа.” Лично сам се тада осећао почаствованим, кажем: “Боже, ја сам ушао у државни разлог, па овако иде тепих, ја се пењем и улазим у државни разлог, застава се подиже, химна свира.” Сјајан осећај. Али онда сазнам да се у мом тајном досијеу налазе лажни подаци, да сам власник објекта у Атини, да сам узимао од студената за пријемни, разноразне лажи које су дошле са факултета од људи који раде као сарадници тајне службе.

Креативне лажи су моћне лажи!

– Да, за грађане одличне. Ево га човек који се бори против корупције – објекат у Атини, стан у центру Београда…

Неко је то добро смислио.

– Тај који је то радио добро је смислио. Ја сам мислио да сваки податак који улази у досије да се два, три пута проверава, имате сараднике који у дојаве уграђују своје зловоље и своје нетрпељивости према људима. Тај досије је постојао за време деведесетих година, али га Милошевићева власт и тајне службе никад нису издале по захтеву. Тад сам добио и те три тешке смртне опомене да ћу бити ликвидиран. Нова демократска власт, све људи које сам познавао, стају у одбрану једног сумњивог човека и порекла власништва, и за његов рачун дозвољава да се употреби мој досије и да га поседује приватно лице. И мој професионални досије са факултета је био у туђим рукама, што је строго забрањено, само суд може да донесе одлуку о томе и декан, али уз образложење. Због свега сам касније предложио још један закон, да сви сарадници безбедносних служби који су били у државним пословима више никада не могу да раде државне послове. Е, то су ти закони који тешко погађају све оне који су сарадници, па је и то на неки начин допринело организовању мог линча.

Како то да вас други нису бранили?

– Страх или само опрез! Рецимо, једна телевизија коју сам изузетно ценио последњи пут ме је позвала половином децембра 2003. године, али не и следећих пет година. Мислио сам да је због неке моје изјаве коју сам дао пред једном новинарком и двоје уредника, да би ми касније један новинар рекао: “Не, професоре, него један човек је објављивао рекламе и његов услов је био да се ви не појављујете.” А сећам се, дешавало се да им гост откаже у 15 до девет, а у девет имају емисију па ме зову и ја дођем скоро у пиџами да попуним. У једном разговору на тој телевизији обећао сам да се никад нећу појавити сем уживо јер су ми масакрирали изјаву. Ово су само неки детаљи који говоре у каквом смо ми стању, шта је код нас професионализам. Сећам се и новинара који су носили велики демократски потенцијал с аспекта како су се приказивали, а онда сам их гледао каква су то чудовишта, шта су све у стању да ураде.

Једно време сте се бавили и новинарством.

– Био је то један специфичан облик новинарства који се бавио науком, приказивао сам часописе, књиге. Тај период нећу никад заборавити, приказао сам више од 300 књига. Али данас тога нема. Ја сам 12 година сваког четвртка приказивао часописе и књиге, имам хрпу сачуваних текстова. Било ми је задовољство да пратим научне скупове, збивања на међународним универзитетима. Неке од тема су биле ексклузива као врхунски производи у оквиру образовања, науке, филозофије. Имао сам и проблема, нарочито кад сам објавио Рудија Супека који је био забрањен. Кад су ме позвали, рекао сам да прихватам одговорност и да нико не одговара сем мене, па предложио споразумни раскид радног односа или да ми дају отказ. Био је занимљив и случај са дискредитацијом професора Филозофског факултета који су истерани 1976. године, кад су од мене тражили да напишем како су професори имали политичке амбиције. Касније се испоставило да су заиста имали политичке амбиције. Значи, од мене се тражио текст без тешких речи и без псовки. Тадашњи програмски директор ме је позвао увече (овде се иначе све битне ствари раде ноћу, зато нам овако иде), сећам се, држи кључеве и каже: “Ево, у Хиландарској 3, стан 41м2, ако то прихватиш, твој је.” Наравно да су знали да сам без стана. Захвалим им за стан и, мислећи да је то задатак који се мора урадити, кажем да одмах прихватам раскид радног односа само да ми не пише у књижици да сам отпуштен. Он каже: “Човече, не ради се о томе.” Тај ме је човек цео живот ценио.

Какав је одјек имала ваша књига “Медијска етика и медијски линч”?

– Имала је одјеке само у одређеним круговима, иначе врло је лоше прошла. Многе људе који су се представљали као демократе приказао сам кроз њихову “демократичност” иако се тема књиге тицала суда и једног суђења, линча. Указао сам на све који су се огрешили – од интелектуалаца до људи из јавног живота, на те људе маскиране на начин како професија не дозвољава. Отуда је књига била прећутана. Али су ме тужили они о којима сам писао. Не туже за материјалне доказе, не туже што су говорили да треба да будем убијен, него ме туже зато што сам рекао “јединка”. Иначе, јавне личности се суде по праву које произлази из европског суда за људска права, ваљда се зато не доносе пресуде. Међутим, преко тајних служби судија је пресудио да сам нанео увреду. Послао сам уставну жалбу, чекам ево већ две године да се то реши, ако буде неповољно онда идем у Стразбур.

Не можете ви да се виђате с криминалцем. Можете случајно да седнете, али од њега не смете да узмете ништа, ништа. Због моје професије која је деликатна ја питам чак и родбину ко ће бити на свадби, на сахрани…

Једном приликом сте рекли да су функционери и они који нагомилавају функције опасни људи. Деловало је као претеривање.

– Да, рекао сам, али не за све функционере. То је било поводом сукоба интереса за 21 посланика Скупштине Војводине, који су истовремено били и председници општина и градоначелници и за три градоначелника и посланика из Србије. Сматрао сам да су они одметници од закона, да су они фактички хајдуци и да је то нешто што једноставно не сме да се толерише. То је имало такав одјек да су ме многи од њих звали и питали: “Па јел’ могуће?” Рекао сам им да су ушли у криминогену зону. Питају: “Па јесмо ли ми криминалци?” Кажем: “Јесте”, онда им објасним шта значи реч кримен, а онда ућуте. Пре годину дана случајно сам се срео са једним од тих проблематичних, Драганом Марковићем Палмом, у Светозареву. Он ме поздравио, каже: “Ово је био мој највећи критичар, али ме је опаметио. Био је у праву професор Чупић. То је суверенитет.” Мени је овај сусрет био врло непријатан. Интересантно је и то да је највећи број посланика из Демократске странке управо гласао за тај закон. Један од њих ми је рекао да је гласао јер им је “тако наређено”. Гласао је за нешто што није ни знао шта је, а онда га је то исто погађало.

Како сад гледате на ваш излет у политику, практично сте у једном тренутку били истакнут као лидер Отпора?

– Ја сам у Отпору био од самог почетка, док је још био студентски покрет. Позвали су нас професоре, не појединачно већ са универзитета. Повод је био Закон о универзитету, једно насиље, један антизакон, где смо требали да покажемо лојалност поновним потписивањем уговора. Било је то понижавање универзитета. Ја нисам прихватио да потпишем тај уговор, као један од пет колега са факултета Политичких наука. Са универзитета нас је било само 173, од тадашњих 5.000 запослених наставника и сарадника, иако су ти исти наставници и сарадници 1997. жестоко подржали своје студенте и били уз њих, одједанпут се показују као велике кукавице. Кант је говорио да су кукавичлук и непросвећеност две највеће пошасти по човечанство. А замислите у професији, као професор то показати. Страшно. Сећам се пред то потписивање, долази делегација студената и каже: “Професоре, ви сте одговорни, ви не смете да нас напустите.” “Да, ја сам одговоран према вама, али ја сам одговоран и према себи и својој професији. Ако доведем у питање логику свог позива ја сам довео све у питање, па и ову одговорност која је везана за вас.” Док нисам донео одлуку неких седам дана нисам могао да спавам, ништа нисам урадио али ме је тресла узнемиреност.

Шта су вам колеге сугерисале?

– Уверавале ме да потпишем: “Ма то је ништа, као пролазак на црвено!” Слушао сам неко предавање на Правном факултету које је држао Зоран Ивошевић, тада судија Врховног суда, о томе шта је уговор. Онда сам схватио да уговором постајемо одговорни према држави, друштву и одговорни према себи и одлучио – ја не потписујем. Цена је била да напустим факултет. Легао сам у три сата и пробудио се сутрадан у три, са свешћу: “Ја сам донео праву одлуку.” Студенти су видели да се најбољи професори с факултета уклањају и онда су створили студентски покрет “Отпор”, као велико освежење за универзитет. Касније они прерастају у Народни покрет “Отпор” и између осталог ’99. године су утицали на опозицију која је стално била прожета разним убаченим људима из тајних служби који су радили на две стране. И дан-данас све партије су премрежене људима из тајних служби и зато је једино предузеће, једина институција која овде показује живост тајне службе. После су отпораши прерасли у партију, ја нисам хтео да будем члан партије, али пошто сам био у Савету Народног покрета “Отпор” прихватио сам да будем први на листи, али нисам био носилац листе, то није истина. Сматрао сам да би било добро да се један број тих младих људи, који је стекао политичко искуство и показао неке врлине, нађе у Скупштини. Међутим, они нису успели, а ја сам се повукао из свега.

Да ли ми уопште имамо елиту?

– Не, ми немамо праву елиту. Политичке елите показују да немају зрелост, још увек нисмо дефинисали стратегију државе. Погледајте ко су наше економске елите, људи чије богатство никад није преиспитано. Не могу људи који су богатство стекли не зна се како да размишљају развојно, већ само себично – да купи јахту, да буде на листи 500 богаташа на планети… Имате из Србије човека који је био један од 500 богаташа света. Па то је страхота, то немају озбиљне државе какве су Шведска, Норвешка, Данска… То је ненормално. Каква је то онда економска елита? Разбојници кад нешто покраду према томе немају однос. Код нас је чак и тржиште поремећено, са људима који уствари не знају шта је вредност јер је нису стварали. Сматра се да 30 одсто новца иде нелегалним токовима, без трага. То је извор велике корупције. Између осталог, ти богата{ши тим новцем директно купују – ево два милиона да ми донесеш тај закон. Пазите, овде нико не даје новац зато што је филантроп, да јесте отишао би у народну кухињу и за сиротињу. Не можете ви да се виђате са криминалцем. Можете случајно да седнете, али од њега не смете да узмете ништа, ништа. Због моје професије која је деликатна ја питам чак и родбину ко ће бити на свадби, на сахрани. Зато се, између осталог, каже – изабрана елита, јер она мора да изабрано санкционише све око себе. Елите воде рачуна и са ким се друже.

Извор: Експрес