Реализација немачког плана и “специфично Косово”

Савет министара ЕУ је у децембру 2012. године, једногласно одлучио да услов Србији за добијање датума за почетак преговора о приступању ЕУ, буде снажна и осетљива нормализација односа са Косовом. Србија мора да на неповратан начин реши питање структура власти на северу Космета, обезбеђујући функционисање јединствених институционалних и административних оквира унутар Косова. У преводу са лукавог канцеларијско-бирократског језика еврочиновника, то значи признање од стране Србије државних институција Приштине, који функционишу на недељивом територијалном простору “Републике Косово”. Немачка – кључни стратешки партнер Србије по дефиницији А. Вучића[1] – по речима њеног амбасадора у Београду Хајнца Вилхелма, веома јасно је скренула пажњу да је између осталог, услов за добијање датума и чланство Косова у УН и та тачка мора да уђе у дневни ред преговора између Београда и Приштине. За Х. Вилхелма подразумевано и практично решење питања јесте српско одустајање од државних институција на Косову. Он је још појаснио, да Србија поред свог одласка са Косова треба да престане да блокира чланство Косова у низу европских и међународних институција.[2]

Свој став о давању датума за почетак преговора, Немачка ће базирати на “очигледним резултатима” у реализацији и примени постигнутих споразума са Приштином. Због тога ће у Србију бити упућена инспекција – у марту ове године Београд ће посетити делегација владајућег немачког Хришћанско-демократског савеза, у првој половини априла мешовита комисија Бундестага и француског парламента. Средином априла очекује се извештај Кетрин Ештон, Високог представника ЕУ за спољну политику, као и извештај Европске комисије о напретку Србије у процесу евроинтеграција. Сада Немачка сигнализира да је она веома задовољна тиме како је Србија решила најтежа питања – од дијалога са Приштином до борбе против корупције и привредних проблема. При том немачким представницима није тешко да изговоре неверодостојне “речи подршке”, пошто у немилосрдно опустошеној земљи у којој се по западним рецептима остварују социјално-политички експерименти, није био решен ни један економски проблем. Спољни дуг Србије (са становништвом од 7,5 милиона људи) износио је крајем децембра 2012. године 25,7 милијарди еура, само за последњи квартал 2012. године, увећан је за 888,8 милиона еура.[3] По прогнозама стручњака ниво незапослености ће у 2013. години прећи 33%,[4] а представници синдиката морају да забораве на комерцијалне, финансијске и друге услуге као и на развој производње, што је суштински важно за отварање нових радних места.

У складу са временски веома сабијеним роковима немачког стратешког плана, Председник Србије Томислав Николић 4. марта даје изјаву без преседана. Са једне стране он указује да “Србија има план за решавање косовског проблема и никада неће признати независност Косова и Метохије”. Са друге стране, он је додао да је Србија спремна да призна инситуције независног Косова, укључујући Владу, Устав, војску и полицију, што је противно Уставу Србије, али да се Влада определила за такву политику, зато што сматра да ће је грађани подржати, кроз промену Устава. Николић је дословно изјавио: „Ми, по Уставу, не бисмо смели да препознајемо Косово као некакву специфичну територију изван аутономије, али смо у Резолуцији (Резолуцији Скупштине Србије о Косову и Метохији од 13 јануара 2013. године – А.Ф.) предвидели, рачунајући да ће нам грађани то одобрити кроз промене Устава, зато што су наши грађани спремни да се тај проблем једном коначно реши“ – објаснио је Николић. Он је додао да у Резолуцији “ми препознајемо Косово и Метохију као специфичну територију, признајемо да имају председника, владу, устав, полицију, имаће ускоро и војску, али да на тој територији живи и српска заједница. Власт у Београду је за српску заједницу предвидела извесну аутономију у оквиру таквог Косова, која подразумева да они имају своју полицију у саставу косовске полиције, своје судство у првом степену у саставу правосуђа Косова и своје изабране органе у саставу органа Косова”.[5]

Сада је “црвена линија” Београда, остављајући једну линију за другом, гурнута до нивоа невелике аутономије српске заједнице на Космету. Једино што при том није изговорен сам термин “независност”, али сви атрибути независности “Републике Косово” су признати и јавно изнети.

Шеста рунда преговора Дачић-Тачи одржана је 4. марта. По њеном завршетку српски премијер је изјавио да је постигнута принципијелна сагласност страна о формирању заједнице српских општина на Космету, међутим, није постигнут договор о њиховим компетенцијама. Сада политика у односу на косметско питање добија нови дискурс: по речима премијера, Србија је решила све проблеме не ради добијања датума за почетак преговора са ЕУ већ ради ликвидације парарелних институција на Косову као таквом. Премијер оцењује перспективе преговора као обећавајуће јер у недељама које следе, он верује да може доћи до компромиса.[6] Имајући у виду да током вишегодишњег преговарачког процеса Приштина није пристала ни на један компромис, а Београд је испунио све што се од њега тражило, онда највероватније у овом случају компомис значи само то да ће српска владајућа коалиција напустити и свој последњи бастион. Премда тај корак нема принципијелног значаја, пошто без обзира на то какве ће бити компетенције заједнице српских општина, главно је то да је Београд у суштини признао постојање уједињених српских општина у границама независног Косова и не тражи ни од посредника у преговорима – ЕУ, нити од Приштине, да изађу из тог базног положаја. Тако је до потпуног испуњења пљачкашких и понижавајућих услова ЕУ остало још само пола корака. У будућности је неизбежно избијање оштре друштвено-политичке кризе и тензија на северу Космета. По речима лидера ДСС Војислава Коштунице, у случају ликвидације српске државности на Космету уследиће национална катастрофа са непредвидивим последицама.[7] Српско национално веће Косова и Метохије је 2. марта дало изјаву о немогућности испуњења услова које је поставила Приштина на преговорима.[8] Међутим, независно од интезитета народног протеста у Србији и на северу Космета, протестни потенцијал ће бити укинут током ванредних избора.“Најважније је једно – каже Александар Вучић – да добијемо датум за почетак преговора, а када га добијемо, ми смо спремни за изборе”.[9]

Тако је датум за почетак преговора са ЕУ, напредак у процесу евроинтеграција и неопходност испуњења политичких обавеза на српској политичкој и медисјкој сцени добио значај култа тоталитарне секте. Свака информација која није у складу са том “апсолутном истином” сматра се несумњиво лажном, а “евроинтеграције” захтевају слепу послушност. Да би умилостивили тог прождрљивог богића, на жртву му се приноси много – духовност, традиција, национални идентитет и историја народа, територијална цееловитост, суверенитет и Устав земље – исувише много да би држава могла касније стећи могућност да доживи препород. У овом тренутку, напорима западних политичких технологија, земља је претворена у безвољни инструмент задовољавања манијакалних амбиција “великих држава” и наднационалних центара моћи (чија се сва такозвана моћ пројављује кроз нељудско уништавање самосталности других земаља и народа). Њиховим искусним напорима био је створен систем у коме не постоји могућност избора и усмерености, него се само силом притиска и манипулација, утиче на српско друштво и владајућу коалицију. У условима крајње повреде целовитости државе кршењем Устава земље или његовом променом, појављује се ризик распада земље, пошто се ствара преседан повлачења из правне области, чиме се отвара пут неконтролисаном распаду и деструктивним процесима.

Ана ФИЛИМОНОВА / Фонд Стратешке Културе